Vesti
14. 01. 2014.
Ćuruvija
Slavko Ćuruvija bio je moj kolega, vlasnik i izdavač „Evropljanina”, političkog magazina čiju sam spoljnopolitičku rubriku uređivala dok nije ugašen hicima onih koji su Slavku pucali u leđa, u nedelju 11. aprila 1999. godine.
Bilo je NATO bombardovanje, bio je Uskrs, a Slavko se vraćao iz šetnje tokom koje je svoju saputnicu, Branku Prpu, čvrsto držao za ruku. Pala je zajedno sa njim na asfalt, u prolazu ispred njihovog doma u Ulici Lole Ribara u Beogradu.
Nadole je povukla težina njegovog tela koje se rušilo pod kišom metaka ispaljenih iz pištolja s prigušivačem.
Po dolasku na mesto zločina zagrlila sam Branku, da bih mnogo kasnije otkrila da mi je na rukama ostala krv koja se na njenom potiljku nije usirila ni sat posle atentata. Udarena je drškom oružja dok se osvrtala, a stigla je da vidi kako ubica „overava” Slavka hicem u potiljak.
Znali smo da mu je život u opasnosti i svi su mu savetovali da se skloni iz Srbije. Pre nego što je ubijen, u „Ekspres Politici” i na RTS-u su lagali da je tražio bombe. Slavko nije tražio bombe. Kao i svi mi ostali, tražio je slobodu i demokratiju. Nikad nismo sumnjali da su njegove ubice bili hladnokrvni profesionalci i da je posredi bio takozvani državni zločin. Slavko je ubijen, jer su njegove novine štampale nešto što se vlastima nije dopadalo.
Zbog toga su na njegovu sahranu, u isprepadanom i bombardovanom Beogradu, došli i oni koji ga nisu voleli, samo da pokažu da ih nije strah. Neki su odmah posle sahrane u strahu napustili Srbiju, a Zoran Đinđić je na prvoj posleratnoj protestnoj šetnji opozicije zapalio sveću na mestu gde je Slavko ubijen i obećao da će, „kada mi dođemo na vlast”, ubice biti kažnjene.
Posle je i Zoran ubijen, a mi koji smo Slavka nadživeli nismo umeli da sačuvamo slobode koje smo petog oktobra 2000. smatrali konačno osvojenim. Ništa nismo naučili iz neprirodne ravnodušnosti vladara Srbije u odnosu na sudbinu ne samo Slavka Ćuruvije, koji je i zvanično priznat za jednu od ikona demokratske revolucije, već i u odnosu na našeg jagodinskog kolegu Milana Pantića, koji je ubijen 2001. godine.
Teško je reći kakve bi novine Slavko danas izdavao, ali mu vrlo verovatno ne bi bila po volji štampa koja svoje prave gazde krije kao zmija noge, a poteze vlasti prati sa strahopoštovanjem. Takve se štampe niko ne plaši, i možda zato nijedna vlast nije htela da zbog Slavka žrtvuje svoje veze u tajnim službama, da otkrije njihove tajne i da ih otera u zatvor.
Potrošeno je gotovo 15 godina, da bi se na kraju ispostavilo da se gotovo sve otpočetka znalo. I da nije bilo tvrdoglavih novinara, i nešto političke volje, sumnjam da bi Slavkove ubice imale razloga za bilo kakvu zebnju.
A danas, napokon, strepe.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.