Vesti

26. 04. 2014.

Izvor: Politika

Novine dragocenije od arhiva

Još 1922. i 1923. Crnjanski je bio zaposlen u „Politici”. Ove godine u dodatku „Naši velikani”„Politika” je objavila putopis Crnjanskog „Temišvar, jedna priča”, prošle godine „Žombolj na točkovima”, a za stogodišnjicu „Politike” smo objavili priče „Na ribanju sa mesecom” iz Dalmacije.

VIDOSAVA GOLUBOVIĆ: Politika piše o uticajima i prisustvu srpske i jugoslovenske literature i kulture u inostranstvu. Pod parolom jugoslovenstva pravljene su domaće i strane antologije, jugoslovenski  književnici javno nastupaju u stranim sredinama ili su uključeni u rad jugoslovensko-inostranih mešovitih društava. Iz bibliografije saznajemo niz novih činjenica nacionalnog karaktera. Iz Italije stiže vest da u Padovi postoji Srpska katedra. Prednost bismo dali jednoj možda nedovoljno poznatoj činjenici o nameri čehoslovačke vlade da u sve gimnazije u Čehoslovačkoj uvede srpski jezik kao obavezni predmet.

Čitamo Milana Bogdanovića kako 1919. pozitivno piše o Ex Pontu Ive Andrića. Ili, o pozitivnom odjeku na poduhvat zagrebačkog izdavača da Krležinu Hrvatsku rapsodiju štampa ćirilicom. Politika posreduje vest o otkupu biblioteke Vatroslava Jagića za Slovenski seminar Univerziteta u Beogradu.

BOJAN ĐORĐEVIĆ: Novine iz tog perioda ne samo da dopunjavaju arhive nego i opisuju sve ono što smo ranije morali da tražimo samo u arhivima. A i za ovaj svakodnevni život, u novinama ćete naći mnogo pikantnih detalja. Inače, Crnjanskom, koji u to vreme, piše za Politiku, kasnije za Vreme, stalno se zamera zašto radi za novine, jer ne priliči ugledu profesora gimnazije, što je on tada bio, da piskara za novine.

Slobodan Jovanović je pisao 30 godina za „Politiku”.

BOJAN ĐORĐEVIĆ: Ali Crnjanski je profesor, doduše, ne baš sjajan profesor, objavio sam o tome skoro jedan napis. On neredovno drži predavanja, a kao gimnazijski profesor nije u redu da baš mnogo odsustvuje. A i posle Politike, on se trudi po svaku cenu da se vrati u novine i sve slabije stoji u književnoj čaršiji, više nema zaštitnike. Upravo zbog obilja ovakvih podataka, moramo da naglasimo da ovaj posao mora da se nastavi, nadam se da će biti sluha za nastavak ovog projekta, zato što ostaje još period od 1926. do 1941. koji treba pokriti bibliografijom kulturnog života. A, imaćemo uskoro bibliografiju napisa u štampi za vreme takozvane velike okupacije, Prvog svetskog rata – kada nije izlazila Politika, ali su izlazile okupatorske Beogradske novine sa više od 1.200 bibliografskih jedinica o kulturi u okupiranom Beogradu i u Srbiji, Ja sam uradio bibliografiju za period između 1941. i 1944. gde takođe ima oko 6.000 jedinica. Dakle nedostaje samo taj deo od 1926. do 1941.

Tridesetih godina krug saradnika koji angažuje „Politika” upravo na tim prazničnim uskršnjim i božićnim brojevima je daleko širi.

BOJAN ĐORĐEVIĆ: Politika jeste slobodnija, ali prosto neće Crnjanskog koji piše afirmativno o Franku. Iako Politika ostaje najšire otvorena za različita mišljenja. Vreme to ne može, ono je potpuno glas Stojadinovića i njegove stranke. U Vremenu više neće Andrić pisati, iako je državni službenik. Politika se držala neutralno u izvesnoj meri, iako su sve novine bile pod jakim uticajem vlasti. Kako se politika menja ili kako se okrene, vi vidite to u Politici i u Vremenu. Recimo, u jednom trenutku sve novine počinju da donose prevode iz bugarske književnosti. Znači, prvo kreću napisi o bugarsko-srpskim odnosima, kako prevazići podele, pa se govori da je i Bugarska stradala u Prvom svetskom ratu, da je vođena tragična politika, prevode se njeni pisci. I odjedanput, pet meseci kasnije, sklapa se pakt sa Bugarskom.

Na konkursima za priče u „Politici” broj pristiglih radova je spektakularan, a na jednom od tih Veljko Petrović je dobio prvu nagradu?

BOJAN ĐORĐEVIĆ: Da, jedne godine nagradu dobija Veljko Petrović, ali sledeće godine dobije Dragutin Ilić Jejo, trećerazredni pisac, ali vidimo da ga je nagradio potpuno drugačiji žiri. Međutim, božićni i uskršnji brojevi su najviše podizali nivo čitalačke publike, tamo nije moglo biti petparačke literature. U božićnom i uskršnjem broju Politike, negde krajem dvadesetih godina idu četiri teksta, sva četiri afirmativna, o Darvinovoj teoriji evolucije, pojavljuje se novi prevod Darvina. To radi Nedeljko Divac, levičar koji će postati komunista.

Piše se i o rendgenu, o rendgenskim zracima, o novim dostignućima u radiologiji, u medicini, i mada se ovaj list obraćao obrazovanijoj publici, to može i svako drugi da pročita. Zaključak je da su tada novinari ozbiljno shvatali svoje čitaoce, nimalo im nisu podilazili.

Šta je još karakteristično za kulturni život u prvim godinama posle Prvog svetskog rata?

VIDOSAVA GOLUBOVIĆ: Ako pogledamo vreme neposredno posle završetka rata, možemo zaključiti da je ono bilo dinamično u književnosti, likovnoj umetnosti i muzici, a vezano je za osnivanje i rad Grupe umetnika. Cilj joj je bio da uspostavi direktan dodir sa publikom, pa su u tom smislu njeni članovi lično čitali svoje radove, izvodili muzičke kompozicije, priređivali izložbe slika.

Politika je u dobroj meri pratila aktivnost Grupe navodeći njene ideje i programe njenih večeri. Kao što je poznato, Crnjanski je o Grupi pisao u svojim Literarnim sećanjima. Politika je takođe propratila osnivanje Grupe za socijalnu i kulturnu akciju, baveći se njenim radom, izdanjima i njenim članovima.

Važno je to što je Politika imala blagonaklon i afirmativan odnos prema ruskoj emigraciji i pomno pratila sve što se dešava u njenim krugovima. Nisu se mogla izostaviti ni pitanja o složenim društvenim i ideološkim procesima u Rusiji. O stvarnom stanju u Rusiji saznajemo iz pogleda Maksima Gorkog i pariskih razgovora sa Mereškovskim. Do nas su dopirali apeli Gorkog za pomoć ruskoj inteligenciji koja je bila izložena progonima, ugnjetavanjima i hapšenjima. Na drugoj strani, o stanju u Rusiji novine su izveštavale preko pisama iz Berlina. Beograd je u dva maha, 1922. i 1924, imao prilike da sretne književnika Averčenka. Ruska emigracija je u Beogradu osnivala društva svojih književnika, umetnika i novinara, imala izdavačko preduzeće „Himera”, trudila se da dostojno obeleži neke pojave i događaje. Mislimo na trodnevne dane ruske kulture, održane juna 1925. povodom stogodišnjice Puškinovog rođenja.

Onda Vlada Ribnikar ide u SSSR, i potom piše kako je tamo.

BOJAN ĐORĐEVIĆ: Naročito se to odnosi na dvadesete godine kada u Sovjetskom Savezu cveta umetnost, avangarda, sve do 1928–1929. godine, kada počinju represije. E, tu je Politika u prednosti, ona nije izrazito konzervativna kao Vreme, ni desničarski orijentisana, i ona polako propušta vesti o premijeri neke pozorišne predstave u Moskvi, u Lenjingradu... Ipak, najviše vesti Politika ima o Sovjetskom Savezu i sovjetskoj kulturi, naročito u drugoj polovini dvadesetih godina, više nego Pravda, a onda se javlja i Ribnikar sa svojim levičarskim vezama.

MARIJA CINDORI-ŠINKOVIĆ: Samo jedan detalj o Maksimu Gorkom. U vreme Prvog svetskog rata nalazite podatak o tome kako, pošto mu je sin ranjen, Maksim Gorki sa njim odlazi u svoju vilu u Italiji. Dakle, iako mi je kod pomena Gorkog u svesti njegovo delo, ideje za koje se zalagao, taj isti Maksim Gorki u tom vremenu živi i te kako na visokoj nozi u Evropi, i mi to čitamo u Politici.

Evidentno je da je „Politika” bila ne samo medijator nego je zapravo kreator kulturnog života. U kom periodu je to najuočljivije?

VESNA MATOVIĆ: Možda u periodu moderne, to je vreme kada se težište sa ruralne pomera ka urbanoj kulturi, što se poklapa i sa potiskivanjem patrijarhalne na račun građanske kulture. Ta smena je složena i često ispunjena kontraverzama.

Jedan od njenih indikatora je i opadanje interesovanja za folklornu baštinu i sakupljački rad. Folklor postaje više predmet izučavanja, a vidan je porast urbane proze, u kojoj je radikalniji raskid sa usmenom baštinom. Kad je reč o tradiciji, Dositej Obradović je u centru pažnje, novine puno pišu o podizanju njegovog spomenika, stogodišnjica njegove smrti 1911. postaje događaj od šireg jugoslovenskog značaja. Dositej se, zapravo, dobro uklapa i u ideju evropeizacije. Izvesno, književni, kulturni i politički kanoni se menjaju. Politika je jedan od listova koja učestvuje u promenama, podržava i time posredno utiče na javno mnjenje.

Negde 1908–1910. „Politika” postaje najvažniji list, sa novinarskog stanovišta, zato što su Dučić i Nušić tada aktivno kreirali atmosferu.

VESNA MATOVIĆ: Dučić počinje prikazima o Ćipiku, Vidriću, Skerliću, J. Kozarcu, sarajevskoj Bosanskoj vili, mostarskom Narodu... Nušić piše svoje satirične i humorističke priloge, putopisnu prozu...

BOJAN ĐORĐEVIĆ: Politika je davala i veće honorare. Između dva rata Milan Stojadinović praktično uređuje Vreme koje vodi njegov brat, jer i sam toliko voli novinarstvo. I Stojadinović počinje kao novinar i insistira da Vreme bude kvalitetan list. I kaže: „Moramo da povlačimo novac iz budžeta, a da ne bude vidljivo, za Vreme, da bismo mogli da plaćamo više od Politike. Dakle, Politika, naročito krajem dvadesetih do početka ekonomske krize, plaća neuporedivo više honorare. Stojadinović piše u svom izveštaju, kako Politika plaća tekstove koje dobija od književnika za trećinu više. Jer, Politika je imala stabilniji budžet no Vreme, Stojadinović je to nadoknađivao od poreskih obveznika.

Od 1919. godine, kada je posle Prvog svetskog rata ponovo pokrenuta „Politika”, porodica Ribnikar nije imala nikakvu finansijsku potporu. Založili su sve što su mogli od imovine, i posle osam meseci list je tiražom dostigao predratni nivo. Onda su uzeli ponovo kredit na kredit, za štampariju, da kupe mašinu koja može da štampa 16 strana odjednom. Pre Drugog svetskog rata, znači, oni su dostigli 100.000 tiraža pa su imali novca, i bilo je pravilo da niko ne može da plati bolje nego „Politika”.

MARIJA CINDORI-ŠINKOVIĆ: Imali su najmoderniju tehniku i pre Prvog svetskog rata.

BOJAN ĐORĐEVIĆ: Za razliku od Vremena, Politika je imala vrlo raznovrstan kulturni sadržaj za svako provincijsko izdanje posebno. Recimo u izdanju za Istru, za Rijeku štampa pesmu Desanke Maksimović, ali je tu i napis o Rijeci, dok u izdanju za Makedoniju, za Južnu Srbiju, na istom mestu, ide napis o manastiru Nagoričani. A za svako nedeljno provincijsko izdanje, onda kada ima više kulturnih sadržaja, ima po jedan, dva, i po tri potpuno različita teksta.

Kad bismo napravili posebnu bibliografiju samo sa tim napisima iz provincijskih izdanja, to bi bila ozbiljna knjiga koja bi obuhvatila etnološko, umetničko blago tadašnje velike Jugoslavije između dva rata. Posle Drugog svetskog rata više nije bilo ni novca ni mogućnosti za tako nešto.

(Kraj u sledećem Dodatku)

Služiteljeva metla, ili, balet bez muzike

BOJAN ĐORĐEVIĆ: Dolaze tridesete godine, i ne samo zbog diktature kralja Aleksandra, polako se drastično menjaju odnosi. Naime, pošto sam proučavao „Politikine” božićne i uskršnje dodatke – koje bi, možda, „Politika” trebalo da počne da objavljuje u celosti – u njima se jasno vidi, kako tokom tridesetih godina postupno prevladavaju razne ideologije. Ta decenija je potpuno drugačija, u suštinskom smislu, od početka dvadesetih, imamo razne krize. I, gledajući od početka tridesetih godina samo božićne i uskršnje dodatke, više nema, recimo, Crnjanskog. On odlazi nadesno, kod Stojadinovića, odlazi, naravno, i sa namerom, što mu je na kraju i uspelo, da ode u diplomatiju, i jednostavno više ne sarađuje sa „Politikom”. Postaje redovni dopisnik „Vremena”. Mnogi se tako opredeljuju: Marko Ristić napušta „Politiku”, ona sada previše postaje konzervativna za njega. Ne zaboravimo, „Politika”, recimo, u prethodnoj deceniji, 1926, prva donosi vesti u tri nastavka, o jednoj fantastičnoj predstavi koja je urađena očigledno pod uticajem avangarde. Tek što je nadrealizam krenuo, javlja se balet „Služiteljeva metla”. Marko Ristić, piše tekst, Deroko radio scenografiju, a jednu sasvim modernu grupu vodi Klavdija Isačenko, tu je i Nata Milošević, i ona lepotica Sonja Stanisavljević, one igraju u tom baletu, njih petnaestak, sve balerine Narodnog pozorišta. A „Politika ”pomno beleži dosad neviđenu stvar: one igraju 15 minuta bez muzike.

Ne kažem da politički nazori nisu uticali i 1919, ali od tridesetih godina, politički stavovi postaju primarni u izboru tekstova, saradnika.