Vesti
12. 10. 2013.
Ne možemo u Beograd dok ne jave da je bezbedno
Brankica u knjizi opisuje do detalja kako to izgleda biti primoran da se zbog bezbednosti skloniš na tajnu lokaciju. Opis nekoliko dana u ilegali pun je ličnih priča, dilema i emocija. U ovom nastavku prenosimo trenutak kada je u ilegali posećuju glavni i odgovorni urednik B92 Veran Matić i producent „Insajdera“ Miodrag Čvorović, ali i deo kada je pokušala da prevari obezbeđenje i vrati se kući.
Miša je tada poneo sa sobom i malu kameru da sve snima. Nervirao me je što se i u takvim situacijama ponašao kao da je na „zadatku“ i kao da je došao da snima, a ne da se vidi sa mnom. „Šta će ti snimak lokacije na kojoj se nalazim, da li si poludeo? Pa ovo je moj život, nemoj to da snimaš!“
„Moramo da imamo sve ovo zbog istorije“, rekao je kao da se čudi što se odjednom bunim kada sam uvek ja ta koja pita da li ste snimili ovo, da li ste snimili ono...
Dok smo Veran i ja sedeli u restoranu, Miša je izašao da s tom malom kamerom snimi okolinu. Zamolio je Bisketa da otvori gepek automobila da snimi i šta su sve poneli od naoružanja.
To mu je tada izgledalo kao „dobra“ ideja za „dobar“ snimak. Vratio se posle deset minuta u restoran. Priznao je da je doživeo neku vrstu otrežnjenja. Da je zapravo tada postao potpuno svestan da je situacija i više nego ozbiljna. Prestao je da snima.
Ostao je, međutim, snimak na kojem se vide šok-bombe, „hekleri“, pištolji, neke lampe, sprave za otkrivanje bombe ispod automobila... Nisam ni ja znala šta sve nose sa sobom, ali činilo mi se, kada se Miša vratio bled za sto, da više ništa ne može da me iznenadi.
Slušali smo ga kako objašnjava da zapravo sve do tog trenutka nije bio svestan onog što se dešava. Sve to govorio je u mom prisustvu kao da se radi o nekoj desetoj osobi. Najluđe od svega je bilo ipak to što sam ja aktivno učestvovala u razgovoru. Interesovalo me je šta je imao nameru d radi s tim snimcima.
****
„Stvarno ovde ne mogu da radim. Hajde da se vratimo u Beograd. Novi serijal počinje uskoro, imam dosta posla…“
„Brankice, tako nešto nije moguće... Ne možemo u Beograd sve dok nam ne jave da je bezbedno“, objašnjavali su mi naizmenično Biske, Karan i Sekula.
„Ne može tako... Što bih se ja sklanjala? Vaš posao je da uradite sve da ja budem bezbedna u Beogradu. Nisam ja tražila obezbeđenje, nego je država odlučila da moram da imam policijsko obezbeđenje, prema tome treba vi da se prilagodite meni, a ne ja vama.“
„Sve si u pravu, ali sada tako nešto nije moguće.“
„Hoću kući!“, bila sam izričita u svom zahtevu.
E, tad već nisu znali šta će sa mnom. Na trenutke je izgledalo kao da pored sebe imaju dete koje histeriše jer hoće igračku i ako je ne dobije tog trenutka počeće da urla, plače. Na kraju će se zaceniti…
****
Pristali su da promenimo lokaciju. Dobili su dozvolu da to uradimo. E, tada počinjem da pregovaram da kad krenemo s Divčibara na Kopaonik, svratimo samo kratko na B92 da popijem kafu. Plan mi je zapravo bio da se dokopam svog stana i da tu ostanem.
****
Svi iz tadašnje redakcije „Insajdera“ krenuli su sa mnom na kafu u obližnji kaFIĆ „Kaldi“.
Desetak policajaca u civilu raspoređeno je unutra, ispred kaFIća, ispred B92. Užasno! Neko iz „Insajdera“ me je pitao: „Šta se ovo dešava?“ „Nemam pojma, glupiraju se i igraju se rata“, kratko sam rekla.
****
Dok sedim s njima i pričam, na trenutak sam zaboravila da gomila policajaca čeka ispred da krenemo, da zapravo ne ostajem tu, nego opet idem u ilegalu, ali na drugu lokaciju. Smejemo se jer je Miša opisivao šta se desilo tog dana i kako je uspeo tajno da snimi nešto što nam je trebalo. Prilazi Sekula: „Izvinite, samo da pitam, kad krećemo?“ U trenutku sam poludela.
„Neću da krenem. Ja bih da prespavam u svom stanu jer je već kasno. Možemo li da ostanemo u Beogradu večeras?“
„Nije pametno da ostajemo, ali šta mi tu možemo ako ti nećeš da ideš“, rekao je besno. „Samo nam kaži da li ideš ili ne, dosta ljudi čeka da im javim… Nismo sami.“
Užasno sam mrzela takve situacije. Ja se, zapravo, ništa ne pitam, ali mi, kao, ostavljaju mogućnost da odlučim. Nemoćna sam potpuno! Ostala bih, ali otkud ja znam da li je stvarno toliko opasno jer se oni šetaju sa „heklerima“ i situacija je napeta toliko da po njihovim izrazima lica deluje kao da će svakog trenutka neko da nas napadne.
Miša, koji retko kad poludi, ubacuje se i kaže Sekuli: „Pa nemoj tako, odlučite vi da li može da ostane ili ne.“ Sekula se drži svoje priče i ponavlja jedno te isto. Mira se oglašava: „Sekula, nemojte to da joj radite.“
I tu je bio kraj… Nisam mogla da se uzdržim, lice mi je odjednom postalo mokro od suza. Valjda u pokušaju da sakrijem koliko sam očajna, počela sam da jecam.
Nastavila sam da plačem, ali i da vičem: „Ostajem večeras u Beogradu!“ Sekula me je samo pogledao i kao da je neki kamen od čoveka kratko rekao: „OK. Je l’ to deFInitivno?“
„Da!“, rekla sam besno.
5.deo
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.