Vesti
05. 09. 2013.
Odvojen od umetnosti
Hej novinari, vi ste slobodni. Znam da se nećete svi složiti, ali verujte, sa druge strane zida sloboda se dramatično sužava. Zašto biste se toga odricali?
Zbog novca? Okrenuo bih onu čuvenu i rekao nije sve u lovi, ima nešto i u ljubavi. Okovi od zlata. U vašim rukama je poslednja reč i odluka - da li se potpuno iskreno, za bolje sutra tog običnog građanina, bori onaj ko je davno izgubio kontakt s njim „odlepljujući“ se na dve, tri, 10.000 evra mesečno, ili je ipak iza svega želja da se opravda, ili dobije još više?
Valjda neće ova kriza doveka. Neće. Ponovo će i medijima biti bolje. I neće biti potrebe da se razmišlja o ostanku ili odlasku. Tu statistiku niko nije pravio, ali su najbolji ipak ostali. Otišli su oni koji se u novinarstvu nisu snašli, oni koji za to nisu imali kliker, oni koji su hteli da probaju nešto novo. Otišli su lošiji. Ne želim više da budem među njima.
Novinarstvo je umetnost, tako romantično izgleda iz ove perspektive. Sedneš pred „platno“ pa docrtaš ovde, obrišeš onde. „Odsviraš“ agresivno od lida do samog kraja, ili umirujuće a opet jednako opijajuće. Reči su magija. I nastane nešto što te obogati. I tebe i druge.
I danas često naiđem na tekstove koji me obogate, naspram onih o skupoj zimnici, stezanju kaiša i svemu što „zanima obične građane“ (kakav loš izraz), gde je sve rečeno već u naslovu.
Hej novinari, kao i uvek, ima zašto da se piše. Eto, danas imamo ministre koji sanjare. Sanjaju TŽV vozove, Maerskove brodove kako Moravom plove, gradove u kojima samo pored tradicionalne srpske kuće može da se prođe. Dva premijera, tri glave bez portfelja i tone kolektivnog licemerja.
Hej novinari, vi ste poslednja brana od ove manije. Od priča koje narod, kao, želi da čuje. Ne damo zemljište strancima, a slabo šta radimo s njim. Šta će da urade, da ga natovare u kamione i odvezu? Da li je bolje ovako, da nama ostane, onako lepo, zaraslo u korov? Da na njemu ništa ne raste dok bi ovi drugi verovatno nekog i zaposlili, kao što su zaposlili jer ne bacaju uludo novac. I platili više poreza. Da je štitimo kao što smo štitili naše privredne gigante?
Tako što su i danas jednako urušeni kao što su bili pre 10 godina pa ih sada gasimo. Ili se brinemo da će ono što proizvedu na toj zemlji da otpreme u inostranstvo, a nas da ostave da umremo od gladi? Kada naš tajkun izveze sve što uzgaja onda ga nazivamo uspešnim biznismenom. Kupiće jeftino? Znaju dobro naši ljudi da zacepe cenu kada se ukaže prilika. Pitajte one što rade eksproprijaciju.
Ili one suve, nikad dosta, političke teme – kako ništa nije valjalo u vladi u kojoj smo sedeli. Ili kako sam deceniju ministar opšte prakse, a nisam sproveo nijednu ozbiljnu reformu. Ipak, svi me zovu jer sam dobar čovek, a ja izađem pred kamere pa se zajedno s narodom zgražavam nad situacijom. Ili ona o preuzimanju političke odgovornosti za vođenje javnih preduzeća koja su sad u tako lošem stanju da im nema spasa osim prodaje. Ili ona kako sam pokrenuo hiljadu i jednu modernu, od razvijenijih prepisanu reformu, od kojih hiljadu nisam doveo ni blizu kraja.
Ah, koliko je takvih priča. Evo i jedna iz ličnog, građanskog ugla. U utorak sam skromno obeležio okruglo 60 dana koliko čekam da mi Inteza odobri kreditnu karticu (valjda će im stići ovo preko klipinga). A objašnjenja? Te nešto nije funkcionisalo u julu, te skoro smo pooštrili uslove, te puno je zahteva, a ja sam u nekih 10 (prioritetnih? posebnih? onih sa izgledom da budu odbačeni? pitam se i dalje). Čemu da se nadaju oni koji imaju dva puta manju platu…Ili još manju? Strpljenje broji poslednje dane.
Hej novinari, pripovedajte ljudima o pravu izbora, o mogućnosti promena. Uvek postoji drugo rešenje.
Mislio sam da ću odavde delovati opasno subverzivno, ali to nekako ne ispunjava. Najbolja je priča do koje novinar sam dođe. S druge strane zida se kalkuliše, od kritike zazire kada lično dira.
Vi ste slobodni. Znam da se nećete svi složiti, ali verujte, sa druge strane zida sloboda se dramatično sužava. Zašto biste se toga odricali? Zbog novca?
Okrenuo bih onu čuvenu i rekao nije sve u lovi, ima nešto i u ljubavi. Okovi od zlata. U vašim rukama je poslednja reč i odluka - da li se potpuno iskreno, za bolje sutra tog običnog građanina, bori onaj ko je davno izgubio kontakt s njim, „odlepljujući“ se na dve, tri, 10.000 evra mesečno, ili je ipak iza svega želja da se opravda, ili dobije još više?
S druge strane zida postoje nadređeni i podređeni. Svakog dana poštovane srdačno pozdravljaš, karbon kopiraš i blajnd karbon kopiraš. U nadi da ćeš nekoga nekako na nešto privoleti – stavljaš se na raspolaganje. Praviš strategije i planove, popunjavaš tabele. Lome procedure dok u bivšem novinaru ne slome umetnika. I proizvedu ljudski resurs.
Da li se nudim? O da, zašto da se lažemo. I ja sam nekada bio deo tog sveta. I bilo je lepo, uprkos svemu. Šta imaš od toga kada ti neko kaže da si bio dobar?
Spreman da platim cenu, ovaj tekst nastao je između dva i četiri sata ujutro – moje najlepše vreme za pisanje. Nedostaje mi umetnik.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.