Vesti
14. 07. 2014.
Vau, lopta!
77 PREMA 1: Idem neki dan ulicom i ne znam kako mi to pade na pamet: Svet je prosto odvratan. O preoravanju istočne Ukrajine i razaranju Iraka izveštava se kao o kompjuterskoj igrici.
Uredno se prebrojavaju mrtvi i gradovi koje je osvojila zapadu milija strana. I dok tako umalo padam u totalnu rezignaciju, evo mi ga spas. Gospođa Angela Merkel, očigledno duhom u Brazilu, samo jednom rečju je osramotila sve one koji nad ljudskim pravima leleču kad god im se za to dobro plati i stala je na loptu. Tačnije, pozvala je ukrajinskog milijardera Petra Porošenka da u obračunu sa istočnom Ukrajinom stane na loptu, recimo kad bude kod rezultata 77 prema 1, ne pre jer dotle bi otprilike gurali i Nemci u Brazilu samo da utakmica ne traje samo 90 minuta.
Konačno, a politički korektno rešenje. Tu me je gospođa Merkel podsetila na gospođu Klinton kad su joj ono javili da je masakriran Moamer el Gadafi, pa je ona rekla VAU (lopta). RAD OSLOBAĐA, A PARE KVARE: Nemci su imali dosta uzbudljivu raspravu o tome ko je kriv, odnosno koliko su Evropska unija i Nemačka, krive što je Ukrajina izgubila Krim i ovako se pocepala. Nemački ministar inostranih poslova socijaldemokrata Frank Valter Štajnmajer umalo se proslavio svojom dijagnozom i preporukom da Evropska unija ubuduće ne sili države kao što je Ukrajina (i kao što smo mi) da biraju između Moskve i Brisela. Zbog toga ga je oštro u nemačkom Bundestagu napao poslanik CDU Andreas Šokenhof, koji je ovde kod nas poznatiji nego u Nemačkoj. Bilo je gadno.
Svađa se završila tako što je Frank Valter Štajnmajer ostao ministar inostranih poslova u Nemačkoj, a Šokenhof je dopao nama. Ljut kao prut. Kao da smo mi, a ne razni Šokenhofi izazvali duboko oranje po živom mesu Ukrajine. I ako nismo, bismo, samo da smo mogli. Ali tu je Šokenhof da nas zauzda. I odmah nam za kaznu prepiše zakon o radu, jer rad oslobađa, a pare kvare. POSLODAVCI I JA: Gospodin Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije, članice Socijalnoekonomskog saveta naše države zapanjen je činjenicom da je većina novinara u sporu oko Zakona o radu manjeviše otvoreno držala stranu sindikatima. Pa je tokom našeg prošlonedeljnog razgovora, a poslednjih smo meseci razgovarali često, zaustio i meni da kaže kako govorim kao... ali ja sam ga tu preduhitrila: kao zaposleni??? Da, nasmejao se gospodin Atanacković, koji tvrdi da manjinu čine poslodavci koji zloupotrebljavaju zakon i na različite načine kinje svoje zaposlene, pa se setio kako je etiketu portparola sindikata koju je zaustio da prilepi meni, ponudio i jednoj mojoj koleginici nakon razgovora u njenom mediju.
A ona mu je samo rekla da joj plata kasni PET meseci. Baš je čudno kako je gospodin Atanacković tako lako nabasao na zaposlenog baš jednog od onih poslodavaca koji su u Srbiji totalna retkost. Da preciziramo, meni ne kasni plata. I ne sećam se da sam ikad radila u firmi koja, dok sam ja tamo bila, nije isplaćivala plate. Nikad nisam radila na određeno vreme, niti sam bila honorarac. Ali imam duuuugačko radno iskustvo sa raznim poslodavcima i društvenih i privatnih firmi. Za okruglim stolom koji je organizovala Vlada prepoznala sam nekoliko neradnika koji se inače zalažu za najoštrija radnopravna rešenja. Da li ja radim dobro ili loše svoj novinarski posao i koliko radim, javna je stvar. Moj stav o Zakonu o radu, ako je takav stav prepoznat, moj je odgovor svim mojim poslodavcima. Dakle, u Srbiji, koja nipošto nije pravna država a dok to ne postane, prava zaposlenog moraju zakonom biti bolje zaštićena nego što to nudi upravo smuvani Zakon o radu.
Za okruglim stolom koji je organizovala Vlada prepoznala sam nekoliko neradnika koji se zalažu za najoštrija radnopravna rešenja.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.