Vesti
06. 09. 2013.
Sumorna godišnjica RTS-a
Ovogodišnje obeležavanje jubileja, odnosno 55 godina otkako je rođena Radio Televizija Srbije (RTS), tada, davne 1958. godine kao Televizija Beograd, dobra je prilika ne samo da se evociraju uspomene na osnivanje i period kroz koji je prošla nacionalna televizija, već i da se sagledaju mogućnosti reformisanja Javnog servisa.
Mnogi su problemi koji danas pritiskaju RTS, a nisu svi novi, niti su samo finansijski. Balast mračne prošlosti iz devedesetih još uvek opterećuje ovu kuću - pre svega se to odnosi na mnoge nerešene malverzacije iz tog perioda, kao i izostanak same lustracije.
Što se tiče aktuelne finansijske krize, država tu svakako ima svoj doprinos, koji se pre svega ogleda kroz ohrabrivanje građana u neplaćanju pretplate (čitaj: podstrekivanje na nepoštovanje zakona!). Odluka da se RTS i RTV „privremeno“, na dve godine, a možda i duže, finansiraju iz budžeta sa stanovišta medijskih sloboda nije dobra, jer se njome ne samo gube pretpostavke nezavisnosti ove medijske kuće, već takav potez negativno utiče na razvoj i demokratizaciju društva.
Međutim, veoma je važno upitati se i kolika je odgovornost i samog RTS-a, odnosno koliko je ta kuća doprinela svome finansijskom krahu? Da li su iskorištene sve mogućnosti od strane RTS-a da se država, odnosno njeni nadležni organi, prinude da sprovode zakon, odnosno naplate televizijske takse?
I, konačno, koliko se RTS proteklih godina (ne)racionalno ponašao u trošenju novca? Da li se u ovoj kući radilo dovoljno transparentno kako bi se jasno znalo kako se troše pare i gde su one sve odlazile? Treba naglasiti da zaposlene u RTS-u od neredovnih i malih plata više muči nepravda oko raspodele.
Preveliki rasponi u visini plata, od najniže do najveće, kao i enormno velike varijabile malom broju odabranih, u vreme krize u kući i u čitavoj zemlji, izaziva visok negativni naboj kod većine zaposlenih.
Srbija treba medijski servis koji će odgovarati stvarnim potrebama njenih građana koji su njegovi stvarni vlasnici. Tako nešto ne može se postići ako se prevashodno i samo ulaže u informativni program i one koji rade u njemu.
Naravno, treba nam i jak informativni program, ali ne da on bude „televizija unutar televizije“, već da se ravnopravno razvija sa ostalim segmentima i programima i da tako ispunjavaju svoju misiju koja je, osim informisanja, čuvanje i afirmacija nacionalnih vrednosti u svim životnim oblastima, prosvetiteljska i edukativna uloga itd.
Takođe, javni servis ne treba da se takmiči sa komercijalnim televizijama u gledanosti, već treba da se ističe sa kvalitetom, tačnošću, preciznošću i pravovremenošću. Ni BBC u Britaniji nije najgledanija televizija, pa zašto bi to, pošto-poto, morao u Srbiji da bude RTS.
Temeljna reforma bi trebalo da krene od regulisanja naziva televizije i radija, preko kadrovske obnove pa sve do reforme programa. Ali, te promene ne mogu, kao dosad, da se svode samo na smanjivanje broja zaposlenih kroz socijalne programe, a koje prati pravilo da novi menadžment dovodi i postavlja „sveže snage“, u stvari sebi odane ljude.
Racionalizacija broja zaposlenih trebalo bi da obuhvati pre svega smanjenje broja rukovodećih radnih mesta, kojih je više nego što je potrebno. Preveliki broj rukovodilaca koji se često u nadležnostima preklapaju, nisu samo bespotrebno finansijsko opterećenje, nego oni pre svega opterećuju i komplikuju efikasno funkcionisanje celokupnog sistema. Takođe, i način izbora tih rukovodećih lica morao bi da bude transparentniji.
Nije potrebno naglašavati ni to da stručna sprema svakog nosioca rukovodećeg radnog mesta ne bi trebalo da bude ispod nivoa visoke. Posebno je to važno u vreme kada je našoj zemlji školstvo zapostavljeno, pa je u tom smislu potrebno afirmisati znanje, značaj univerzitetske diplome i motivacije budućih generacija da se obrazuju. Višku radne snage doprineo je i nepotizam u zapošljavanju koji je veoma raširen i predstavlja ozbiljan problem u pravcu zdrave konkurencije, kompetencije stručnosti, obrazovanosti i znanja. Zlobnici bi rekli da smo postali prava „porodična firma“. Malo je onih koji ovde nemaju nekog „svog“.
U takvom ambijentu veoma lako su se razvili odnosi poltronstva, poslušnosti i snishodljivosti, kao i princip nezameranja, što sve zajedno nesumnjivo narušava normalno i zdravo funkcionisanje sistema, otežava profesionalizam. Važan problem koji zahteva promenu i usklađivanje sa realnošću, jeste i pitanje adekvatnog naziva dvaju osnovnih segmenata Javnog servisa - radija i televizije. Tu se već dugi niz godina provlači očita nejasnoća - da li imamo republičku televiziju i radio, ili su to (beo)gradski mediji kako iz njihovog sadašnjeg naziva proizilazi - Televizija Beograd i Radio Beograd. Možda su ti nazivi u vreme bivše Jugoslavije imali svoju opravdanost, ali danas su definitivno deplasirani i svojevrstan su apsurd. Krajnje je vreme da budu promenjeni u Televizija Srbije i Radio Srbije.
Ovo pitanje naziva televizije i radija stvorilo je svojevrstan galimatijas u izražavanju novinara i voditelja. Tako kada se govori o televiziji za nju se udomaćio naziv RTS (Radio televizija Srbije), dok kada je reč o radiju ili programu na radiju, onda se uvek navodi Radio Beograd.
Važno je stoga podvući da ova dva medija, radio i televizija, koji čine sistem RTS, jesu zasebni i svaki ima svoje specifične i posebne sadržaje i u tom smislu ne treba praviti bespotrebnu zbrku. Treba li podsećati da danas gotovo nigde u Evropi i svetu ne postoji javni servis koji ne nosi naziv svoje države ili naroda. Posebno je malim narodima i državama, a u njih spada i Srbija, veoma važno da što više promovišu svoje ime. A jedan od najboljih načina za to jeste posredstvom medija.
Ovde su navedeni samo neki od brojnih problema u i oko RTS. A bez suštinskih reformi Javnog medijskog servisa Srbije ni najbolji medijski zakoni iz oblasti medija, pre svega Zakon o javnim servisima, neće mnogo značiti.
Autor je novinar Programa za dijasporu RTS-a
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.