Vesti
08. 02. 2014.
Druga strana
Pojam demokratije i slobodnog mišljenja nigde, čini se, nije tako uslovno shvaćen, subjektivan, samoodređujući, kao na Balkanu. U Beogradu posebno. Tu opšta pravila ne važe: ovde je demokratija ono što meni odgovara i što meni ide u korist, ako neko misli drugačije taj je konzervativac, mračnjak, nacionalista, fašista...
Parlamentarna demokratija, kao društveno uređenje, podrazumeva i laž, ali u toj igri postoje jasna pravila: onaj ko svesno laže zna koliku će cenu da plati zbog „zaobilaženja istine“. Pa sad, ako mu se isplati...
Za ovu rabotu nema boljeg primera od Engleske. Urednici tamošnjih tabloida pre objavljivanja škakljivih tekstova ili fotografija najpre sednu sa svojim advokatima i pitaju koliko će „to i to“ da ih košta. Potom zovu direktore prodaje i finansija da im kažu šta će da prevagne: prihod od povećane prodaje ili kazna zbog iznete laži, poluistine ili delikatne fotografije. Ide se na varijantu koja je profitabilnija.
Uvređena strana sutradan izda saopštenje, sazove konferenciju za novinare, objavi demanti ili najavi tužbu s određenim odštetnim zahtevom. Najčešće jedno i drugo.
U Beogradu uvređena strana sazove konferenciju za novinare i pred kamerama pocepa list koji je objavio ono što joj se (uvređenoj strani) ne dopada. Dakle, slučaj Zorana Živkovića, iz Niša. Dotični je pre neki dan, s neskrivenim užitkom, javno pocepao aktuelni broj „Kurira“. Nije mu se svidela naslovna strana o pregovorima Zukorlić - Đilas. Kao, nije istina. Sutradan se oglasio jedan iz Novog Pazara, blizak Zukorliću, i potvrdio pisanje „Kurira“. Ne menja stvar to da li je Živković „Kurir“ pocepao po sopstvenoj volji i pameti ili je to učinio kao nečiji kurir, po zadatku.
Ne ljubim tabloidno novinarstvo, učio sam po starim školama, ali ni slučajno ne smatram da je to najveći problem srpske medijske scene. Tim pre što su tabloidi u modernoj istoriji ove zemlje - uz sve počinjene poganluke i svinjarije - odigrali i ulogu koju nisu hteli za to pozvani i nadležni: istražni organi.
Dobar tabloid je poželjan, ali uz njega i dobar zakon, kao u Engleskoj.
Što se Živkovića tiče, on je javnim cepanjem jednog od najtiražnijih dnevnih listova u Srbiji, svom koalicionom partneru, Đilasu, ubacio nekoliko tegova u džepove, u predizbornoj trci koju šef Demokratske stranke inače trči u magnovenju; ne zna da li uopšte ima stranku jer mu se na tom planu situacija iz dana u dan pogoršava. Ostaće, izgleda, samo na ovima koji se nalaze na listi DS-a za parlament.
Nisam imao izgrađen odnos prema Živkoviću ni u vreme kada je on godinu dana bio na čelu Vlade Srbije, nemam ga ni danas, čovek je prosečna pojava u srpskoj politici, bezbroj je takvih, ali se slažem s kolegama koji kažu da ih je strah od onoga što bi Živković, ovakav kakav se pokazao u sceni cepanja novina, mogao da uradi u slučaju dolaska na važnu državnu funkciju.
Naravno, Živković i oni koji ga podržavaju reći će da novinari često prelaze sve granice, što je istina, ali politika je ring, tamo se udara, ali se tamo i bolje da radi nešto drugo. Obrađuje vinograde, na primer.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.