Vesti
11. 10. 2013.
Isečci iz jednog od 40 poglavlja knjige
U januaru 2011, prilično kasno uveče, pozvao me je dugogodišnji izvor, čovek kome verujem: „Moramo hitno da se vidimo“. Rekla sam: „Nema šanse, ni večeras ni sutra. Kaži preko telefona o čemu se radi.“ „Radi se o tebi“, bio je kratak i jasan. „OK, reci, znaš da ništa ne krijem.
“ Uvek me je nerviralo kad mi neko kaže: - Neću preko telefona. - Što nećeš? Šta, kao, neko nas sluša? I da sluša, ništa ne krijem. Kod mene je sve transparentno, tako sam se šalila i to veče. Usledila je tišina od nekoliko sekundi, a onda je rekao: „OK. Kupljen je snajper iz kojeg treba da budeš ubijena, a to treba da uradi neko za Luku Bojovića. Ne smeš nikada nikome da kažeš da sam ti ja ovo javio jer ćeš tako mene dovesti u opasnost. Ja sam ti javio zbog svoje savesti jer nisam siguran šta će preduzeti nadležne institucije tim povodom.
Oni koji treba da budu obavešteni, obavešteni su, a tebi sam javio zato što je situacija u državi takva da ne znam koliko će hteti da te sačuvaju... Molim te, čuvaj se. Ako ne budu pojačali obezbeđenje, ako te nigde ne sklone, uradi nešto, napusti zemlju, ali pravi se da ništa ne znaš.“ Sve to je izdeklamovao u tri minuta, nisam ga prekidala, ostala sam potpuno nema. Pomislila sam da sam možda i glas izgubila od stresa, međutim, uspela sam da kažem: „OK, hvala ti“.
Poslednjim delićem zdravog razuma samo sam na kraju razgovora pitala: „Jesi li ti siguran da je to tačno?“. Rekao mi je: „Milion posto“. Tog čoveka poznajem godinama. Nikada me nije slagao. Za svaku informaciju koju mi je ikada dao ispostavilo se da je bila tačna. Kada je u nešto bio siguran, uvek je govorio:
siguran sam milion posto, ali proveri. Očekivala sam da će mi u ovom slučaju reći nešto tipa: „Pa ne znam, nisam siguran, ali treba da znaš“. Očekivala sam sve samo ne da mi kaže da je siguran milion posto.
Skamenila sam se prvi put u životu. Sećam se da je to bilo oko 11 sati uveče.
Nisam smela nikome da javim. Obećala sam da neću. Uostalom, taj čovek mi je to rekao zbog mene. Ne smem da ga izdam koliko god da je moj život u pitanju.
Potpuno nesvesno, kada sam čula da je kupljen snajper, istog trenutka sam do kraja spustila roletne u celom stanu. Prvi put sam osetila strah.
***
Uzimam papir i čitam. U kancelariji muk. „Dana 6. 1. 2011. od tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića sam obavešten da Tužilaštvo raspolaže još neproverenim informacijama da su pripadnici organizovane kriminalne grupe s područja Crne Gore izvršili nabavku dve snajperske puške radi izvršenja likvidacije novinarke B92 Brankice Stanković (naručilac ove likvidacije je Luka Bojović).“ „Svašta!“, bilo je sve što sam rekla posle čitanja službene beleške MUP-a.
***
Svi u Veranovoj kancelariji tog trenutka gledali su me s nekim čudnim žaljenjem. Osetila sam to. Kao da sam već ubijena. Zgadilo mi se sve. Prekinula sam tu mučnu situaciju.
„OK, idem, ali ovo je prvi i poslednji put da se sklanjam. Ako znaju da neko hoće da me ubije, neka ga uhapse, šta čekaju?“ Objašnjeno mi je da, prema našem zakonu, priprema krivičnog dela nije krivično delo, odnosno jeste samo ako se dokaže priprema, što je veoma teško. Pitala
sam: „Pa je l’ treba da me bar rani da bi ga uhapsili?“ Čudno, ali ponašala sam se kao da se radi o nekom drugom.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.