Vesti
03. 05. 2014.
Pravda za Kristijana!
U svojevrsnoj medicini za umno siromašne, Republička radiodifuzna agencija (RRA) je ustvrdila da je došlo do "metastaze sveukupne medijske patologije".
Razlog? Gostovanje izvesnog Aleksandra Kristijana Golubovića u nekakvoj emisiji na TV Pink, a koje su zatim prenele i mnoge druge televizije, zbog čega je RRA pokrenula postupke za izricanje mera protiv dotičnih zabavljača publike u borbi za rejting. Osim što su ovakve pseudomedicinske metafore uvredljive za sve one obolele od kancera, i što pripadaju načinu razmišljanja karakterističnom za 19. vek, one bi morale predstavljati i uvredu za zdrav razum.
Nažalost, dogodilo se suprotno. Sociolozi, politikolozi, psiholozi, pedagozi, samozvani eksperti, kulturni neradnici i pro bono moralisti horski su digli svoj glas protiv ovog gostovanja. A sveopštu galamu podržali su i novinari i novinarska udruženja.
Trabunja se o posrnulom moralu, o odsustvu vrednosti, o nedostatku kulture, o kriminalizaciji društva, o tabloidizaciji medija, o estradizaciji kriminala itd. - jer se svaka priča o moralu dobro prodaje, a svaka "-izacija" čini da izjava deluje pametno. Uz, naravno, neizbežnu pseudodijagnozu svakog intelektualno lenjog političkog analitičara - "poremećen sistem vrednosti".
Svi dobro poznajemo ovu dosadnu moralističku žvaku i njenu dežurnu babarogu - masovne medije. "Uticaj medija (na)" je frazetina koja diže obrvu mnogima, a posebno onima što im se ne dižu druge stvari. Od kada je staraca i kulturnjaka (istinskih ili po ubeđenju) čvrsto se tvrdi da je društvo postalo nemoralnije i nekulturnije. A staro je pravilo - što je penis mlohaviji, uverenja su tvrđa.
Još je Platon, u pauzama jurnjave za mladim dečacima, bio zabrinut zbog uticaja pozorišnih predstava na omladinu. Jer se u njima predstavljaju ili glorifikuju moralno sumnjivi pojedinci, naravno. A danas su iste te antičke drame (sa sadržajima u rangu od incesta do infanticida) školska lektira i navodni kontrapunkt televizijskoj nekulturi.
Od antike naovamo, poezija, romani, rokenrol, novine, stripovi, radio, televizija, kompjuteri, video-igre, internet i ukusu naših starijih i kulturnijih sugrađana. U modernom ruhu svo to drombuljanje protiv masovne i popularne kulture teorijski je pokrenuo Teodor Adorno u svom kritičkom pohodu na opasnosti od - džeza. Kad znamo da je tu grešku u koracima razmišljanja zakuvao jedan Jevrejin i marksista, a protiv nečeg što danas sluša i poštuje kulturnjačka elita, ona više ne zvuči tako seksi, zar ne?
A da li je zaista tako zastrašujuće kao što Golubović na Pinku navodno implicira, i kao što nostalgična suza niz butinu voli da poruči? Naravno da ne.
Eventualni porast kriminala nije automatski i "poremećen sistem vrednosti". Dok je za katastrofičke sintagme poput "krize morala" ipak potrebna mnogo ozbiljnija društvena nepogoda od jednog nabildovanog kriminalca koji je kasno otkrio slikarsku četkicu i petparačku poeziju u televizijskom programu.
Mnogo je veći moralni kolaps predstavljalo bacanje cveća pred tenkove na putu za Vukovar od sarkastičnog "divljenja" jednom priprostom reketašu i dileru kojeg ionako vuku po studijima da bi mu se smejali dok on to ne kapira. Uostalom, Kristijan Golubović je polovinu života već bio proveo po zatvorima za svoja kriminalna dela. Danas ne govori pohvalno o tom delu svog života i očajnički komično pokušava da se prikaže kao izmenjeni pojedinac. Šta je tu tačno poremećena vrednost?
Kristijan Golubović sa svojim komičnim izletima u estradu je idealno strašilo. Da ne bismo primetili ostala strašila u svom dvorištu i osećali se dobro i pravednički kad se istutnjimo po njemu. Naime, famozna Radiodifuzna agencija nije dizala svoj cenzorski glas kada su do pre samo par godina televizije opsedale razne kreature u akciji odbrane i zaštite Ratka Mladića i sličnih zločinaca.
Ili to, po marginama kablovskih operatera ili političkih tabloida, čine i danas. Šta je sa gostovanjima Veselina Šljivančanina po jutarnjim ili šou programima? Šta ako Jovica Stanišić odluči da zasvira bas gitaru u Grand paradi ili kod Ivana Ivanovića? Otimač tašni babama i sitniji diler heroina sa gorućom željom da se dopadne je mnogo lakša meta od sistematskog istorijskog revizionizma, propagacije teorija zavere, rasizma, seksizma, šovinizma uzetih zdravo za gotovo po mnogim medijima. Tada ne mislimo na mirni dečji san i na vrednosti koje im guramo u gubicu, šta li?
Čemu, dakle, cela ova gužva? Zato što se pogrešno veruje da medijski programi mogu da oblikuju ljudske misli, vrednosti i stavove, odnosno da imaju moć da stvore beslovesne nekulturne pojedince i zombije gladne kiča i šunda, zla i naopakog, umesto mozga. Iako je tzv. teorija o uticaju medija jedna od najodbačenijih teorija u modernim društvenim naukama, ona je sveprisutna kod neobaveštenih stručnjaka i prepaljenih brucoša sociologije, kao i na pijaci, u frizerskom salonu ili u automehaničarskoj radnji.
A poseban problem je u tome što čini modus operandi Saveta RRA, kada selektivno odluči da kritikuje i cenzuriše, na zadovoljstvo naroda. Ne moramo ni čitati istraživanja (još od 1930-ih godina, pa do danas!) koja sve to ubedljivo odbacuju, dovoljno je samo da uključimo zdrav razum. Zar je zaista dovoljno da pogledamo neki nasilni film ili intervju sa inspirativnim kriminalcem, pa da odmah zaboravimo da drugo ljudsko biće oseća bol? Da pogledamo pornić pa da žene oko sebe doživljavamo samo kao ugodni otvor za smeštanje svojih genitalija? Naravno da ne. Nema tog filma, muzičkog spota ili televizijskog gostovanja koji su toliko uticajni.
Konačno, ni "Skarfejs" ni "Porodica Soprano" nisu ništa veća glorifikacija kriminala od "Ami Dži Šoua" sa Golubovićem u njemu. Postoji samo kvalitetan i nekvalitetan televizijski program. I kao što omladina neće propričati sa italijanskim naglaskom i pucati unaokolo čim se negde prospu pomorandže jer je odgledala "Kuma" - neće ni prepodavati heroin zato što su ugledali Kristijana Golubovića kako priča o svom naivnom slikarstvu na "Pinku".
Uostalom, istinski društveni problemi Srbije su nezaposlenost i siromaštvo. Ostavimo moral etičarima i komšinicama koje cokću zbog prekratke suknje one male sa trećeg sprata, ako već ne želimo da se pretvorimo u njih. A zašto je onda svo to džangrizanje toliko neodoljivo privlačno? Jednostavno, zato što tako jako volimo da mislimo da su svi oko nas praznoglavi. Da ljudi (a posebno mladi) oko nas poseduju karfiol tamo gde anatomi obično pronalaze mozak. Svi oni koji zagovaraju tezu o nadnaravnom uticaju medija na ljudske umove, zapravo duboko u sebi veruju da ljudi u lobanjama nemaju um - već plastelin. I to je onaj istinski opasni sadržaj zlomisli o takozvanim zlim medijima. Verovatno je u starom Egiptu neko tako krivio papirus, jer su deca nestašnija nego obično.
Krajnje je vreme da se sa tom odurnom praksom prestane. Dajmo šansu ljudima da sami odluče šta će medijski konzumirati umesto što ih svodimo na nedorasle pubertetlije koje ne umeju da misle svojom glavom. Jer, baš prema takvoj pretpostavci - svi smo mi Kristijan.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.