Vesti

05. 09. 2013.

Autor: Veljko Miladinović, Branko Rosić Izvor: Nedeljnik

Grobnica za srpske polemičare

Poslednja polemika između Aleksandra Tijanića i Borisa Tadića čiji je okidač bio intervju direktora RTS-a za Nedeljnik postavila je i pitanje o oskudici ove vrste javnog duela koji su ponekad prethodili ključnim istorijskim epizodama, a njihovi akteri bili slavni pisci Dobrica Ćosić, Miloš Crnjanski, Danilo Kiš...

 

Ne računajući skupštinske rasprave u kojima se poslanici čašćavaju uniformisanim floskulama koje su od polemika "pozajmile" diskreditaciju sagovornika, ali za cilj nemaju razotkrivanje istine već najčešće njeno skrivanje, poslednjih godina nije bilo mnogo polemika koje su zaista "uzdrmale javnost".

Na Balkanu kad počnu da se raspravljaju, prvo ugase fenjere, govorio je Miroslav Krleža. Aleksandar Tijanić i Boris Tadić upalili su prošle nedelje reflektore polemike, tog žanra javne komunikacije duboko ukorenjenog u srpskom društvu još od prve kafanske svađe, ali koji poslednjih godina kao i mnoge srpske tradicije tek sporadično zasvetli na javnoj sceni. Javne polemike su nekad oblikovale društvenu stvarnost, ili bar ukazivale na simptome društvenih oboljenja.

Danas je mnogo češće slučaj da se bilo kakav „intelektualni sukob“ izbegava jer, otkako je mesto medijske polemike preuzeo takozvani medijski spin preovladao je takav sistem vrednosti koji ne ceni „intelektualnu pobedu“, a u takvom okršaju gubitnik može da izgubi mnogo, a pobednik uglavnom ne dobija ništa.

Možda je povod i sadržaj polemike Tijanića i Tadića koji na prvi pogled ne upućuje da se radi o intelektualnoj borbi, ako se ima uvidu da se borba uglavnom vodila „na astrološkom polju“. Ali, samo na prvi pogled. Okidač za javni sukob bio je, da podsetimo, intervju Aleksandra Tijanića za Nedeljnik u kojem je direktor RTS-a rekao:

„Prošle godine izgubio je kandidat koji nije uspeo, zbog izbornih rokova, da obiđe sve ženske birače lično. I uruči im to što je uručivao. Pametan, lep, proevropski tip. A glavni čovek u njegovom izbornom štabu je bila jedna žena. Nije njegova. Žena je vračara koja je sebe predstavljala kao astrologa, i praktično, donosila sve važne odluke uz konsultacije sa zvezdama.“

Tadić je potom možda i prvi put u karijeri zaista iz sebe izvukao „dorćolskog fajtera“ kako je počesto voleo da ga doživljavaju i izašao na teren koji nije njegov. Protiv čoveka za koga su još pre skoro trideset godina rekli da je rodonačelnik revolveraško-elitističkog novinarstva, i poslednjeg Mohikanca u disciplini „polemika na nož“. R

azmenjivala su „dvojica fajtera“ nekoliko dana udarce. Tadić je u položaju zvezda video da Tijanića čeka sjajna karijera spoljnog saradnika Kurira ili Informera, te zvezde padalice, te ga upitao „zašto je junački ćutao za vreme njegovog mandata“.

Tijanić je polemiku „izvukao na iskustvo“, te je uz neizbež no „ne vuci me za pero“ poručio: „Dakle, ja ću biti novinar. A šta ćeš ti biti?“ I poentirao sa:

„Radi šta hoćeš. Baš kao u poslednjoj četvrtini svog mandata.“ Da se radilo o boks-meču, obojica bi na kraju borbe dobila aplauze. Ovako su uglavnom dobili zgražavanje pseudointelektualne javnosti i to zbog takozvanog ‘uličnog rečnika’ na šta je referirao i Tadić u jednom trenutku koja ne zna da su se svojevremeno u polemikama i Vinaver i Crnjanski međusobno čašćavali sa Stanislav Svinjaver i Smrdo Crvljanski.

O polemici između bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića i direktora RTS Aleksandra Tijanića priča i glavni urednik dnevnog lista Danas Zoran Panović: „Polemika između Aleksandra Tijanića i Borisa Tadića nije bila klasična polemika, ali je bila vrlo medijski atraktivna jer se radi o dva čoveka koji se veoma dobro poznaju. Bila je i duhovita, mada možda nije zadirala u neke suštinske teme“, opisuje Panović ovaj duel direktora javnog servisa i bivšeg predsednika Srbije.

Međutim, ako bi se iz polemike između Tijanića i Tadić izvukle metafore koje su korišćene onda bi se videlo da su tu postavljene neke vrlo ozbiljne teme, a pomenuta vračara koja je naizgled produkt tabloidnog poimanja stvarnosti, zapravo je metafora koja upućuje na tabloidno vođenje države i nedostatka „vizije“ kod ljudi koji vode ovu zemlju i odgovorni su za njenu budućnost.

Kao što se kroz odgovore može čitati pitanje odgovornosti medija koji tim istima često podilaze. I samim tim se ova polemika kvalifikovala da se uvrsti u žanr tradicionalne srpske polemike, ali i otvara pitanje koliko našoj javnosti nedostaju ti pravi intelektualni okršaji koji će otkriti neke društvene anomalije, a istovremeno će biti dostupne kritič noj masi čitalaca-slušalaca, da bi moglo da se kaže kako su neke istine prodrle u javnost.

„Polemike su odraz stanja u društvu, gotovo svi burni događaji od opšteg društvenog značaja prelamali su se preko polemika. Te polemike su govorile o konceptu, o shvatanju literature i kulture, širem shvatanju društva. Bavile su se nacionalnim pitanjima. Danas narod gleda kako da preživi, i zbog toga su polemike prizemnije i sitnič avije. U današnjim polemikama čovek ne može da se opredeli. To su uglavnom sukobi za trenutne političke poene“, smatra Ratko Peković, istoričar književnosti i autor više knjiga i naučnih radova o književnim polemikama. On u definisanju polemike diskvalifikuje zgražavanje javnosti nad rečnikom koji se koristi u polemikama, jer se takozvana novinska polemika razlikuje od boks-meča samo u tome što u polemici ne postoje jasno utvrđena pravila, ali ni sudija koji proglašava pobednika.

„U polemici su svi udarci dozvoljeni. Sve zavisi od ličnog ukusa i ličnog morala učesnika. Na kraju obojica misle da su pobedili. U čuvenom ‘sukobu na književnoj levici’ uoči Drugog svetskog rata, Krleža je polemisao s Radovanom Zogovićem, Jovanom Popovićem i Milovanom Đilasom, i dao odgovor trojici ovnova:

Rad-ovan, Mil-ovan i J-ovan. Novinske i književne polemike nisu naučna rasprava, gde se odmerava snaga argumenata i činjenica. Ovde najviše zavisi od spretnosti, retorike, duhovitosti, domišljatosti, sklonosti ka karikiranju i parodiji“, tvrdi Peković. Zoran Panović kaže da su polemike svakako potrebne, da ima raznih vrsta, od onih koje se bave analizom društvene situacije pa do onih između estradnih zvezda, i da ne treba apriori diskvalifikovati bilo koju od polemika koje se pojave na javnoj sceni. Jer, sve one na neki način mogu da budu korisne.

„Imate polemike tipa Seke Aleksić i Jelene Karleuše koje najčešće nisu društveno relevantne jer su fokusirane samo na aktere kojima deo javnosti voli da zadire u privatan život. Ipak, i rasprave zvezda ovog žanra mogu biti relevantne ako se bave društvenim tabuima“, smatra glavni urednik dnevnog lista Danas. Ne računajući skupštinske rasprave u kojima se poslanici čašćavaju uniformisanim floskulama koje su od polemika „pozajmile“ diskreditaciju sagovornika, ali za cilj nemaju razotkrivanje istine već najčešće njeno skrivanje, poslednjih godina nije bilo mnogo polemika koje su zaista „uzdrmale javnost“.

Bilo je nekoliko kulturno-političkih polemika, kao što je bio slučaj bivšeg direktora Narodne biblioteke Sretena Ugričića ili direktora Ateljea 212 Kokana Mladenovića, gde su se uporedo sa zahtevima za njihovu smenu otvarala pitanja odnosa javnosti i države prema kulturi. Na javnoj sceni su pre godinu dana boksovali Nebojša Krstić, savetnik bivš eg predsednika Tadića i ugledni novinar Politike Boško Jakšić.

Panović izdvaja još jednu polemiku: „Mislim da je jedna od najboljih polemika u poslednjih nekoliko godina ona u kojoj je direktor Službenog glasnika Radoš Ljušić napao svog prethodnika Slobodana Gavrilovića i neke njegove urednike.

Ljušiću je odmah uzvraćeno, i ta polemika je bila na momente prilično brutalna i medijski više nego atraktivna. Istovremeno, ona je otvorila ne samo pitanja koja se odnose na njene aktere već i na suštinske teme u našem društvu, kao što su pozicija kulture, javnih preduzeća, odnosa države prema kulturi“, govori Panović.

„Sve je manje polemika koje su relevantne u smislu društvenog angažmana i koje su usmerene na analizu političkih prilika ili stanja u kulturi. Čak je i sve manje medija u kojima se one mogu objaviti. A polemike su, što dokazuje i ova poslednja između Tadića i Tijanića, izuzetno atraktivne za medije. S vremena na vreme se desi nešto, ali nekadašnje polemike poput one koju je svojevremeno, a povodom svog romana ‘Grobnica za Borisa Davidoviča’, vodio Danilo Kiš, sve je manje. To je pokazatelj da stvari u kulturnoj i društvenoj sferi Srbije nisu dobre.“

Inače, za polemiku o plagijatu „Grobnice za Borisa Davidovič a“ Nikola Milošević je napisao da je najpogubnija polemika u srpskoj književnosti. Pogled u istoriju srpskojugoslovenskih polemika je važan jer, ako su polemike ogledalo društva, onda se iz njih mogu čitati društveno-politički tokovi ovih prostora.

Koliko god se verovalo da se početak kraja bivše Jugoslavije dogodio na fudbalskim stadionima, prve vidljive funkcionalne pukotine pojavile su se u glavama i u pismima intelektualca. Jer, prvo se raspao Savez književnika Jugoslavije, pa tek onda Savez komunista.

Tako je prva velika posleratna polemika u bivšoj Jugoslaviji takozvani sukob realista i modernista bio ideološ ki sukob u kojem se se raspravljalo da li književnost treba da bude ideologija ili umetnost. Intelektualci su tada korišćeni kao probni balon, a pobeđivali su oni koji su u datom trenutku bili na liniji partije.

Brionskom plenumu 1966. godine prethodila je velika polemika Dobrice Ćosića i slovenačkog mu „parnjaka“ Dušana Pirjeveca, kao prva velika rasprava o nacionalnom pitanju. O tome je Ćosić napisao:

„U toj polemici istorija je pobedu dodelila mom partizanskom drugu Dušanu Pirjevecu, ali ja se danas ne osećam poraženim. Konačniji ishod i te polemike o jugoslovenstvu i državnim ideologijama dvadesetog veka, ispoljiće se u narednim decenijama 21. veka“, pisao je Dobrica Ćosić. Tako je i hrvatskom MASPOK-u prethodila polemika o jeziku 1967. godine koju su inicirali hrvatski intelektualci. A osamdesete su tek obilovale polemikama nacionalnih intelektualaca koji su bili prethodnica raspadu Jugoslavije.

Današnji nedostatak ozbiljnih polemika može, dakle, da se čita i tako što niko na ovom svetu nema predstavu šta će se dogoditi u buduć nosti. Zoran Panović na svom uredničkom iskustvu zaključuje da iako postoji prostor za polemiku, mnogi ljudi zapravo ne žele da učestvuju u ovakvoj vrsti javnog obračuna:

„Istina je da mnogi ljudi ne žele da učestvuju u polemici. Dešavalo se da su se javljali ljudi koje je neko adresirao u Danasu, ali ne da bi uzvratili i otvorili polemiku, već su se ljutili i napadali mene, a ne one koji su ih kritikovali. Jednostavno, oni ne žele da se javno oglase.

U Srbiji veliki broj ljudi ne razume prirodu medija. A svake novine ili magazin uživaju u dobroj polemici jer je to hrana za medije. I kad se otvori ova vrsta duela i ako ona ima društvenu relevantnost i uz to je i duhovita, to je onda dobitna kombinacija. Čak sam se i sam trudio da simuliram polemiku i tražim povod za nju, pa i da je na neki način i napravim. I dešava se da ljude uspeš da navučeš na polemiku.“