Vesti
31. 05. 2014.
Udruženi u dobrodušju
O novinaru Momčilu Srećkoviću koji nije dao da ga spasu, o Udruženju novinara Srbije i tviter grupi Kabinet, kao i o tome kako je agregat braće Stanojević (od kojih je jedan novinar), kupljen za vreme bombardovanja, dospeo na Zabrežje – novinaru. Zabrežje je uz Savu, ali ga je potopila Kolubara. Nije celo vodoplavno. Najviši deo kao ostrvo je i juče izgledao, iako se voda povlači. Počela je i struja da dolazi.
Na tom recimo ostrvu minule dane i noći probdeo je i urednik jedinih seoskih novina u Srbiji, pri tome i besplatnih, Momčilo Srećković zvani Moci. Njegova kuća je u Ulici Zorana Belića 7, uz sam put, potom se, u pravcu Save, nižu: redakcija, štala, šupe, stogovi sena i – svinjci. Jer Moci je poznati uzgajivač mangulica koje su ovih dana umnogome postradale.
Voda mu je doprla do štale sa dve krave, ali nije ušla. Mocijeva snaha sa kćerkicom na vreme je zbrinuta, a on je sa ženom Ljubicom i sinom ostao na poprištu. Poznajem ga već nekoliko godina i sećam se da je često
govorio:
– Najlepše nebo je iznad mog dvorišta! Momčilo Srećković postao je stablo duboko ukorenjeno u zabrešku zemlju. Nisu ga mogli iščupati ni čamci, ni traktori, ni amfibije, ni žandarmerija. Kada su se pojavili potonji – sprovodeći naređenje o obaveznom iseljenju svih Obrenovčana, on se sakrio u poplavljen svinjac. Zbog toga ga baš nisam mogao pohvaliti.
– Morao si ih poslušati...
– Nisam – oštro se usprotivio. – Kako da ostavim stoku?
Ovaj novinar (jedan od prvih voditelja na radiju Studio B) ima dušu srpskog seljaka u najboljem smislu te reči. A taj seljak svoju stoku je nazivao danas zaboravljenom rečju – blago. Njegove životinje su deo njegove porodice, one su njegovi prijatelji. On ih voli, razgovara sa njima, tepa im, katkad se ljuti i psuje ih kao najrođenije. Imaju razna imena i jedno prezime: Srećković. Nisu svi takvi. Jer nemaju svi dušu iskonskih seljaka. Pa su izbegli, a krave su lutale po vodi u mulju tražeći suvinu. Tridesetak Zabrežana koji su ostali na „ostrvu” skupljali su ih. Pokušavali su da ih muzu, ručno, jer nije bilo struje da bi se uključile muzilice. No, gospođe krave su se odvikle ljudske ruke i teško puštaju mleko. A ako se krava ne izmuze ujutro i uveče, vime zapeče i gotovo je sa mlekom.
Dok su se rečeni Zabrežani dovijali u svom jadu, u Udruženju novinara Srbije je vrvelo od dobrovoljaca, od ljudi koji su ulazili i izlazili donoseći i odnoseći na dobijene adrese flaširanu vodu, sapune, paste za zube, deterdžente, konzerve, pelene, majice, veš, košulje, haljine i ko zna šta sve još. Za poslednjih deset dana oko 400 ljudi kojima je bila potrebna pomoć lično je došlo u UNS u Resavskoj da uzme ono što im treba.
Na čelu „štaba” UNS-a je Nino Brajović, generalni sekretar. U saradnji sa tviter grupom „Kabinet” munjevito su letele informacije u svim pravcima. Postradali su javljali šta im treba, oglašavali su se oni koji su bili voljni da to poklone, odnošeno je onima kojima je namenjeno, primopredaja je fotografisana i darodavcu slana. Razne firme poklonile su robu u vrednosti od oko četiri miliona dinara.
Pomagano je svima koji su pomoć tražili. UNS je prvi poslao pomoć u Krupanj, u smederevski hotel, gde su smeštene bebe, poslato je dvadeset dečjih kolica. Nabavljene su (pozajmljene) tri cisterne s vodom za Smederevsku Palanku... Ne može se sve nabrojati, ali ovo mora: jedna Slađana u vojvođanskom Daču za rođendan dobila je bicikl, tortu i igračke. Ali ta Slađana nije neka obična Slađana.
Slađanina majka, Zorica, odrasla je u sirotištu. Izrodila je troje dece, dospela u „sigurnu kuću”, potom se nastanila i zaposlila baš u Obrenovcu. Utočište je sada, sa sve decom, našla u Daču kod prijateljice iz sirotišta. Tu su stigli pokloni.
U svoj ovoj gužvi, Brajović je uporno pokušavao da stupi u vezu sa Momčilom Srećkovićem. Telefonske veze bile su prekinute. Pre nekoliko dana, sa potrepštinama za higijenu, vodom, hlebom i butan-bocom, Dragana Bjelica i Nino Brajović iz UNS-a uputili su se u Zabrežje. Od Štaba za vanredne situacije Beograda, smeštenog u obrenovačkom hotelu na ulazu u grad, dobili su vozača- vodiča i džip koji je mogao da brodi dubokom vodom. Dosezala je, kaže Brajović, do sredine vrata. Sa njima je pošao i Dragoslav Mršević, zamenik predsednika Gradske opštine Obrenovac.
Momčilo Srećković Moci nije mogao da veruje očima. Otvorio je usta i još ih, čini se, nije zatvorio. Pomoć je stigla ne samo za njega, već i za još trideset meštana.
– Ne mogu rečima da ti objasnim koliko je ta pomoć nama značila! Posebno meni koji sam se osećao ponosnim – srce je htelo da mi iskoči! A nisam tražio ništa. Bilo bi me sramota da tražim, u ovolikoj nesreći. Tom prilikom Brajović je saznao da Mociju i njegovim komšijama treba agregat.
Između ostalog i za mužu krava. Odvezao mu je i agregat. Poklonili su ga braća Stanojević. Vladan je inženjer, zaposlen u „Informatici”, a Zoran, naš kolega sa RTS-a. Kupili su ga, kaže mi Vladan, 1999, u vreme bombardovanja, zlu ne trebalo. Nije korišćen. Agregat je krenuo po selu, od kuće do kuće, bolje reći – od štale do štale. Suđeno mu da zabrunda u nekoj nesreći.
– Najgore je prošlo, kaže Moci. – Sad nam predstoji da se sačuvamo od komaraca, smrada i boleština. Pa da krenemo u obnovu. Juče je iz UNS-a u akciji Humanost na delu pomoć odnesena u Šimanovce, Čačak, Svilajnac, Krupanj, Doboj kao i u beogradske prihvatne centre.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.