Vesti
17. 01. 2014.
Volja za noć
Odavno smo se, čenjeni publikume, složili da je srpska pravda vrlo spora i da - uprkos po meni pomalo i preteranoj nezavisnosti sudstva - u velikoj meri zavisi od takozvane “političke volje”, pojave krajnje nedefinisane, neuhvatljive i - što je najcrnje - neobavezujuće.
Srpska Justicija je petnaest dugih godina radila na “rasvetljavanju” ubistva Slavka Ćuruvije; “politička volja” se na kraju nekako namakla, pa je Overlord srpskom narodu i senatu trogatelno obznanio da je pokojnog Slavka “ubila država”, što je samo delimično tačno - jer ne ubija država nego državnici - a i pomalo zakasnelo, budući da je to srpski narod i senat dobro znao i pre obznane.
Mnogi su Overlordu spočitnuli suvišnost njegovog pojavljivanja na toj konferenciji za štampu i bili su stopostotno u pravu. Nije mu tu bilo mesto.
Ako hoće - a Vučić tvrdi da hoće - da jača sipljive i kilave državne institucije, onda ne bi trebalo da bude mirođija u svakoj institucionalnoj čorbi. Džaba, međutim, primjedbe. Čovek je nezaustavivo krenuo Tadićevim stopama, pa se u tom smislu pripitkujem ko li će biti njegov Đilas. Možda čak i ovaj, već postojeći, Dragan, ne Milovan. Čudni su Srbijaputevi Gospodnji.
Slavko Ćuruvija je, da se podsetimo, ubijen, onako bedno, kukavički, mučki, s leđa, na dan Uskrsa 1999. Prethodno mu je, preko stranice jedne, štamparskom bojom umrljane gužve toalet-papira, izrečena smrtna presuda. Pravdi su - koliko vidim - privedeni izvršioci presude, a srpska pravda, koliko vidim, ima nameru da se na njima i zaustavi. Što je malo mnogo i za sporu srpsku pravdu.
Saglasno srpskoj pravdi, naredbodavac Slavkovog ubistva je šef ondašnje Udbe, Marković, što je za pravdu baš zgodna stvar, jer se čovek već nalazi na izdržavanju četrdesetogodišnje robije. Šta će sad? Da mu rebnu još četrdeset godina? Osim toga, da je Marković bio u situaciji da izdaje naređenja za likvidacije, naređenje bi izdao neki drugi Marković. Nadam se da razumete šta hoću da kažem.
Ondašnji “državni vrh” nije trpeo insubordinaciju. Ako, takođe, razumete šta hoću da kažem. Znalo se tu ko kosi a ko vodu nosi. Ali se ništa drugo nije znalo. A kako stvari stoje - nikada se neće ni saznati.
Što uopšte nije dobra stvar za Srbiju, ali je i te kako povoljna za budućnost srpskih politički motivisanih ubistava. Preterivanje! Uopšte ne. Spisak takvih ubistava toliko je dugačak - to je, ljudi moji, najmanje četvrtina novije srpske istorije - da bi se olako pomislilo da je sa njima zauvek svršeno. Da sam ja počem srpska pravda, ne bih se odavao samozadovoljstvu.
Uopšte ne. Nastavio bih da - u saradnji sa narodnom milicijom - i dalje radim na slučaju Ćuruvija. Ali i na slučaju Đinđić. I na još nekim slučajevima.
Sticajem okolnosti, nekoliko dana pre “rasvetljavanja” slučajno nabasah na požutele primerke “Dnevnog telegrafa”, za koji sam vo vremja ono i ja pisao.
Govorkalo se, vaktile, da je to bio tabloid. Možda je i bio. Ali je za današnje novinčine bio Njujork tajms.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.