Vesti

09. 08. 2013.

Autor: Miodrag Zarković Izvor: Pečat

Balkanski špijun Ivica Dačić

Od nenamernog priznanja poniženog predsednika Vlade, pa preko krokodilskih suza nad sudbinom zbrinutih javnih servisa, sve do još jednog zanemarivanja stradalnika iz Krajine, srpski etar je najvrelije dane tekuće godine samo dodatno podgrevao.

Rekonstrukcija vlade očigledno neće zahvatiti B92, koja će stoga ostati krajnja vlast u državi, ona kojoj premijer i ministri polažu račune. Da „devedeset dvojci“ nije ugrožen položaj zacementiran u poslednjih skoro 13 godina, jasno se videlo u utorak 6. avgusta, kada je na ovoj televizijskoj stanici gostovao predsednik Vlade Ivica Dačić, koga je intervjuisao novinar Aleksandar Miladinović.

U tom razgovoru od nepunih 15 minuta, Miladinović praktično niti jednom nije dopustio premijeru da završi odgovor na postavljeno mu pitanje. A to je, da prostite, mnogo više nego puki nedostatak kulture razgovora i televizijskog vaspitanja. Jer, preko puta Miladinovića sedeo je premijer Republike Srbije.

Da li ta osoba zaslužuje da bude premijer i da li dužnosti na tom položaju obavlja časno, pošteno i na korist državi i narodu, jedno je pitanje, na koje naš časopis u bezmalo svakom broju daje odrečan odgovor. Teško da u celom „Pečatu“ postoji osoba koja o Dačiću kao premijeru ima povoljno mišljenje i koja bi čelniku Socijalističke partije Srbije dala prelaznu ocenu za sve što su on i njegov Kabinet uradili u proteklih godinu dana. Ali, ma ko iz „Pečata“ kada bi intervjuisao Ivicu Dačića, sigurno ga ne bi prekidao u pola rečenice u svakom njegovom odgovoru, kao što je to radio Miladinović. To nema veze sa kakvom novinarskom hrabrošću ili radoznalošću, već naprosto sa pristojnim ponašanjem, koje ste dužni da iskažete premijeru sopstvene države kada ga intervjuišete.

Poređenja radi, pre dve i po godine je Bil O`Rajli, najgledaniji televizijski novinar Amerike, intervjuisa Baraka Obamu. Više puta je O`Rajli, odavno naklonjen američkim republikancima, prekidao predsednika SAD-a (mada kudikamo manje nervozno nego Miladinović Dačića), zbog čega su kasnije mnogobrojne O`Rajlijeve kolege žestoko kritikovale novinara, po načelu: možeš da se ne slažeš sa Obamom koliko god hoćeš, ali ne smeš da ne poštuješ američkog predsednika.

To što je Dačić poslušno i smerno, bez ijedne reči protivljenja, istrpeo sav bezobrazluk novinara B92, samo potvrđuje malopređašnju tezu: rekonstrukcija izvršne vlasti sigurno će zaobići B92.

 ***

Čisto da bi pojačao utisak koliko je njegov Kabinet štetan po Srbiju, Dačić je u pomenutom razgovoru praktično priznao da se naša država nalazi u stranim rukama. Intervju se, naravno, dotakao i sumanute zamisli da u rekonstruisanu Vladu Srbije uđu stranci, što je novinar Miladinović iskoristio da premijeru postavi još jedno ne baš pristojno pitanje, na koje je premijer opet pokorno odgovorio.

„Nekada su za SPS stranci koji su dolazili ovde bili špijuni, nemate sada takav strah?“, upitao je Miladinović zatečenog Dačića, koji je najpre ovako odgovorio:

„Pa znate šta, ne bih mogao da kažem da je za SPS, da su svi oni bili špijuni. Vi bi trebalo da dobro znate da je i Milošević jedno vreme za međunarodnu zajednicu bio faktor mira i stabilnosti.“

Onda se prvi čovek Vlade Srbije, valjda zadovoljan kako se snašao, naglo osokolio, pa je dodao ovo:

„Da li ima špijuna? Pa, sigurno da ih ima! Ali, mi smo toliko otvorili sve naše institucije za strance, da ne znam šta bi oni mogli ovde još da špijuniraju.“

Ukoliko do sada i niste mogli da budete sigurni, evo, Ivica Dačić vam je potvrdio da se Srbija nalazi u svojevrsnom vanrednom stanju, u kojem, pazite dobro – stranci nemaju razloga da nas špijuniraju! To znači da su strancima sve državne tajne ostavljene na izvol`te. Što opet znači da je ova „evropska“ Srbija zemlja koja nema svoje tajne. A zemlja koja nema svoje tajne – dakle, sopstvenu tajnu strategiju namenjenu ostvarivanju sopstvenih ciljeva, zajedno sa još sijaset drugih vidova delanja koji naprosto moraju da budu sakriveni od drugih država i špijuna odande – teško da je zemlja. I sigurno nije slobodna. U to ime, onda i nije čudo što prvi čovek izvršne vlasti polaže račune samo i jedino novinarima B92.

 ***

U četvrtak, 1. avgusta, gost večernje emisije „Vesti“ na toj istoj televiziji bio je Nenad Radičević, spoljnopolitički komentator i urednik u dnevnom listu „Politika“, koji je razmatrao slučaj Edvarda Snoudena, kome je baš toga dana odobren azil u Rusiji. Sad, to što je Snoudenu dozvoljeno da ostane u Moskvi, daleko je manje iznenađenje od toga da je nekom Nenadu Radičeviću dozvoljeno da gostuje u vestima na televiziji sa nacionalnom frekvencijom i da tamo još priča, tj. daje svoje mišljenje o najvažnijem svetskom pitanju u ovom trenutku.

To sa Radičevićem može da znači samo jedno: viši poredak stvari je poremećen. Ognjen Pribićević je, zbog svojih novih ambasadorskih dužnosti, trenutno nedostupan ovdašnjim televizijama, zbog čega su iste u haosu i moraju da u goste pozivaju komentatore na koje javnost nije navikla. Komentatore koji nisu Ognjen Pribićević.

Da zgroženost bude veća i opravdanija, pobrinuo se uljez Radičević, koji je pet minuta nezaslužene slave iskoristio da na postavljeno mu pitanje pruži zanimljiv, pa i sadržajan odgovor. A takvo što se, jamačno, starom dobrom Pribićeviću nikada ne bi omaklo. Ceo svet je, naprosto, naglavačke, od kako se Pribićević povukao sa malih ekrana.

***

Na istim tim malim ekranima ovih je dana viđena još jedna neobična pojava: Dragan Kolarević, pomoćnik odlazećeg ministra kulture. Prošle godine u ovo vreme, Kolarevićevu glavu tražilo je i kuso i repato, zbog toga što se tada bio usudio da u jednom autorskom članku navede podatke skinute sa zvaničnih sajtova DS-a i LDP-a, o tome ko je sve od javnih ličnosti naglas podržavao ove dve stranke u predizbornoj kampanji. Ovog avgusta, međutim, zvezde su mu bitno naklonjenije – ili se u stavovima i držanju vlasti koju zastupa nešto promenilo, đavo će ga znati – tek, Kolarević više izgleda nije nepoželjan kao lane.

Ruku na srce, nije Kolarević dobio naklonost štampe i televizije zbog nečega što je uradio kao pojedinac, već zbog toga što je baš njemu pripala čast da javnom mnjenju saopšti odluku da će „Radio-Televizija Srbije“ i „Radio- Televizija Vojvodine“ u naredne dve godine biti izdržavane iz državnog budžeta umesto od pretplate kao do sada.

 Ta vest bila je udarna tog dana, a B92 ju je u svojoj vesti, ponovo preko Aleksandra Miladinovića, prokomentarisala na sledeći način:

„Na nedostatke ovakvog rešenja, pre svega na to što bi moglo da ugrozi nezavisnost Javnog servisa ili oteža ponovno uvođenje pretplate u budućnosti, stručnjaci su odranije upozoravali.“

Eto dokaza da i B92 neguje humor, i to vrlo posebne, gorke sorte. Nešto bi „moglo da ugrozi nezavisnost Javnog servisa“?! Ma nije valjda? Hoćete da kažete, vrla gospodo sa B92, da nezavisnost oba javna servisa nikako nije bila ugrožena do sada? Kao, sve što su RTS i RTV izveštavali u poslednjih pet godina, koliko ima kako su ih protivnacionalne snage potpuno ujarmile, jeste nezavisno novinarstvo?!

Kakav dirljiv pogled na svet i zanimanje! Ali, ni tu nije bio kraj humora B92, pošto je stručnjake, koje je u ovoj vesti najavio Miladinović, predstavljao ni manje, ni više nego Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Stručnjak bez mane i straha. Pa i bez stručnosti, ako ćemo iskreno.

Takav znalac kakav već jeste, Obradović je ponovio stav koji je izrekao i Miladinović:

„Finansiranje samo iz budžeta ima mnogo mana, između ostalog i otvara mogućnost političkog pritiska na javne servise, bez obzira na garancije koje stoje u zakonu.“

Prosto čovek da se začudi sa kog Marsa padaju ovoliki stručnjaci, koji se u avgustu 2013. plaše mogućnosti da neko, zamislite, počne da vrši nepriličan uticaj na RTS ili, još gore, RTV!

***

U red takvih mudraca spada svakako i Zoran Stanojević, jedan od najuposlenijih voditelja RTS-a, njihov čovek za sve zadatke. Proteklog 5. avgusta, upravo je Stanojević priredio emisiju o 18. godišnjici stradanja Srba iz Krajine, odnosno o zločinu koji se pomirljivo zove vojna operacija „Oluja“.

Emisija od pola sata nikako nije mogla da sagleda ni delić svih posledica tog genocida za koji više niko kao da ne haje, pa ni gosti u studiju koje je Stanojević okupio, a ni sam Stanojević. Gosti su bili Miodrag Linta, predsednik Koalicije udruženja izbeglica, zatim istoričar Čedomir Antić iz Naprednog kluba, i Drago Kovačević, gradonačelnik Knina u trenutku hrvatskog napada. Usmeravani maltene poskakujućim Stanojevićem – kada god se uhvati ukoštac sa temom koja ga nadrasta, Stanojević nesnalaženje nadoknađuje voditeljskom napadnošću, koju bi neko neuk mogao još i da pobrka sa energičnim novinarstvom – gosti su se najviše vrteli oko poznate, odavno izraubovane teze da su Franjo Tuđman i Slobodan Milošević praktično jednako odgovorni za stradanje krajiških Srba! Samo se Antić donekle izdvajao mišljenjem, dok su Kovačević i Stanojević naveliko i nadugačko raspredali o tome kako je, eto, ceo taj rat bio unapred dogovoren i da se po tom dogovoru i odigrao, pa se u to ime, je li, Hrvatskoj i nema šta zameriti.

Strašno! Kao da ceo 20. vek nije protekao u raznoraznim, skoro pa neprestanim udarima Hrvatske na tamošnje Srbe, suočene sa najmanje dva genocida u tom razdoblju! Još jednom se vrli RTS temama iz devedesetih, pa i ovom možda najbolnijom, bavio kao da pre Miloševića nije postojalo ništa i kao da svaka pogrešna procena Beograda iz bilo kojeg trenutka sama po sebi pravda sve zločine počinjene nad Srbima bilo gde.

Javni servis te nekakve „evropske Srbije“ tako je i ove godine zločinima „Oluje“ posvetio svega jednu zasebnu emisiju, od samo pola sata, i to posle 11 sati uveče. To je taj „nezavisni“ RTS za čiju se „samostalnost“ toliko zabrinuše gorepomenuti „stručnjaci“.