Vesti
02. 07. 2013.
Instant piskarala i mediji
"Svet je pun briga, i veliki narodi imaju da misle o celoj zemljinoj površini. Moramo sami praviti često velike napore da ih zainteresujemo. Osobito vredi obavestiti prosvećenu žurnalistiku zapadne i srednje Evrope, naročito zapadne Evrope, koja je od najvećeg uticaja na akcije svojih zemalja i internacionalna pitanja. Istina, taj je svet imao često rđava iskustva s Balkancima i nije sklon odmah verovati ni najboljima od njih. I zato koga istina ne čuva od neistina, neka ga ovo sačuva.
Ne treba misliti, kao što se i kod nas gde što misli, da je mogućno podvaliti. Naši protivnici će takve podvale obelodaniti.
Ja mislim na istinski patriotizam, ne na patriotske fraze, koje se po navici i u svakoj prilici izgovaraju, ne na patriotsko brbljanje, ne na patriotizam kao stvar mode, naposletku ne na patriotizam koji je nešto zasebno i odvojeno od ostaloga života pojedinih ličnosti i naroda... Za svako pravo i za svaku akciju Srbije treba strani svet zadobiti i raspoložiti istinom i što je moguće preciznijim dokazima“ Ovo je, između ostalog, napisao Jovan Cvijić pre 107 godina u svom tekstu pod nazivom „O nacionalnom radu“. Nažalost, vidimo da se, osim neviđenih tehničkih mogućnosti, u odnosu na ono vreme malo šta promenilo, a mnogo toga je čak ispod nivoa iz vremena Cvijića. Kakva je medijska slika kod nas danas, kakvo nam je novinarstvo uopšte?
Kod nas postoje dve vrste medija - tzv. patriotski, i to u onaj primitivnoj varijanti, a drugi je tabloidni, prostački i totalno akulturni. Ona treća vrsta, za koju bi svi pristojni ljudi želeli da je preovlađujuća, dakle kompetentni, analitički, pristojni, nepristrasni, istraživački i od svega osim istine nezavisni, retka su pojava. Istini za volju, treba biti korektan, pa reći da tabloidi veoma često ukažu, pa čak i iniciraju da se državni organi pozabave kriminalom i svime onim što bi trebalo da nam ponudi ozbiljno istraživačko novinarstvo.
Šta je patriotsko novinarstvo u Cvijićevom smislu? Pa ništa drugo nego ono koje odlikuje objektivnost, istinitost, pravovremenost, analitičnost, nepristrasnost i nezavisnost umesto subjektivnosti, poluistina i manipulacija u težnji za senzacionalizmom i tiražom, naknadnih pametovanja, površnosti, udvorništva i primitivizma. Evo nekoliko primera. Nedavno je u jednom mestu u Srbiji sprečeno da prođe vojni vučni voz sa tenkom. Sprečili su to građani, Srbi, uz obrazloženje da će im oštetiti asfalt. Zamislimo sad da se taj isti događaj odigrao u Novom Pazaru ili Senti i da su ti građani bili Muslimani, odnosno Mađari. To bi bilo na svim naslovnim stranama i na društvenim patriotskim mrežama sa nesumnjivom konotacijom da je to „udar na državu i srpski narod i još jedan dokaz separatizma i šovinizma...“.
Slično je i kada se dogodi incident na Kosovu, pa ako je napadnuti Srbin, odmah se bez dokaza sugeriše da je to uradio Albanac, te da je to još jedan dokaz pritiska na Srbe. Ako se naknadno utvrdi da nema etničke pozadine, retko se ili uopšte ne objavi demanti (da ne bude zabune - isto to se dešava i kod albanskih, bosanskih i hrvatskih medija). Nameće se pitanje s kojim pravom su i zašto novinari u funkciji raspirivanja mržnje, gde je kodeks, gde su im savest i moralni obziri, te dokle će biti u službi primitivnih balkanskih političara i verskih zajednica?
Utisak je da je sve manje novinara i medijskih poslenika koji su zadržali kompetentnost, principijelnost, etičnost i objektivnost, a da se većina priklonila i stavila u udvorničku službu stranaka, koje ih doduše i nagrađuju ministarskim, ambasadorskim i drugim visokim pozicijama u državnoj službi ili javnim preduzećima, pa i mestima glavnih urednika. Posebno zabrinjava to što je malo mladih novinara koji pružaju neku nadu i koje nije zahvatila epidemija karijerizma i blagodeti liberalnog kapitalizma da se za što kraće vreme uzme što više love. Takvi su najčešće instant piskarala, polupismeni, arogantni, napadni i teatralni. Da ne govorimo o manirima, stajlingu, fondu reči, dikciji, pismenosti... Ali su zato, naročito mlade dame, obučeni kao da su došli iz noćnog kluba ili iz rijaliti programa.
Sportsko novinarstvo je posebna priča, čak i kada je u pitanju elementarna pristojnost. Za njih su sportski susreti ratovi u kojima protivnika treba zgaziti, poniziti i uvrediti, a svoje obožavati, i to ne kao sportiste, već kao „Srbe i Srpkinje“ Ovom prilikom ne komentarišem elektronske medije i društvene mreže, ali bih se osvrnuo na praksu koja se ustalila, a to su tzv. eksperti i analitičari među kojima ima redovno poznatih novinara, profesora, bivših ambasadora i ljudi iz NVO. Ima tu onih čija je kompetentnost vidljiva i nesporna, ali su sve brojniji „mudraci-sveznalice“ ili eksperti opštih poslova, koji bez ustezanja komentarišu sve moguće, počev od ginekologije pa do globalne bezbednosti, a da pri tome ništa ne kažu. Zajedničko im je da se obavezno dodvoravaju određenim strankama, a neretko, kada osete da bi im to moglo koristiti, naprečac menjaju stranu. Oni su istovremeno i levičari i desničari i internacionalisti i nacionalisti i poštovaoci partizana i četnika, republike i monarhije, liberalnog i državnog kapitalizma, i EU i Rusije i vojne neutralnosti i članstva u NATO, sve po principu „izvolite sve što želite da čujete“.
„Najmudriji“ i najčešće prisutan u poslednjih godinu dana dade i izjavu da je „jedino jasno da ništa nije jasno“ i tako je objasnio narodu kako je mudro procenio stvari.
Iako novinari žive u ovakvom društvu i ne može se očekivati da ga sami i promene, mogli bi i morali da imaju daleko oštriji i kritičkiji odnos prema onima koji su izabrani i plaćeni da urede i vode državu.
Autor je član Foruma za međunarodne odnose
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.