Vesti
27. 03. 2014.
O novinarskim izvorima
Miroslav Janković pravni savetnik u Odeljenju za medije Misije OEBS u Srbiji
Kada se spomene zaštita izvora u našem novinarstvu, mnogi će se setiti 2011. godine i optužnice protiv novinara Jelene Spasić i Milorada Bojovića zbog objavljivanja poverljivih podataka i prikrivanja počinilaca krivičnog dela, to jest neotkrivanja izvora informacije. Takva optužnica je podignuta uprkos tvrdnjama novinara da ih tokom istrage niko nije pitao ko im je izvor. Novinari su, doduše, delovali odlučno u nameri da nipošto ne odaju izvor i prekrše „obećanje poverljivosti“ koje su dali. U toj istrajnosti obećanje novinara činilo se kao neki uzvišeni zavet koga se treba držati po svaku cenu.
Pored obećanja koje novinar daje izvoru, postoji i obećanje izvora novinaru da će informacije koje otkriva biti tačne i da iza njih ne stoje neki prikriveni interesi. U vezi sa ovim novinari moraju biti posebno oprezni jer im Etički kodeks nalaže da ne smeju bezrezervno verovati izvoru. Dosadašnja praksa Saveta za štampu svedoči o nekoliko slučajeva u kojima je utvrđeno da su novinari prekršili profesionalnu etiku jer, slepo verujući izvoru, nisu dodatno proverili dobijene informacije. Posledice ovog propusta mogu biti ozbiljna zloupotreba novinara, neistinito informisanje javnosti i urušavanje, i inače krhkog, poverenja građana u medije.
Odnos novinara i izvora ne zasniva se, međutim, samo na obećanjima. Zakon o javnom informisanju propisuje da novinar nije dužan da otkrije izvor, osim u slučaju kada se podaci odnose na krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora od najmanje pet godina. U istom duhu novinari su zaštićeni i Krivičnim zakonikom.
Da li to znači da novinari moraju da otkriju izvor u svakom slučaju kada je reč o podacima o krivičnom delu za koje je zaprećena kazna zatvora od pet i više godina? Ako zavirimo u praksu Evropskog suda za ljudska prava i tumačenje člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, videćemo da novinari nisu dužni da otkriju izvor samo zato što za to postoji zakonom predviđeni osnov. Da bi se mešanje države smatralo opravdanim, potrebno je i da su iscrpljene sve druge razumne mere koje predstavljaju alternativu otkrivanju izvora. Pored toga, neophodno je i da je ugrožen neki vitalni interes koji preteže nad interesom javnosti da se izvor ne otkrije. U Srbiji nemamo razvijenu sudsku praksu vezanu za zaštitu novinarskih izvora. Čak ni u gore pomenutom slučaju novinari do danas nisu dobili nikakav formalni dokument, već samo neformalno obaveštenje da je postupak obustavljen.
Pravilno shvatanje zaštite poverljivosti novinarskih izvora od suštinskog je značaja jer je reč o jednom od kamena temeljaca slobode medija. Ona je preduslov kako za slobodno bavljenje novinarstvom, tako i za ostvarivanje prava javnosti da bude informisana o temama od javnog interesa. Ukoliko u društvu ne bi postojali ili funkcionisali mehanizmi zaštite novinarskih izvora, odnos poverenja između novinara i njihovih izvora bio bi ozbiljno kompromitovan. To bi imalo obeshrabrujući efekat na slobodu medija i istraživačko novinarstvo, a novinari i javnost bili bi uskraćeni za partnerstvo koje je ključno za ozbiljnu kontrolu vlasti. A tamo gde su uskraćeni novinari i javnost, narušena je i demokratija.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.