Vesti

16. 10. 2013.

Izvor: Vladan Dinić

Devet stotina brojeva našeg lista:

Poslednji Mohikanac

Uvaženi Čitaoče!U Vašim rukama nalazi se 900-ti broj Svedoka

Devet stotina brojeva, 18 godina, „Svedok“ svedoči istinu naših života i naše stvarnosti onakva kakva jeste: nekad roze, nekad krvava, nekad plava, nekad žuta, a najčešće - siva.

Kroz listove naše novine prošli su predsednici, premijeri, krunisane glave, glumci, književnici i obični ljudi sa neobičnim životnim pričama.

Sudbina, međutim, dosta čudno deluje u novinarstvu i u medijima. Ako Vam nije jasno, ili ako niste upućeni - objasniću Vam na primeru ovog broja. 

Posle 18 godina uređivanja „Svedoka“ i, ukupno 42 godine u novinarstvu, pored toga što se čovek zasiti od pisanja i čitanja, ima još jedne stvari - upozna mnogo ljudi, da već ne može ni sve da ih pamti.

Tokom godina, i u mom i u Vašem životu poštovani čitaoče, prošli su razni ljudi, a došla su i nova vremena. 

I Vi i ja smo poznavali „nekog“ ko je bio stvarno „Neko“. Čini mi se da danas više živimo u vremenu u kojem svako hoće da bude „neko“ zato što poznaje „nekog“...

Šta hoću da kažem - čovek se u novinarstvu zasiti pisanja, stekne određena prijateljstva, upozna mnogo plemenitih i dobrih ljudi, i najmanje dvostruko više baraba i vucibatina...

Vremenom, ljudi isplivaju negde, postanu, kako se popularno kaže, „medijski atraktivni“. Mnogi od tih ljudi govorilo je, a i sada govore u „Svedoku“. 

Vremenom dođeš u problem - da li neku informaciju o nekome da objaviš ili ne?!
Da li da daš prednost novinarskom instinktu ili prijateljstvu?  Šta god učiniš, kajaćeš se.

Ali, novinarska sudbina ima još jednu stranu. Možda ni u jednoj profesiji nije slučaj kao što je to u novinarstvu - da vidiš u jednom čoveku dve osobe: pre vlasti i na vlasti. 
Nekad je tu i treća osoba - posle vlasti.

Oni koji su do juče bili moćni, a danas nisu - opet se javljaju na telefon. Sami. 

Nema sekretarica i mejlova između. Jvljali se sami, čak i na propušten poziv… A sad, oni koji su, dok su bili van vlasti, i obigravali redakcju „da im ubacim nešto“ ne odazivaju se. Ni više poziva nije dovoljno da ti se barem njihova sekretarica, iliti PR, javi…  No, to je Srbija.  Ona „elitna“, koja ima svoja glasila, svoje medije i svoje miljnike. 

„Elita“ koja „svojim“ novinarima i urednicima uređuje novine, deli državne pare i namešta oglase... Čak im formira i „nezavisno“ udruženje?!

„Svedok“ nikada nije bio u tom krugu. Na žalost, ili na sreću! 

Jer, dok su se preko tih i takvih medija slivali milioni, prale pare i čerupali fondovi, preko „Svedoka“ se nije slio niti jedan jedini dinar državne pomoći. Sve što imamo dolazi isključivo od Vas, odsnono od novca koji dajete kada kupite novinu.

Ali, i to nije dovoljno. Taj novac drže distributeri, pa kad im potražite svoje pare, ko u oko da im brknete.  Znam da je u to teško poverovati...Ali, tako je.

Iako samo mi znamo kako preživljavamo, bitno je da ipak - opstajemo.  Uostalom, život u Srbiji danas nije ništa drugo nego preživljavanje i borba za puki opstanak.  Tako su, uvaženi čitaoče, kroz Vaše ruke prošle razne novine, dnevne, nedeljne, umivene, „moderne“, teledirigovane... 

A danas ih više nema. Njihove gazde su digle ruke od - njih!
Zadovoljan sam što „Svedok“, kao možda poslednji Mohikanac među medijima u Srbiji, opstaje na principu - živomo od prodaje, a ne od (nameštenih) oglasa, pomoći NVO, i raznih (politički i ideološki instrumentalizovanih) stipendija.

I tako... 18 godina. Ko bi rekao da vreme tako brzo prolazi?

Dok dlanom o dlan... 1, 2, 3, 4, 5 ...10...50...100...200...300...400...500...600...799...800...900, 901! Bez „preskakanja“, od 3. maja 1996. pa sve do danas, i u vreme krize i u vreme rata, punih 18 godina - „Sveodok“ izlazi na srpskom tržištu i opstaje.

Nestrpljivi već pitaju - da li će biti 1.000-tog broja „Svedoka“?  Odgovor je, ipak, uslovan i sa upitnikom: Da li će tada biti Srbije?!

Kada je „Svedok“ krenuo, bilo je to, što bi se reklo - po naški: slučajno i iz inata. Posle više od dve i po decenije rada u „Večernjim novostima“, negde krajem 1995. godine prešao sam u „Nedeljni telegraf“ - „usred srede“, koji su pokrenuli (da li svojim, ili tuđim parama, nije danas važno) Slavko Ćuruvija i Momčilo Đorgović. (Slavko je ubijen na Uskrs 1999. godine a ubica je i dalje N.N.). 

Momčilo Đorgović je prodao „Telegraf“, koji je posle toga ugašen. U maju, te davne 1996. godine spremio sam specijalno izdanje: „Ko ubija po Srbiji.“  Na tom „specijalcu“, pored mene, radili su Milka Božić (unos podataka na kompjuteru), tehničko uređenje radio je Aleksandar Pantić (tehnički urednik „Sporta“ u to doba, poznatiji kao Lepi Aca), zatim moj dugogodišni prijatelj i drugar Đoko Kesić, danas glavni čovek „Naših novina“, a strane je, kako se to stručno kaže - „prelamao“ Ivan Marković - Xenox...

I tada, kao i sada, svaka novina morala je da ima ime. 

I ja sam za to specijalno izdanje - „Ko ubija po Srbiji“ prijavio tadašnjem Ministarstvu informisanja Srbije ime lista - „Pečat“. Uradili smo glavu lista (sada se to popularno zove, po engleski, header ili logo) i počeli pripremu za štampanje...

I dok sam sedeo u redakciji „Nedeljnog telegrafa“, tada je bio na Terazijama, u zgradi gde je Hotel „Balkan“, iz Ministarstva me pozvao Ratomir Vico, tada je, valjda, bio ministar:

- Izvini, ali moraš da promeniš ime listu, sa tim imenom „Pečat“ već postoji jedan, valjda u Somboru, ili negde u Vojvodini.

Potpuno zatečen, gotovo šokiran, a toliko sam bio ponosan na to smišljeno ime, da prosto nisam znao šta da radim... Odem do prozora, da se „produvam“, gledam Robnu kuću „Beograd“ i vidim momke koji podižu reklamu za nekakav film, i na panou pročitah - „Svedok“.  Tog časa, okrenem broj ministarstva i prijavim ime - „Svedok“! Tako je film „Svedok“ postao novina „Svedok“. 

Platio sam „Borbi“ štampanje specijalnog broja „Svedok“, platio oglas tadašnjem direktoru marketinga u „Nedeljnom telegrafu“ Ivanu Tadiću za reklamu specijalca „Svedok“ (tada sam, inače, bio glavni urednik „Telegrafa“), pripremili smo grafičko rešenje oglasa, i čekali da odrede kad će list da se štampa.  Negde po ponoći, dok smo pripremali redovan broj „Nedeljnog telegrafa“, pozvao me je moj tadašnji „polugazda“ Momčilo Đorgović:

- Slušaj Dinjo, ne možemo da ti objavimo oglas za specijalac, ne slaže se Slavko, jer nam je to konkurencija, izbaci ga iz broja... Nisam verovao ušima, ali - gazda je gazda...  Kasnije sam pitao Slavka, šta mu bi, a on mi lakonski reče: 

- Pa, ne veruješ valjda da sam se ja time bavio?! Nemam pojma ni da si imao oglas!
Šta je hteo da kaže znam, ali...

„Izbacio“ sam oglas za specijalno izdanje „Svedok“... 

Posle nekoliko dana posvađali su se Moma i Slavko, raspao se „Telegraf usred srede“, rodio „Nedeljni telegraf“, a Slavko je pokrenuo „Dnevni telegraf“, ali to je druga priča... 

Dao sam trenutni otkaz i od „specijalca“ - „Svedok“, rodio se nedeljnik „Svedok“.

Prvi broj „Svedoka“ štampao se, čini mi se, u 33.720 primeraka. Toliko sam imao para da platim štampariji. I, verovali ili ne - rasprodat je do poslednjeg komada! Na Terazijama - „samo“ 11.000 primeraka!

Pošto sam odlučio da više ne radim u „Telegrafu“, ni Nedeljnom „kod Mome“, ni u „Dnevnom“, kod Slavka, rešio sam da izdam i broj dva „Svedoka“, i tako sve do danas, kad, evo, slavimo jubilej - 900. broj.
Za ovih 900 brojeva prošli smo sve - od pretnji, ucena, uvreda, podmetanja, zabrane, do pohvala, dobrih kritika, zahvalnica, ali i čuvenog „tapšanja po ramenu“.

Ovog poslednjeg je bilo najviše!

Mnogi su nas i tad, a bogme i sad, svojatali, tvrdili da smo „šešeljevski“, „udbaški“, „nacionalistički“, „mafijaški“, „vojno-bezbedonosni“ i ko zna čiji, a mi smo sve vreme bili naši.  I svoji! 

Za razliku od većine „službenih glasnika“ koji danas izlaze... 

Mnogi su nam dolazili i odlazili, ali su sve vreme, svih 900 brojeva uz nas uvek(!) bili čitaoci. 

I zato Vama, poštovani čitaoci, dugujemo najdublju i najiskreniju zahvalnost što nas čitate, što nas hvalite kada pišemo dobro, i što nas ispravljate kada grešimo.

Hvala Vam što nas kupujete, jer, za razliku od gotovo svih novina, „Svedok“ nema ni oglase (što se vidi i u ovom „svečanom“ broju), ni podršku i propagandu koja prati „nezavisne medije“ u Srbiji.
„Svedok“ se sve ovo vreme menjao (neki bi rekli nedovoljno, a neki misle - suviše). Menjalo se mnogo toga - od ljudi, preko sadržaja, do formata. 

Promena je prirodna i ide s vremenom i u narednim brojevima uslediće nove promene, ali u skladu sa onim što „Svedok“ jeste - jedini pravi svedok vremena u kojem živimo i list koji objekitvno, kritički sagledava našu stvarnost.

Mnogo toga će se menjati, ali objektivnost, kritičnost i posvećenost istini - neće.

Dakle, od 3. maja 1996. Imali smo uspona i padova, bili smo dobri i manje dobri, trudili smo se više ili „šlajfovali“, ali ubeđeni smo da smo uvek težili da budemo i ostanemo poštene novine. 
Da ono što ne želimo sebi, ne želimo ni drugima, da ne zavirujemo kroz tuđe ključaonice i tuđe intime, da se ne skrivamo iza poštapalice „javna ličnost“.

Još jedna bitna stvar koja odvaja „Sveodok“ od svih novina koje trenutno dominiraju Srbijom (pa nestanu kada im gazde siđu s vlasti): u „Svedoku“ ne radi poznati novinar „Naš izvor“... Ne.

Dakle, ako želite istinitu i objektivno predstavljenu informaciju - na pravom ste mestu.

Naša posvećenost profesionalnom i korektnom novinarstvu ogleda se i u novim kadrovima. Kao slobodan list, koji nema šta da krije, „Svedok“ je otvoren i za volontere koji vole novine i imaju ideje i volje da novinarstvo u Srbiji učine ozbiljnim i kvalitetnim, a ne da se svede na vikend škole i kurseve. U proteklom periodu otvorili smo saradnju sa nekoliko medijskih kuća iz Ujedinjenog kraljevstva i Sjedinjenih država, pritom, ostali smo svoji i nismo se oslonili ni na jedan (Sorošev, ili bilo čiji drugi) fond.

Istina, mnogo je novih koji svakodnevno obijaju prag redakcija tražeći posao da budu novinari.

Evo, sad i danas, posle četrdeset godina u novinama, mogu samo jedan savet da im dam:  Ako ste spremni da crnčite za male pare - ok. Ako imate volju i volite da ste novinar, opet u redu. Ali, ako mislite da možete da budete činovnik u novinama, da ne volite novine, a dočekate penziju, bežite odmah i daleko! 

U suprotnom, dočekaćete penziju, propićete se, dobiti čir na želucu, i upropastićete život...  Inače, redovni čitaoci znaju da je kroz „Sveodok“ prodefilovalo mnogo ljudi iz „Novosti“. Večernjih!  Zašto?

Pa, prosto: ja sam dete „Novosti“. Uostalom, ovde u „Sveodok“ svoje sjajne tekstove iz ekonomije, svojevremeno, objavljivao je i jedan od glavnih „krivaca“ što sam uopšte u novinama: moj bivši, i prvi glavni urednik, Mirko Stamenković. Čovek koji me je primio u radni odnos u „Novostima“ i čovek koji je procenio - i sad, s ove distance, mogu da kažem, učinio mi čast - verujući da od mene, provincijalca s niškog Bubnja, može nešto da bude.
A da li jeste, to, opet, mogu da procene čitaoci, prvo „Novosti“, „Novosti plus“, „Nedeljnog telegrafa“, pa sad, već 18 punih godina, i „Svedoka“.

Ovih 900 brojeva, uz mene, urednike, novinare i prateće službe redakcije „Svedoka“, na svojim plećima, barabar sa nama, iznela je i moja familija: supruga Desa, sinovi Ivan i Milan, a sad i moj unuk Dimitrije, s kojim sam manje nego što želim, ali verujem da ću uskoro biti više s unukom nego s novinama. 

Tako se osećam!

Svako od nas je, na svoj način, dao svoj doprinos da „Svedok“ izdrži sve udare i vetrove koji su ga šibali i šibaju. Bez razumevanja porodice, danas, verovatno, ne bismo slavili, za naše prilike, impozantan jubilej - 900 brojeva i 18 godina izlaženja...

Dakle, 900 nedelja „Svedok“ je tu pred Vama, čitaocima, jedinim sudijom kojeg priznajemo. 
Mi svi zajedno najbolje znamo koliko je to, a ko ne zna, nek samo proba da polako izboroji naglas od jedan do 900 i neka pogleda u sat.

Ili, 18. godina! (Posle „NIN-a“ i „Vremena“, „Svedok“ je najstariji nedeljnik koji izlazi u Srbiji.)