Vesti
01. 07. 2013.
Vukašin Obradović : U Srbiji imamo sluđeno javno mnijenje
Na tržištu vlada surovo pravilo: ćuti i radi kako ti se kaže jer sutradan mogu da nadjem nekog koji će to isto da radi za manje para.
U takvoj situaciji, zaista je teško od novinara očekivati vrhunske profesionalne domete i kritički prilaz stvarnosti. Udruženja novinara, objektivno, malo mogu da učine na promeni takvog stanja a sindikalna organizovanost medijskih radnika gotovo da ne postoji. Većina novinara u Srbiji je u ovom trenutku potpuno obespravljena, na egzistencijalnom minimumu, apatična masa, i onda nije čudno što imamo takve medije.
Vukašin Obradović, predsjednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS ) boravio je prije nekoliko dana u Banjaluci gdje je učestvovao na panelu koji se ticao odnosa medija i političara, te političke moći.
Iskoristili smo priliku te sa njim porazgovarali o medijskoj situaciji u Srbiji nakon izbora prošle godine, o tome da li postoje slobodni i nezavisni mediji, te gdje ide tradicinalno novinarstvo danas.
Gdine Obradoviću, kakva je trenutna medijska situacija u Srbiji i da li se ona bitnije promijenila u odnosu na sliku od prije Opštih izbora prošle godine?
Suštinski, malo se toga promenilo na medijskoj sceni Srbije. Forma je drugačija ali je odnos medija i vlasti ostao isti. Većina medija je pod kontrolom vlasti, uglavnom SNS. Zapravo, mogu se uočiti tri vrste medija. Najveći broj je pod direktnom paskom Aleksandra Vučića, ima i onih u kojima je vidljiv uticaj krugova, pretežno nacionalističkih, bliskih predsedniku Tomislavu Nikoliću, a na prste jedne ruke možete nabrojati medije koji su uspeli da održe kakvu takvu nezavisnost. Dominantan trend je tabloidizacija. Postoje mediji, koje neki nazivaju “službenim glasnicima” vlasti. Oni hapse, sude i presudjuju, u direktnom su sadejstvu sa policijom, raznim službama i državnim organima koji ih “hrane” aferama. Ukratko rečeno, nova vlast, u sve težoj ekonomskoj situaciji, umesto hlebom, puk hrani lopovima i “lopovima”. Dokle, videćemo.
Sa kojim se problemima suočavaju medijski radnici u Srbiji?
Novinari su slabo plaćeni, bez osnovnih profesionalnih i radnih prava, i podložni autocenzuri. Na tržištu vlada surovo pravilo: ćuti i radi kako ti se kaže jer sutradan mogu da nadjem nekog koji će to isto da radi za manje para. U takvoj situaciji, zaista je teško od novinara očekivati vrhunske profesionalne domete i kritički prilaz stvarnosti. Udruženja novinara, objektivno, malo mogu da učine na promeni takvog stanja a sindikalna organizovanost medijskih radnika gotovo da ne postoji. Većina novinara u Srbiji je u ovom trenutku potpuno obespravljena, na egzistencijalnom minimumu, apatična masa, i onda nije čudno što imamo takve medije.
Učestvovali ste na panelu posvećenom medijima i političkim partijama u Banjaluci , da li postoji pritisak političkih partija na medije u Srbiji i na koji način se on manifestuje?
Političke partije, one na vlasti, za svoj uticaj na medije, koriste pre svega državu, odnosno, činjenicu da je na medijskom tržištu previše televizija, radio stanica i pisanih medija. To je sistem kontrolisanog haosa u kome većina od preko 1.000 medija zavisi, posredno ili neposredno, od državnih davanja. Mala bara, mnogo krokodila a obroci skromni i neredovni. Dovoljni samo da se preživi ali i shvati od koga zavisi opstanak. Opozicione partije, sa druge strane, gotovo da nemaju nikakav uticaj na medije. Jedini ozbiljni (kao) opozicioni medij, da paradoks bude veći, je ultranacionalistički “Pečat” Milorada Vučelića!?
Postoje li novi centri moći, koji nisu isključivo političke prirode, u Srbiji? Recimo neki novi Mišković, ili Beko?
Ne, vladajuća nomenklatura je i ovaj segment nekakve paralelne društvene moći, stavila pod potpunu kontrolu. Recimo, Miroslav Bogićević, vlasnik “Farmakoma”, koji formalno ima udeo u vlasništvu u “Politici” i novosadskom “Dnevniku”, zapravo nema realno nikakav uticaj u ova dva dnevna lista. Zašto? Pa, on je, iako slovi za jednog od najuspešnijih srpskih biznismena, na listi poreskih dužnika, pri samom vrhu. Svaka vrsta neposlušnosti, mogla bi skupo da ga košta i on je toga svestan.
Mogu li se mediji odbraniti od tih raznih uticaja u smislu borbe za ostvarivanje svog slobodnog statusa?
Mislim da sam vam već odgovorio na ovo pitanje. Dobra vest za srpsku medijsku scenu je što smo dobili konačno datum za početak pregovora tako da će ova vlast, ili neka druga, svejedno, morati, konačno, da se ozbiljno pozabavi medijskim reformama i uskladi regulativu sa evropskim standardima, od povlačenja države iz vlasništva u medijima, načina finansiranja do transparentnosti vlasništva u medijima, Ako magarac ne lipše do zelene trave, to je jedini put koji može da osigura slobodu medija u Srbiji
Kako javnost u Srbiji percipira medije u Srbiji u kontekstu političkih promjena u Srbiji?
Javnost kao korektiv vlasti u Srbiji, u ovom trenutku, ne postoji. Mi imamo jedno sludjeno javno mnjenje, tabloidizirano do patoloških granica, koje medije vidi kao produženu ruku, oglasnu tablu vlasti i tako ih, s pravom, doživljava. Mediji su izgubili integritet i poverenje konzumenata, dobrim delom i svojom krivicom, i biće im vrlo teško da postanu ono što jesu u zemljama razvijene demokratije – oslonac javnog mnjenja u formiranju kritičkih vrednosnih sudova u osnovu na glavne društvene tokove.
Kako vidite budućnost tradicionalnih medija u Srbiji, u kontekstu pojave društvenih mreža i sve većeg broja ljudi na internetu, drugim riječima hoće li novinarstvo izumrijeti?
Klasični mediji se, barem u Srbiji, sporo prilagodjavaju promenama koje donosi internet i društvene mreže. Oni moraju da prestanu da se utrkuju sa novim medijima u brzini prenosa informacija jer je to unapred izgubljena bitka. Ukoliko ne prihvate činjenicu da se gradjani obaveštavaju putem novih medija i društvenih mreža a informišu i edukuju kroz klasične medije, preti im zaista odumiranje. Klasični mediji moraju svoju uredjivačku politiku da prilagode ovoj novoj realnosti ili će završtit na ropotarnici istorije.Sa druge strane, novi mediji i društvene mreže, naročito u Srbiji, postaju sve značajniji izvor informacija jer vlast ovaj segment medijske scene ne uspeva da kontrolišu. Twitter, FB, blogovi i portali preuzimaju polako primat I u onome što bi trebalo da bude osnovna funkcija klasičnih medija: analitičko i istraživačko novinarstvo. To, koliko god da govori o novim medijima, još rečitije odslikava nemoć klasičnih medija ophrvanih političkom kontrolom i autocenzurom.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.