Vesti

27. 06. 2014.

Autor: Dr Ivana Dobrivojević Izvor: Danas

Dr Ivana Dobrivojević, naučna saradnica Instituta za savremenu istoriju, napisala istraživački rad o cenzuri u doba režima kralja Aleksandra

Zaplena štampe zbog kritike visokih plata činovnika

Jedan od najvažnijih zakona donetih odmah po zavođenju novog, vanparlamentarnog, režima bio je Zakon o štampi, zapravo Zakon o izmenama i dopunama ionako relativno restriktivnog zakona o štampi iz aprila 1925. godine.

 

Iako je Vidovdanski ustav proklamovao princip slobodne štampe, zakon iz 1925, kojim je istovremeno izvršeno ujednačavanje zakonskih propisa posvećenih štampi na teritoriji čitave Kraljevine SHS, naišao je, zbog restriktivnih i nazadnih odredbi, na oštru kritiku, a mnogi su isticali da bi njemu više dolikovao naziv policijske uredbe nego zakona. Njime je deklarativno proglašena sloboda štampe i sprečeno zavođenje bilo kakvih mera koje bi sprečile izlaženje, prodaju i rasturanje spisa i novina.

Vlasti su morale da obrazlože zabranu pismenim rešenjem, a sud u veću od tri sudije trebalo je zabranu da potvrdi u roku od 24 sata kako bi ona postala pravosnažna. Zakon je predvideo cenzuru samo u slučaju rata i mobilizacije, a za krivična dela učinjena štampom mogli su odgovarati pisac, urednik, izdavač, štampar i rasturač, kako samostalno tako i kolektivno.

Novi Zakon je u potpunosti zadržao duh starog, a neke, već dovoljno restriktivne odredbe, maksimalno su pooštrene. Profesor Pravnog fakulteta Mihajlo Ilić tvrdio je da šestojanuarski zakon u svojoj strogosti nije mogao da ode dalje. Sloboda štampe nije pomenuta, a izbačen je i član koji je zabranjivao preventivne mere koje bi sprečile izlaženje i rasparčavanje novina.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je moglo zabraniti ulazak u zemlju novinama i spisima koji su štampani u inostranstvu. Zabrane domaćih izdanja bile su moguće u slučaju uvrede kralja i članova kraljevskog doma, stranog vladara, organa vlasti ili neposrednog pozivanja građana na menjanje zemaljskih zakona, izazivanja mržnje protiv države kao celine, verskog i plemenskog razdora ili ako je u štampanom delu počinjen bilo koji prestup protiv države kažnjiv po Krivičnom zakoniku ili Zakonu o zaštiti države.

Odluke o zabrani su donosili državni tužioci ili policijske vlasti, a protiv njihove odluke nije bilo pravnog leka. Ovakva praksa je bila nespojiva sa pojmom pravne države, budući da bi konačna odluka u pogledu primene represivnih mera protiv štampe trebalo da pripada sudu. Urednik novina je bio dužan da bezuslovno primi ili odštampa u narednom broju novina svaku ispravku o činjenicama objavljenim u njegovim novinama koju mu pošalje vlast.

Ministar unutrašnjih poslova je mogao potpuno da zabrani izlaženje novina ukoliko su bile bar tri puta u mesecu zabranjene, ako ne štampaju ispravke vlasti u narednom broju ili ako odgovorno lice ne plati novčanu globu na koju je osuđeno u roku od tri dana. Za krivična dela učinjena po Zakonu o štampi odgovarali su zajedno pisac, urednik, izdavač, štampar i rasturač, dakle uvedena je kolektivna odgovornost.

Ako su kazne koje je predviđao zakon bile blaže od kazni predviđenih Krivičnim zakonikom ili Zakonom o zaštiti države, odgovorna lica bi bila kažnjena po Krivičnom zakonu odnosno Zakonu o zaštiti države. Septembarski ustav je propisao da je "svakom slobodno, u granicama zakona, izraziti svoje mišljenje putem reči, žive ili pisane, slikama ili drugim srodnim sredstvima". Dakle za razliku od Vidovdanskog ustava, Septembarski nije ni pominjao slobodu štampe.

Neobično strog nadzor nad štampom i novinarima režim je pravdao višim državnim razlozima. Isticano je da je režim prema štampi pooštren "ne zato da stregne i uguši dobru štampu... nego zbog rđave štampe". Radi lakše cenzure, propagande, plasiranja informacija, nadzora nad pisanjem štampe, kako domaće tako i inostrane, ali i kretanjem novinara, aprila 1929. godine pri Predsedništvu vlade je, po nemačkom modelu, obrazovan Centralni presbiro, jedna od prvih ustanova obaveštajne i propagandne službe ove vrste u Evropi.

Stavljen je direktno pod rukovodstvo predsednika Ministarskog saveta, a na njegovom čelu se nalazio šef Centralnog presbiroa, kao neposredni referent predsednika vlade za sve što stoji u vezi sa štampom i propagandom u zemlji i na strani. Presbiro je imao četiri odseka - Odsek za domaću štampu, Odsek za stranu štampu, Odsek za radiodifuziju i Administrativni odsek.

Ovo propagandno telo je, preko navedenih odseka, pratilo celokupno pisanje domaće i strane štampe, programe svih domaćih i nekih inostranih radio-stanica, ali i vršilo nadzor nad filmovima i pozorištem. Centralni presbiro je tako dobio sve prerogative i mogućnosti jednog ministarstva za propagandu. Svim državnim nadleštvima je naređeno da sve vesti, saopštenja i podatke koje treba publikovati "daju isključivo i jedino" preko Presbiroa i Agencije "Avala", na koju je Presbiro preneo deo tehničkog posla. Svi saradnici agencije "Avala" su, međutim, morali imati legitimacije overene od Presbiroa.

Dužnost dopisnika je bila i da, u skladu sa instrukcijama Centralnog presbiroa, utiču na pisanje lokalne štampe o vladinoj politici, izborima, JRSD-u, stanju u zemlji uopšte i ekonomskoj situaciji. Sve ovo je rađeno na dva načina - plasiranjem gotovih članaka iz pera dopisnika u štampu, ili pak davanjem direktnih i detaljnih instrukcija redakcijama listova kako je potrebno neko pitanje tretirati.

Podrazumevalo se da listovi ne smeju ni na koji način analizirati ili preispitivati rad vlade, iznositi kakve predloge i sugestije, baviti se nacrtima zakona i slično. Instrukcije Centralnog presbiroa su, po pravilu, redakcije listova uvažavale, jer je svako odbijanje publikovanja kakvog provladinog teksta smatrano političkom demonstracijom.

Centralni presbiro i lokalna državna tužilaštva veoma su revnosno vršili cenzuru, u najvećem broju slučajeva zabranjujući i sasvim banalne članke i notice kojima su pripisivali skriveni politički i antirežimski sadržaj i smisao. Jedan od razloga rigidnosti i nepopustljivosti pri ocenjivanju tekstova svakako treba tražiti i u izvesnom strahu za sopstveni položaj, budući da su vlasti upozoravale državne tužioce da se "u vršenju dužnosti strogo drže zakonskih propisa, jer će za propust, kao i za namerno i nesavesno vršenje dužnosti biti pozvani na odgovornost". Presbiro je davao uputstva cenzorima od slučaja do slučaja, a po potrebi cenzori su se za mišljenje uvek mogli obratiti Presbirou.

Do koje mere je u doba šestojanuarskog režima zavedena kontrola nad štampom, najbolje svedoči činjenica da su u centrali Presbiroa u Beogradu činovnici dežurali noću do 23 sata, kao i u vreme ručka, ne bi li se, u slučaju potrebe, našli cenzorima pri ruci. Štaviše, od Direkcije pošta je zatraženo da državni tužioci koji vrše cenzuru kada zovu Presbiro telefonom dobijaju vezu pre svih drugih. Sve vesti plasirane preko agencije "Avale" i Centralnog presbiroa morale su, bez cenzure, biti odmah propuštane u novine. Presbiro je nalagao i da cenzura bude jedinstvena i koncentrisana u rukama jednog lica u svakom mestu, kako se ne bi dešavalo da i državni tužioci i policijski organi pregledaju i cenzurišu štampu.

Cenzorima je strogo naređeno da ne dozvole rasturanje niti jednog primerka novina pre nego što redakcija ne bude obaveštena da ništa nije zaplenjeno, ili pre nego što se izvrši promena teksta, u slučaju da je raniji bio zaplenjen. Da bi ovako široko zamišljen nadzor nad štampom mogao biti efikasan, ujednačen i koordiniran, trebalo je imati čitavu armiju veštih i dobro obučenih činovnika. Kako se Kraljevina nije mogla podičiti uređenom administracijom, dešavalo se, posebno u manjim sredinama, da cenzorske poslove vrše cenzorskom poslu nevična lica. U Bačkoj Topoli je tako mađarsku štampu cenzurisao sreski lekar, budući da je jedino on govorio mađarski.

Zbog propusta u cenzuri koji nikako nisu mogli biti otklonjeni, Ministarstvo unutrašnjih poslova je 1931. godine naredilo da i mesne policijske vlasti počnu da vrše pregled listova istovremeno kada i državni tužioci. Policijske vlasti su tako dobile ovlašćenje da čim naiđu na kakav tekst koji bi trebalo zabraniti, najhitnije telefonom obaveste državnog tužioca.

Ako bi se pak desilo da tužilac, i pored upozorenja, propusti "antidržavni" tekst, šef policijske vlasti je trebalo smesta da obavesti Bansku upravu, a ova Ministarstvo unutrašnjih poslova koje bi intervenisalo kod Ministarstva pravde. U isto vreme policijskim vlastima u mestima gde nisu postojala državna tužilaštva nalagano je da cenzuru vrše "sa najvećom pažnjom i marljivošću, jer će u protivnom, za svako propuštanje biti najstrože kažnjeni".

Centralni presbiro je početkom 1930. godine izradio opšta uputstva za cenzore. Istaknuto je da pri cenzurisanju članaka posvećenim unutrašnjim pitanjima treba biti "naročito liberalan" prema diskusijama i predlozima o privrednim i komunalnim pitanjima, i "u izvesnoj meri" prema iznošenju nedostataka ili zloupotreba upravnih vlasti. U svim privrednim pitanjima je trebalo dozvoliti slobodnu diskusiju i inicijativu "ako je ona stvarna i dobronamerna, ma da pokazivala i izvestan kritički smer".

Trebalo je samo voditi računa, stajalo je u ovom uputstvu, "da tendencija tih kritika i te diskusije ne bude defetistička i nema značaj antidržavne ili antirežimske tendencije". Ipak, list "Niška slobodna tribuna" je plenjen jer je u tekstu o privrednoj konferenciji u Moravskoj banovini napisano da su pojedini delegati kritikovali velike činovničke plate, kao i da se problem privredne krize ne može rešavati na konferencijama i zborovima, već naučnim i praktičnim radom.

Natpisi u kojima su iznošeni nedostaci ili zloupotreba upravnih vlasti i organa mogli su biti propuštani samo u slučajevima kada se iznose "stvarni podaci, konkretne optužbe i ako su ti natpisi potpisani, tako da se zna ko uzima odgovornost za takve članke". Kod ocene svih tih diskusija i kritika trebalo je paziti na to da li su pisani u ozbiljnoj nameri da se poboljšaju prilike u zemlji, ili pak "imaju tendenciju širenja nepoverenja u državi, narodno jedinstvo ili u dobre intencije današnjeg režima".

Jugoslovenska stvarnost je bila ipak znatno drugačija. Svaki članak u kome nije otvoreno glorifikovana vlada i novi režim je bio potencijalno "antidržavni". Dva meseca pred Mitrovdanske izbore (1931) o njima se u štampi nije smelo pisati, a politički prvaci zabranjenih stranaka nisu smeli biti ni pomenuti. Neprilike cenzorima je stvarala beogradska "Pravda", koja na preventivnu cenzuru nije nosila sve članke, a dešavalo se da redakcije puste u štampu i one napise koje su u Presbirou odbili da parafiraju. Slično je postupala i redakcija "Vremena" štampajući i delove poslaničkih govora koje je cenzura odbacila, što je u novinarskim krugovima, po oceni Državnog tužilaštva u Beogradu, izazivalo komentare "kako se "Vremenu" dozvoljava sve".

Ipak, listovi su i na drugi način uspevali ponekad da zaobiđu cenzuru. Redakcije pojedinih novina su istovremeno sa upućivanjem potrebnog broja primeraka vlastima na uvid otpočinjale sa rasturanjem i razašiljanjem broja. Dok bi državni tužilac doneo formalno rešenje o zabrani broja i o tome obavestio redakciju, dešavalo se da više od pola tiraža bude rasprodato. Iako je Ministarstvo unutrašnjih poslova apelovalo na Državna tužilaštva da stanu na kraj ovakvoj praksi, ministar pravde je isticao da ne postoje zakonske mogućnosti na osnovu kojih bi bilo zabranjeno redakcijama da postupaju na taj način. I pored zabrane da se na mestu cenzurisanog članka pojavi prazna strana, dešavalo se da državna tužilaštva nehotice propuste i takav broj.

Cenzori su u svemu videli opasnost, pa su plenjeni članci o pripremi novog zakona o vojsci, problemima indijskih katolika, budući da se u tekstu pominjao i pokret koji se zalagao za samostalnu Indiju, o kraju španske diktature, zakrčenosti stanice u Bosanskom Brodu, preskupom centralizmu u Rumuniji, poskupljenju cigareta, nemaru opštinskih vlasti koje nisu procenile štetu nastalu posle grada u Primorju, apelu zagrebačkih stanara na kralja povodom loših uslova života u Zagrebu, pozivu činovnicima da upisuju akcije kod Privilegovane agrarne banke, konferencijama u Ministarstvu spoljnih poslova zbog upada komita iz Bugarske, berzama rada koje ne pružaju gotovo nikakvu pomoć nezaposlenim radnicima, i slično.

Državni tužilac u Velikom Bečkereku je čak zabranio da se u naslovu jednog teksta odštampa reč "parlament", jer bi ista mogla izazvati kod građana "neraspoloženje protiv postojećeg političkog poretka, a ono može služiti da građane pobudi na želju za izmenu postojećeg ustava". Odeljenje za državnu zaštitu je opomenulo cenzore u Presbirou da je u sportskoj rubrici "Pravde" za jednog od sportista pod znacima navoda upotrebljen naziv "njegovo veličanstvo" i zahtevalo da se ovaj izraz ne upotrebljava tamo "gde mu nije mesto, jer se na ovaj način profaniše, što se ne sme dozvoliti".

Vlasti su naročito osetljive bile na ma kakav pomen diktature. Posebno "nezgodno" je bilo pisanje o slomu režima u Španiji i ponovnom uspostavljanju republike, događajima u Avganistanu i drugim stranim državama "koji čine direktne i vrlo providne aluzije na prilike u našoj državi, pa čak i na ličnost Nj. V. Kralja" , istorijskom razvitku Andore i Katalonije, maršalu Pilsudskom, revolucijama u raznim delovima sveta i slično. Odeljenje za državnu zaštitu Ministarstva unutrašnjih poslova strogo je vodilo računa da cenzorima ne promakne poneki tekst koji bi predstavljao "komunističku propagandu".

Nepoželjno je bilo i objavljivanje fotografija visokih ličnosti Kraljevini "neprijateljskih država ili neraspoloženih naroda", poput pretendenta na habzburški presto Otona Habsburškog, Kralja Borisa i njegove supruge, admirala Hortija, predsednika bugarske vlade Ljapčeva, Musolinija, albanskog kralja Zoga i drugih "u finim snimcima", jer su te fotografije nehotice mogle da "proizvedu spontane simpatije kod čitalaca nacionalnih manjina" u Jugoslaviji. Centralni presbiro je zato naložio Državnim tužilaštvima i ostalim cenzorima da ne dopuštaju pojavljivanje ovakvih fotografija u štampi kako "ne bi razvijale štetni uticaj po državne interese".

Kako nisu postojala jasno određena pravila šta se od tekstova može propustiti, a šta ne, mnogo puta se dešavalo da pojedini članci izađu u Beogradu, a budu zabranjeni u Zagrebu i obrnuto. O radu vlade i zakonima smelo se pisati samo u superlativima, jer je bilo kakva analiza političke situacije, pominjanje ekonomske krize, nezaposlenosti ili pokušaj ukazivanja na kakav drugi društveni ili socijalni problem, smatrana nedobronamernom kritikom i potpadala pod udar Zakona o štampi.

Kako je u Kraljevini u doba šestojanuarskog režima bilo mnogo više "zabranjenih" nego "dozvoljenih" tema, štampa je bila prinuđena da se okrene senzacionalizmu, najviše tretirajući kriminal i korupciju. Posebno je pisano o raznim proneverama državnih službenika i njihovom kažnjavanju, što je trebalo da pokaže vladine napore da se administracija pročisti i iz nje ukloni nedostojno činovništvo. Štampa je tako u doba šestojanuarskog režima više ličila na svojevrsnu hronologiju vladinih "uspeha" iz koje se nije moglo puno zaključiti o stvarnim događajima u zemlji. Ovakva politika režima se, na duže staze, pokazala potpuno kontraproduktivnom.