Vesti
16. 08. 2013.
Šta sve značiš u Srbiji kad si stranac
Državljani zapadnih zemalja u našoj javnosti odavno uživaju povlašćen položaj građana višeg reda, što se u ovim vrelim letnjim danima potvrdilo jednom vešću iz Guče.
Ima tome skoro trideset godina kako je Goran Milić, u to vreme dopisnik tadašnje „Televizije Beograd“ iz Sjedinjenih Američkih Država, u jednom od svojih javljanja iz Vašingtona izrekao ocenu koju je kasnije često ponavljao. Parafrazirano, ocena je glasila ovako:
„Više nije vest ako u nekom gradu u Južnoj Americi pogine 200 rudara, već je
vest ako jedan Amerikanac polomi nogu.“
Za one koji se ne sećaju ili možda nisu ni znali, Goran Milić je jedan od onih hrvatskih kadrova koji se lepo okoristio o Srbiju i Beograd u doba zajedničke države Jugoslavije (pored zavidne, dopisničke plate, uživao je i sve ostale pogodnosti televizijskog novinara u vreme kada je postojala jedna jedina televizija, sa ukupno dva kanala), ali zato, kada su temelji SFRJ počeli da se ljuljaju, časa nije časio već se brže bolje stavio na raspolaganje strancima, učestvujući odonda do danas u nekolikim medijskim poduhvatima koji su vaskrsavali region u svom njegovom protivsrpskom svetlu.
I, naravno, nikakav opipljiviji trag u novinarstvu nije ostavio za sve to vreme. Zbog toga će citirana ocena – koja, istini za volju, možda i nije izvorno njegova, pošto su mnogi američki novinari takođe došli do istog zaključka, a malo je teško poverovati da su ga čuli baš od Gorana Milića – ostati možda i njegov najpoznatiji doprinos. U našem javnom prostoru, Goran Milić je prvi pojasnio „realnost“ onoga što nazivamo Novi svetski poredak, a u kojem život i zdravlje Zapadnjaka, prvenstveno Amerikanaca i Britanaca, naprosto vrede više nego život i zdravlje ostalih ljudi na planeti.
Proteklih dana imali smo prilike da vidimo kako izgleda iskustvena primena navedene zakonomernosti, po kojoj fizička povreda jedinke prvog reda zaslužuje veću pažnju nego sve muke i nesreće nebrojenih jedinki drugog reda. U noći između subote i nedelje, 10. na 11. avgust, izvesni britanski državljanin Kristofer H. pao je sa mosta u Lučanima u reku Bjelicu, dok se vraćao sa „Sabora trubača“ u Guči.
Kristofer je tom prilikom zadobio teže povrede glave, pa ga je Hitna pomoć najpre sprovela u Čačak, a odatle je smesta upućen u kragujevački Klinički centar, gde je podvrgnut odgovarajućem lečenju. Na sreću, život mu nije bio u opasnosti, iako se, u trenutku zaključenja ovog broja „Pečata“, još nagađalo o ozbiljnosti povreda i o trajnim posledicama koje će one možda ostaviti.
U ovoj vesti, srpska glasila su masovno prepoznala nešto vanredno značajno. U to ime, skoro da nije bilo televizijske ili radio-stanice, ili dnevnog lista, koji o nesreći Engleza Kristofera nisu izvestili svoju publiku.
Obaveštenje o Kristoferovom padu sa mosta bila je jedna od udarnih vesti u nedelju i ponedeljak, ako ne po obimu (uglavnom je preuzimana izvorna, agencijska vest) i po položaju u okviru informativnih blokova, a ono po učestalosti. Ko god je u ta dva dana makar i malo pažnje posvetio televiziji ili dnevnoj štampi, sva je prilika da je bio podrobno obavešten da je, eto, jedan Englez doživeo težu nezgodu na povratku iz Guče.
Slika koju ovakvo izveštavanje šalje o medijskoj sceni u Srbiji, zaista je jeziva, zato što je udžbenički u skladu sa onim što je Goran Milić izrekao još osamdesetih – uz jednu bitnu razliku, naravno: on je pričao o stanju medija u Americi, a ovo sa nesrećnim Kristoferom dešava se u Srbiji i ovdašnjim glasilima.
To što je Amerikancima bitnija noga jednog njihovog zemljaka nego život stotina stranaca, govori o njihovom sebičluku i egocentričnosti, ali, iskreno govoreći, Amerikanci (i Zapadnjaci uopšte) svakako nisu prvi narod u istoriji koji pati od sebičluka i egocentrizma. To što je srpskim glasilima bitnija nesreća jednog engleskog turiste, nego milijardu drugih, gorućih pitanja koja nam potresaju državu i društvo, govori o izgleda potpunom raskidu ovdašnje javnosti od bilo kakve sopstvenosti.
Poređenja radi, i teoretski i praktično je nemoguće da se nešto slično desi u Velikoj Britaniji, pa da tamošnja glasila ceo dan bruje o kakvom srpskom turisti koji se, daleko bilo, strovalio sa puta i teže povredio. Ali, ovde se ne radi ni o pukoj uzajamnosti, mada ni ona nije bez značaja.
Ne moramo da se poredimo sa Britanijom, da bismo sagledali neobjašnjivu poniznost i snishodljivost srpskih medija: verovatno u svetu ne postoji sličan primer, da vest o nesreći – čak ne ni kobnoj, srećom – jednog stranog turiste, dobije nacionalnu pokrivenost.
Možemo, na primer, da se zapitamo i da li bi ovakvu pokrivenost dobila vest o nesreći ruskog ili kineskog državljanina; odgovor znamo: takvih nesreća je neminovno bilo, ali niti jedna od njih nije našla put do najgledanijih informativnih emisija i najčitanijih dnevnih novina.
Najvažnije poređenje, ono koje odslikava svu bedu ovakvog odnosa glasila prema ljudima različitog porekla, jeste sledeće: kada je poslednji put neko od ugroženih Srba sa Kosova i Metohije bio ovoliko pominjan u srpskim medijima?
Ili neko od onih stotina hiljada mučenika proteranih iz Krajine pre 18 godina, recimo, neko ko je pokušao da se vrati svojoj kući, pa zaglavio robiju? Ili neko od desetina hiljada Srba iz Slovenije kojima su prilikom raspada države otete nekretnine koje su uredno bile u njihovom vlasništvu?
Kada je bilo ko iz Banjaluke ili bilo gde drugde iz Republike Srpske, ili sama Republika Srpska, naišla na ovoliku brigu i pažnju srpskih medija, na koliku je naišao Englez Kristofer?!
Poređenjima nema kraja, a svako i jedno govori o kolektivnoj zaluđenosti srpske javnosti Zapadom. Srpsko stanovništvo se, vrlo smišljeno, već više od deset godina ubeđuje da je manje vredno u odnosu na Britance, Amerikance, Nemce ili Francuze (slučaj Taton).
U takvoj društvenoj klimi, ono pitanje stranaca na ministarskim mestima maltene gubi na značaju. Ne samo zbog toga što dolazak stranaca ne bi ništa promenio u samoj vladi (kao da je ona do sada pa vodila srpsku politiku i radila na ostvarivanju srpskih ciljeva?!), već i zbog toga što su Zapadnjaci ovde odavno građani višeg reda, a to je opasnije od ministrovanja ma kog Stros-Kana.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.