Vesti
25. 04. 2014.
Kultura na sporednom koloseku
TV kanal Grand produkcije, koja će sada imati na raspolaganju 24 sata da emituje svoj program, započeo je sa radom. Sadržaji koji se tamo prikazuju trebalo bi u najmanju ruku da budu obeleženi kao neprikladni za određeni uzrast, ako već ne postoji etiketa kojom bi se skrenula pažnja konzumentima da je u pitanju šund muzika i makar ih na trenutak naterala da se zamisle nad onim što posmatraju.
U SFRJ albumi pojedinih pevača bili su obeleženi kao „šund“. Umetnost koja širi zadovoljstvo i uživanje, a da pritom ne zahteva nikakav umni i fizički napor, naziva se kičom.
Ona i nije umetnost u pravom smislu te reči, već surogat, nešto što podseća na umetnost, teži da imitira originalna dela, ali ih zapravo obesmišljava. Kič postoji samo zbog ljudi koji su u potpunosti spremni da se prepuste svojim čulima i da uživaju u muzici radi uživanja.
Na našim televizijama se od početka devedesetih odomaćila muzika koja se može svrstati u kič, pošto se proizvodi serijski, prema utvrđenim šablonima, a što kao posledicu ima nisku umetničku vrednost.
Svaka pesma koja se tako snimi ima prolazan karakter, jer je delo neautentič no, ono je tu da omogući instant vizuelno i duhovno zadovoljstvo, samo da se peva i da ima šta da se vidi. Pevačice na našoj „estradi“ oblače se tako da veći deo tela ostaje otkriven.
Tu je detalj nešto sporedno, dominira prozaič na prijatnost, jer se zadovoljavaju najbanalniji porivi publike. Nisu bitne reči, već je bitna figura pevačice.
Onog trenutka kada bi ljudi počeli da slušaju reči pesama i kada bi shvatili da je stepen nagosti pevačica obrnuto srazmeran kvalitetu pesme, taj sistem koji i dalje zaluđuje počeo bi da se urušava. Uzroci pojave ovakve muzike su postavljeni još za vreme SFRJ, kada se liberalizacijom ekonomije sistem počeo mnogo više okretati običnom svetu.
Ta liberalizacija nije zaobišla ni kulturnu sferu, što je rezultiralo poplavom muzike krajnje problematične umetničke vrednosti, a radi veće dobiti. Tada je umetnost dobila „robni karakter“, ona koja se masovno reprodukuje.
„Narodi se po muzici poznaju, Slovenac ima svoju polku, pa je brižljivo čuva, Slavonac svoju tamburu, samo smo mi internacionalni orkestar koji prima sve živo“, rekao je svojevremeno šef Narodnog orkestra RTS Ljubiša Pavković.
Dok se na jedan način bezglavo vraćamo devedesetim nudeći sadržaje koje „narod hoće“ (klasičan vid pojednostavljivanja u kič poruci), što je sa jedne strane etički korektno, nudimo nešto što se traži, sa druge strane je neodgovorno prema budućnosti društva.
No, tražiti socijalnu odgovornost kao pretpostavljenu vlastitom profitu je zabluda. Povlađivanju niskom kulturnom nivou neće se zaustaviti, jer pred sobom imamo majstore šou biznisa koji se orijentiš u prema sebi i ne brine ih šta će reći oni kojima se to ne dopada.
„Živim i puštam druge da žive“, „nikoga ne primoravam da ovo sluša“. I u pravu su. Ono što država može da uradi jeste da počne sa više poštovanja da tretira kulturu.
Stalno se podiže tenzija oko ministara privrede, finansija, zdravlja, a kultura ostaje nekako skrajnuta, čime ne želim da kažem da bi trebalo da se otimaju i oko tog resora, već da to oslikava sporedni kolosek na kojem je smeštena. Srbija za kulturu izdvaja četiri puta manje nego druge zemlje regiona, ne Zapadne Evrope. Kulturni identitet je osnova jednog naroda.
Ako država u kontinuitetu smanjuje izdvajanja u budžetu za kulturu, ukida manifestacije poput „Nišvila“, bruka se sa rekonstrukcijom Narodnog muzeja, ona nema mehanizme da pozitivno utiče na pravac duhovnog razvoja pokoljenja, što predstavlja propust fundamentalnog značaja.
Da ima potencijala među građanima, te da postoji želja za izlaskom iz mučne svakodnevice, ohrabrujuć e govori izložba Zaveti i poruke, koja je nedavno zatvorena, a koju je posetio veliki broj ljudi koji su strpljivo u redu satima čekali kako bi dobili priliku da je pogledaju.
Autor je sociolog
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.