Vesti
26. 04. 2014.
Dvadeset godina Mosta Radija Slobodna Evropa
Neostvareni dijalog Koštunice i Mesića
Prvi Most emitovan je 24. aprila 1994. godine. Sagovornici su bili u Beogradu Konstantin Obradović, profesor međunarodnog prava na Fakultetu političkih nauka, a u Zagrebu Zdravko Tomac, profesor Fakulteta političkih znanosti i u to vreme poslanik Socijaldemokratske partije u Saboru Hrvatske. Tema je bila može li se mirnim putem rešiti srpsko pitanje u Hrvatskoj. Razgovor je vođen u trenutku kada su bili prekinuti razgovori između hrvatske vlade i krajinskih Srba, pa je pretilo ponovno izbijanje oružanih sukoba.
Moram da kažem da me u tim ratnim godinama niko nije odbio. Naravno, i ja sam vodio računa o tome koga pozivam. U početku su to uglavnom bili ljudi koji su antiratno raspoloženi, a kasnije sam sučeljavao i ovejane nacionaliste.
Jednom prilikom mi je čak pošlo za rukom da sučelim dva bosanskohercegovačka ratna komandanta - Sefera Halilovića, bivšeg komandanta Armije Bosne i Hercegovine, i Slobodana Praljka, bivšeg komandanta Hrvatskog vijeća obrane. Tema je bila ko je srušio mostarski Stari most. Halilović je tvrdio da su to uradili hrvatski vojnici pod komadom Praljka, a ovaj je to negirao. Kasnije je Haški tribunal osudio Praljka za ratne zločine i uvrstio ga među odgovorne za rušenje Starog mosta.
Prvih devet Mostova bili su srpsko-hrvatski dijalozi. Spajali smo Beograd i Zagreb. Prvi sarajevski Most snimio sam u julu 1994. godine kada je bila uspostavljena satelitska veza sa našim biroom u Sarajevu. Sagovornice su bile dve mlade žene - Inja Pašalić, advokata iz Sarajeva, i Aleksandra Berić, studentkinja iz Beograda i antiratna aktivistkinja. Inja je na početku razgovora rekla: "Ja sam pričala svojim prijateljima o ovom našem razgovoru i svi su mi rekli jednu stvar - molim te, poruči Beogradu da smo mi u logoru." A Aleksandra je na to kazala: "Inja, to će sada možda da zvuči potpuno sumanuto i možda bezobrazno da ja sada vama, koji živite u takvom užasu, kažem da se ja ovde osećam očajno. Strašno je koliko se Beograd promenio. Ustvari se nije promenio. Beograd se izgubio. Ja više nemam Beograd koji ja znam."
Kada sam upitao Inju da li bi, kad se završi rat, posle svega došla u Beograd, ona je odgovorila: "Došla bih u Beograd kao i svugdje drugdje. Uopšte ne želim da kažem da do kraja života ne bih otišla u Beograd ili u Srbiju, bože sačuvaj."
Pored ratnih Mostova, kojih je bilo sedamdesetak, mislim da su najviše odjeka imali srpsko-albanski dijalozi. Ti dijalozi, koji su počeli 1994. godine u vreme Miloševićeve represije na Kosovu, nikada se nisu prekidali tokom ove dve decenije koliko postoji Most. Nisu se prekidali ni za vreme NATO bombardovanja kada je došlo do masovnog progona Albanaca, ni nakon poraza srpske vojske na Kosovu kada su Srbi postali žrtve, ni nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, kada su u Beogradu paljene strane ambasade. Polemisali su Vuk Drašković i Azem Vlasi, Oliver Ivanović i Adem Demaći, čak je i Mihajlo Marković, u to vreme član Glavnog odbora Socijalističke partije, prihvatio da razgovara sa Fehmijem Aganijem, potpredsednikom Rugovinog Demokratskog saveza Kosova, iako je to prihvatanje moglo biti protumačeno i kao neka vrsta legalizacije te partije.
Most Radija Slobodna Evropa je ustvari bio jedino mesto gde se vodio javni dijalog između Srba i Albanaca. Gledišta nisu približena, svako je ostao na svojim pozicijama, ali se o vrućim temama ipak razgovaralo. Iako je većina razgovora imala karakter oštrih polemika, oni su se odlikovali kulturom dijaloga, tolerancijom i spremnošću da se sasluša tuđe mišljenje.
No, Most nije samo spajao Srbe i Albance u telefonskom dijalogu. Oktobra 2000, godinu dana nakon završetka rata na Kosovu, Most je u Prištini organizovao susret albanskih i srpskih intelektualaca koji su do tada učestvovali u Mostu.
Bilo je i ranije takvih susreta, ali oni su se održavali u inostranstvu i medijatori su bili stranci. Ovo je bilo prvi put da srpski intelektualci dođu u Prištinu i o spornim pitanjima razgovaraju sa albanskim intelektualcima. Do sada je emitovano preko 800 Mostova i u njima je učestvovalo preko 1.500 ljudi. Među njima su bili ne samo sagovornici iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i Crne Gore nego i značajne javne ličnosti iz Slovenije i Makedonije. Neki od njih, nažalost, nisu više među živima: profesor Konstantin Obradović, sagovornik prvog Mosta, političari Ivan Stambolić, Zoran Đinđić, Miko Tripalo, Vlado Gotovac i Fehmi Agani, književnik Rade Konstantinović, glumci Ljuba Tadić i Izet Hajdarhodžić, slikar Edo Murtić, režiser Mirza Idrizović i da ne nabrajam.
Ostvario sam manje-više sve dijaloge koje sam zamislio, osim jednog. Nije mi uspelo da u Most dovedem Vojislava Koštunicu i Stjepana Mesića. Kada je Koštunica izabran za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, hteo sam da organizujem javni dijalog između predsjednika Srbije i Hrvatske. To bi bio simbolički gest koji bi potvrdio da je nakon pada Miloševića počela normalizacija odnosa između Srbije i Hrvatske. I, naravno, to bi bio veliki
poen za Most. Nažalost, ideja se nije ostvarila. Mesić je pristao, u početku mi je izgledalo da bi i Koštunica mogao da pristane, jer je šefica njegovog kabineta bila zagrejana za tu ideju, ali sam nakon desetak dana dobio negativanodgovor. Žao mi je što se tako završilo, jer bi to bio prvi javni medijski dijalog dvojice šefova postjugoslovenskih država. Uostalom, do sada takvog dijaloga nije bilo.
Most je krenuo u vreme kada nije bilo nikakvih uslova za dijalog. A kakvi su oni danas? Da li je dijalog postao civilizovaniji, tolerantniji? Trebalo bi da bude tako, pošto je internet znatno proširio granice medijskih sloboda.
Internet bi trebalo da bude prostor dijaloga i sučeljavanja različitih mišljenja. Nažalost, nije tako. Na internet forumima je sve manje argumentovane polemike, a sve više vređanja i govora mržnje. Administratori mnogih foruma puštaju samo komentare koji su u skladu sa uređivačkom politikom njihovog portala, dok one kritičke ili cenzurišu ili uopšte ne objavljuju. Sve češće se dešava da se čitaoci žale kako im na ovom ili onom forumu ne puštaju komentare.
S druge strane, ekstremno desni portali šire užasan govor mržnje. Tamo prolaze stvari koje nikada ne bi mogle biti objavljene u tradicionalnim medijima, ma koliko oni bili desničarski. Ti portali ne samo da objavljuje komentare čitalaca u kojima dominira mržnja, nego ih i podstiču. Sa balkanskim internet forumima dešava se tragična stvar.
Oni su se sve više pretvaraju u prostor jednoumlja i mržnje. Čitaoci su toliko navikli na takav način komunikacije da, i kada neko pokuša da organizuje civilizovano sučeljavanje mišljenja, ono se ubrzo pretvori u vređanje. Ljudi ne žele da razmotre tuđe argumente. Samo do besvesti ponavljaju svoju priču, pa kad se ta priča istroši, onda počnu da razmenjuju uvrede. Čini mi se da su mnogi forumi izgubili svaki dignitet, pa ih pametni ljudi, koji imaju šta da kažu, izbegavaju, tako da na njima dominiraju primitivizam i neznanje.
Kada čovek sve to gleda, počne da se pita ima li smisla sav taj napor da se neguje civilizovan dijalog, da se razvija tolerancija. Nekada mi se učini da je više tolerancije bilo u prvim poratnim godinama nego danas. A onda kažem sebi - upravo zbog mržnje i jednoumlja, koji se danas šire po forumima, potrebno je ohrabrivati dijalog i civilizovano sučeljavanje mišljenje. Dakle, još uvek ima posla za Most.
Autor je pokretač i voditelj emisije Most Radija Slobodna Evropa i dobitnik nagrade "Dr Erhard Busek" za doprinos boljem razumevanju u Jugoistočnoj Evropi.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.