Vesti

01. 07. 2013.

Izvor: Novinarnica

Mrlje prošlosti, izazovi sadašnjosti, neizvesnost budućnosti

Predsednici NUNS, UNS i NDNV govore o novinarstvu u Srbiji.

Uporedni intervju:

• Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije, glavna i odgovorna urednica „Politike“
• Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Vranjske“
• Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, šef dopisništva agencije Beta u Novom Sadu

 

1. Šta očekujete od Komisije za istinu o ubistvima novinara? Zbog čega počinioci još nisu poznati?

SMAJLOVIĆ:  Očekujem da sve izađe na videlo i da javnost na kraju bude potpuno obaveštena o tome kakva je bila čija uloga, ne samo u zločinu već i u istrazi ili ometanju istrage o zločinima.

OBRADOVIĆ: Ili imena ubica i nalogodavaca ili bar odgovorne za to što ni posle 20 godina ne znamo ko je ubio Dadu Vujasinović, Slavka Ćuruviju i Milana Pantića. Ništa manje važno ne bi bilo ni saznanje kako su funkcionisali Miloševićevi eskadroni smrti. Šta god Komisija od ovog uradi, biće velika korist i za novinare i za društvo u celini.

GRUHONjIĆ: Moram priznati da mi je čudno da je u državi koja ima institucije, ma kakve one bile, potrebno da se formira komisija kako bi se otkrilo nešto što se desilo pre 19, 14 i 11 godina. Kad god čujem da je formirana neka komisija, setim se one Čerčilove „Kada želiš da se nešto ne reši, ti onda formiraj komisiju.“ Još je čudnovatije što u toj komisiji sede novinari. Jer mi ponekad jesmo istraživači, ali se ne bavimo krivičnim gonjenjem. Kompleks koji zovemo „suočavanje sa prošlošću“ jedna je duboka tabu tema. Ne zato što je to dosadna tema, kao što pokušavaju da nas uvere (to je zapravo vrlo zanimljiva tema!), nego zato što nekim vrlo bitnim ljudima ona ne odgovara.

2. Očekujete li da će se sprovesti postupak protiv novinara koji su devedesetih širili govor mržnje i lažne vesti?

SMAJLOVIĆ: Kakav postupak? Ako mislite na prijavu koju je NUNS podneo Tužilaštvu za ratne zločine, to nije prijava zbog lažnih vesti i govora mržnje, već za krivično delo „organizovanja i podstrekavanja genocida i ratnih zločina“. Ne, takav postupak ne očekujem. Tužilaštvo za ratne zločine već četiri godine traži koga bi optužilo. I još nisu našli, iako pred sobom imaju prijavu i „analizu“ NUNS-a, koja sadrži imena najmanje tridesetak novinara. A Sud časti Udruženja novinara Srbije još pre 13 godina isključio je iz svojih redova osam glavnih i odgovornih urednika i direktora vodećih režimskih medija tog vremena.

OBRADOVIĆ: Da budem iskren, nisam optimista. Budući da je do sada malo učinjeno po našoj krivičnoj prijavi, teško je očekivati da će danas, kada su mnogi od odgovornih ponovo na javnoj sceni, i to na važnim mestima, neko od njih biti procesuiran.

GRUHONjIĆ: Želim da oni budu kažnjeni, zato što bi se u tom slučaju napravio presedan. Neka bude jedan osuđen, za primer. Međutim, ne verujem da će se to desiti. Zašto? Zato što su neki ljudi vrlo zainteresovani da to postane tabu tema o kojoj se nikad neće pričati. Imali smo i sada slučaj imenovanja Ratka Dmitrovića za glavnog urednika „Večernjih novosti“, i što je previše - previše je. To je jedan ozbiljan šamar našoj profesiji i jasna poruka kakvi ljudi odgovaraju ovoj trenutnoj vlasti. Ako je postignut dogovor, a očigledno jeste, da jedna od perjanica ratnohuškačkog novinarstva bude imenovan za glavnog urednika jednog od najtiražnijih novina u Srbiji, meni je kao novinaru sve jasno.

3. Koliko široko treba shvatiti termin „govor mržnje“? Može li se svaka vrsta uvredljivog govora i javnog manifestovanja nekulture smatrati govorom mržnje?

SMAJLOVIĆ: Odgovor je već sadržan u vašem pitanju. Ako bi se svako „javno manifestovanje nekulture“ smatralo krivičnim delom govora mržnje, živeli bismo u najstrašnijoj diktaturi. U takvom društvu nikakva sloboda govora ne bi postojala.

OBRADOVIĆ: Govor mržnje je precizno definisan i u poslednje vreme, za razliku od uvredljivog govora i nekulture, ima ga znatno manje, što je posledica smanjenja tenzija u društvu i naglog zaokreta nekada najžešćih nacionalista u evropejce. Ipak, indikativno je da i kada smo svedoci pojave govora mržnje u javnom životu, on ne biva sankcionisan ni zakonski ni moralno. I to je veoma zabrinjavajući trend.

GRUHONjIĆ: Ponekad imamo poziv na nasilje koji je vrlo direktan i koji se mora sankcionisati. S druge strane imamo vrlo granične situacije gde morate biti izuzetno oprezni u oceni da li je reč o govoru mržnje. Ukoliko suviše rigidno tumačite svaki politički nekorektan govor, onda vam preti opanost da postanete cenzor i ugrozite slobodu govora. Tanka je nit koja deli slobodu govora od govora mržnje.

4. Koliko su srpski mediji nezavisni?

SMAJLOVIĆ: Veoma malo.

OBRADOVIĆ: Nema nezavisnih medija. Ima onih koji poštuju standarde profesije i Etički kodeks i onih drugih koji su zapravo propagandna glasila raznih interesnih grupa. Nažalost, ovih prvih ima jako malo.

GRUHONjIĆ: Uz časne izuzetke, uopšte nisu nezavisni. Ovo je vreme takozvane sofisticirane cenzure. Ovo je vreme ekonomske ucene, vreme partokratije i duboke sprege između tajkuna i političara. Ukoliko, recimo, odlučite da pišete o Milanu Beku i počnete da čeprkate, a nije teško čeprkati, onda će vam se vrlo verovatno desiti da izgubite sve reklame, preko noći.

5. Zašto novinari ne potpisuju ugovore za stalni radni odnos nego za honorarni, iako rade puno radno vreme? Kako to utiče na slobodu medija i autocenzuru, s obzirom na to da je honorarnom radniku lakše dati otkaz?

SMAJLOVIĆ: Zato što to diktira ponuda i potražnja na tržištu rada, na kom je više nezaposlenih od zaposlenih novinara. A samocenzura caruje i među novinarima koji imaju ugovore za stalni radni odnos.

OBRADOVIĆ: Danas u Srbiji u većini medija važi pravilo „ćuti i radi, jer uvek mogu da nađem nekog drugog koji će to isto da radi za manje para“. U takvoj situaciji, naravno da su novinari podložni autocenzuri, ali time njihova odgovornost za javno napisanu ili izgovorenu reč nije manja. Ovakvo stanje je posledica opšteg haosa u medijskom sektoru koji neko svesno održava jer se na taj način lakše manipuliše i medijima i novinarima.

GRUHONjIĆ: To je ekonomska ucena. To je čitav korpus egzistencijalne ugroženosti novinara i medija koji na kraju vodi do autocenzure. Naravno, mislim da je to pogrešan pristup novinara, jer nas pravljenje kompromisa neminovno vodi do sve većeg i većeg siromašenja.

6. U vremenu kada se čini da se svako može baviti novinarstvom, koliko vredi diploma novinara? Kolika je prosečna novinarska plata?

SMAJLOVIĆ: Ta diploma vredi manje od prosečne plate u Srbiji, jer novinari u proseku zarađuju manje od 40 hiljada dinara. Ali su obrazovani novinari daleko bolji i neuporedivo dragoceniji od  onih drugih, nezavisno od toga koliko zarađuju.

OBRADOVIĆ: Diploma novinara danas u Srbiji vredi koliko i svaka druga diploma – jako malo. Nema preciznih podataka kolika je prosečna novinarska plata, ali mi svakako spadamo među slabije plaćene profesije.

GRUHONjIĆ: Postoje neki primeri koji pokazuju da je slobodu u jednom društvu nemoguće u potpunosti ugušiti. Postoje određeni internetmediji koji su i zanimljivi i hrabri. Od ostalih bih istakao RTV, a namerno ih pominjem jer tamo ima zaista mladih ljudi kojima se, nije me sramota da to kažem  divim. To su uglavnom studenti koji su diplomirali na Odseku za medijske studije u Novom Sadu i, ukoliko bi se to uspelo nastaviti, onda bi ta sprega RTV–a i Filozofskog fakulteta mogla da dâ izvanredne rezultate. Međutim, mladi novinari moraju razmišljati i o drugim tržištima, evropskom i svetskom, i moraju razmišljati o novinarstvu kao o karijerističkom zanimanju.

7. Na koji način bi trebalo obezbediti finansijski opstanak javnog servisa? Podržavate li ideju regionalnih javnih servisa?

SMAJLOVIĆ: UNS je za finansiranje javnih servisa uvođenjem neke vrste obaveznog poreza za sve građane, izuzev onih koji bi bili oslobođeni zbog slabog imovnog stanja. Mi smo za regionalne servise, ali smo protiv političkog voluntarizma u toj oblasti. Tražimo prethodnu raspravu o njihovom osnivanju i finansiranju.

OBRADOVIĆ: Javnim servisima moraju da se osiguraju stabilni izvori finansiranja jer je to uslov za njihovu nezavisnost i nepristrasnost. U ovom trenutku, najrealniji način finansiranja je pretplata ili taksa uz dopunu iz budžeta i komercijalne prihode. Nažalost, po svemu sudeći, ova vlast će preći na budžetsko finansiranje javnih servisa, što će bitno ugroziti osnovni preduslov kvalitetnog javnog servisa, a to je nezavisnost od uticaja države. Nisam zagovornik ideje o regionalnim javnim servisima, jer smatram da nije reč o medijskom već o političkom konceptu koji ima za cilj da svaki lokalni subaša ima svoju televiziju na kojoj će da se slika do mile volje, a da to plaćaju građani iz svog džepa.

GRUHONjIĆ: Ne podržavam ideju budžetskog finansiranja javnih servisa, jer to za mene u potpunosti znači povratak na državnu televiziju. Pretplata ovde ne ide, što ne čudi, jer ljudima nije ni objašnjeno šta pretplata zapravo znači. Vučić insistira na njenom ukidanju, te su građani koji su je plaćali budale. I ne samo što je to rekao, nego je i svojom izjavom zapravo debelo oštetio RTV i RTS, barem u ovom prelaznom periodu kada se ne zna kako će biti finansirani, jer je nivo naplativosti preplate, koji je bio 30 odsto, pao još niže. To je vrlo neodgovorno ponašanje. Protivnik sam regionalnih javnih servisa, jer ne znam ko će to finansirati i na koji način. Zatim mi nije jasno ni po kom kriterijumu će se odrediti šta su to „regioni“? Koji medij i po kom kriterijumu će biti regionalni javni servis?

8. Kada se može očekivati završetak procesa digitalizacije?

SMAJLOVIĆ: Morao bi se završiti za dve godine.

OBRADOVIĆ: Proces digitalizacije mora da se završi 2015. godine. U suprotnom, Srbija će biti prekrivena signalima iz susednih zemalja i ostaće u medijskom mraku. Mi, naravno, kasnimo, kao i uvek, ali verujem da ćemo, doduše u poslednjem trenutku, ipak uspeti da u predviđenom roku okončamo proces digitalizacije.

GRUHONjIĆ: Digitalizacija ovde nije ozbiljno shvaćena. I dalje se raspravlja oko regionalnih javnih servisa, a pritom se ne vodi računa o tome koliko će digitalna platforma otvoriti mogućnosti i kanala. Digitalizacija je fenomen sadašnjice i moramo to da prihvatimo.

9. Na koji način regulisati neuređeno onlajn-novinarstvo?

SMAJLOVIĆ: Savet za štampu, kao oblik samoregulacije koji su osnovala udruženja novinara i izdavači, odskora je počeo da rešava i žalbe na kršenje Kodeksa novinara Srbije i u onlajn publikacijama.

OBRADOVIĆ: To je veoma kompleksno pitanje sa kojim se suočavaju i nemaju povoljna rešenja ni mnogo razvijenije države od Srbije. Pravni status onlajn-novinarstva, za sada, ostaje otvoreno pitanje na koje još niko u svetu nema konačan odgovor.

GRUHONjIĆ: To je jedna velika tema. Internet je shvaćen kao prostor slobode i on to treba da ostane, ali videćemo da li će u tom virtualnom svetu biti primenjena tržišta koja postoje u ovom realnom, ako se to može tako nazvati. Dakle, nemam odgovor na to pitanje.

10. U čemu je razlika između UNS-a, NUNS-a i NDNV-a?

SMAJLOVIĆ: UNS ima stotinu godina dužu tradiciju i nije formiran iz političkih, već cehovskih razloga.

OBRADOVIĆ: Između NUNS-a i NDNV gotovo da nema nikakvih razlika, dok se naša predstava, pre svega o zbivanjima u prošlosti i odgovornosti novinara, drastično razlikuje od ocena koje se mogu čuti u UNS-u.

GRUHONjIĆ: U skraćenicama (smeh). Barem se tako percipira u javnosti. Međutim, ponovo se vraćamo na suočavanje s prošlošću koje se kao crvena nit provlači kroz pomenute teme. Zašto postoje ova udruženja? Zato što je NUNS nastao kada je nemali broj novinara odlučio da napusti UNS, jer je UNS u vreme Slobodana Miloševića bio režimsko udruženje koje je podržavalo najcrnji oblik propagande. Tako je NDNV, čiji sam ja predsednik, nastalo krajem 1989. I NDNV je najstarije nezavisno udruženje novinara na prostoru bivše Jugoslavije. NUNS je nastao četiri godine posle nas. Danas sarađujemo sa oba udruženja. NUNS je naša partnerska organizacija, UNS nije, ali smo sarađivali u medijskoj koaliciji oko pitanja uređenja medijskog tržišta i opstanka novinara i medija i oko toga nemamo nesporazuma. Nesporazume imamo oko onog što se dešavalo devedesetih godina. Vrlo često se vrše i pritisci da dođe do ujedinjavanja svih udruženja, ali za sad se to neće desiti.

11. Na koje medije Srbija može da bude ponosna?

SMAJLOVIĆ: Na list Politiku i na B92.

OBRADOVIĆ: Jako je malo tih medija i ne bih nikoga poimence izdvajao.

GRUHONjIĆ: Neki internetski i RTV.

12. Kakav je odnos države prema medijima?

SMAJLOVIĆ: Bedan.

OBRADOVIĆ: Paternalistički. Država uporno pokušava da zadrži svoje pozicije u medijima ne bi li na taj način osigurala uticaj i kontrolu nad njima. Upravo zbog toga se i kasni sa medijskim reformama jer izgleda da i ova vlast, kao i prethodne, medije vidi ne kao četvrti stub demokratskog društva, već kao sredstvo da se dođe i ostane na vlasti.

GRUHONjIĆ: Užasan. Politika se uvek trudi da stavi šapu na medije. Kod nas ju je, bogami, stavila. Nemamo dovoljno dugu istoriju slobode i demokratije, a država je ta koja indukuje haos na tržištu i forsira nelojalnu konkurenciju. Međutim, veći je problem naš odnos prema slobodi, gde mi neprestano kukamo na državu, a onda pravimo kompromise i paktove sa đavlima, nadajući se da će nam oni dati slobodu na kašičicu. Neće.