Vesti

27. 06. 2013.

Autor: Dragoljub Draža Petrović Izvor: Nedeljnik

Estetski hirurg Srbije

Plastični hirurg je inače jedini muškarac koji ženi može i uzeti i vratiti nevinost. E, sad, estetski hirurg cele Srbije - Željko Mitrović, verovatno nije ni tražio da mu neko vrati nevinost. On je čvrsto ubeđen da je nevin i to uporno dokazuje kako god u majci Srbiji padne neka vlast.

Plastični hirurg je inače jedini muškarac koji ženi može i uzeti i vratiti nevinost. E, sad, estetski hirurg cele Srbije - Željko Mitrović, verovatno nije ni tražio da mu neko vrati nevinost. On je čvrsto ubeđen da je nevin i to uporno dokazuje kako god u majci Srbiji padne neka vlast.

To što danas podseća na interesantnu mešavinu  Nikol Kidman i Nede Ukraden, ne znači da Željko Mitrović nije isti onaj Željko zbog čijeg smo kreativnog delovanja imali fantastičnu kletvu za proklinjanje najgorih  neprijatelja - dabogda ti ćerka pevala na Pinku.

Gospodin Željko Mitrović nije više isti onaj drug Mitrović Željko koji je sedeo na sesijama Direkcije Jugoslovenske levice i kreativno osmišljavao rimovane slogane „Jul je kul“ - ili beše „Jul je red bull“. Za to što Željko Mitrović uopšte više ne liči na sebe, najmanje je zaslužan Željko Mitrović, a najviše anonimni estetski hirurg. Ako već imate određene ambicije da postanete Željko Mitrović, tog tipa obavezno treba izbegavati. Tako imate mnogo veće šanse da ličite na Željka Mitrovića.

Pa je ovih dana, kako izgleda nama laicima za politički fejslifting, Željko Mitrović pobesneo što je Dragan Đilas hapsio neke primarijuse koji su profesionalno radili svoj posao, a nije uhapsio njegovog plastičnog hirurga.

 

Koga bi pod hitno trebalo uhapsiti i kao dokaz priložiti Željka Mitrovića. To otkriće iz sopstvenog ogledala Željko svakodnevno emituje u svim terminima Televizije Pink od svitanja do sumraka i od sumraka do svitanja.

„Imam neoborive dokaze, satelitske, tajne, javne&rentgenske snimke da je Dragan Đilas hapsio potpuno nevine primarijuse, medicinske sestre, fizioterapeute, gastroenterologe i otorinolaringologe, a ovog osvedočenog rasipnika botoksa nije ni pipnuo!“, kao da kaže junak naših dana, Željko, u redovnim obraćanjima naciji fejs tu fejs & fejs tu fejslifting.

Posle kojih uživo shvatite da ovde, bez sumnje, već 13 godina nije bilo 6. oktobra. Ma kog šestog - nije bilo oktobra uopšte. Osim Oktobra 1864. gde je Mitrović svirao bas negde, otprilike, 1863. godine. Kad je još bio mladi roker u duši. A posle je dušu predao Pinku. Dok je rokenrol očekivano riknuo kako je on okačio bas o klin, a harmoniku o televizor.

Ali ipak shvatite i da je naše zdravstvo zbilja otišlo u majčinu. Ne samo naše, već i na drugim destinacijama gde pristaje Mitrovića jahta u promovisanju epohalnih dometa estetske hirurgije. Za koje često pomislite da bi ih vešto izbegli i u plastičarskim radnjama u Novoj Pazovi. Međutim, o ukusima ne treba raspravljati. Reći će vam verovatno Željko Mitrović, vlasnik ukusne televizije Pink.

Zdravstvo nam je otišlo u majčinu i zato što ovde, izgleda, svako može dobiti nacionalnu frekvenciju i putem nacionalnog dobra s vremena na vreme lično linčovati bilo koje targetirano lice koje mu se namesti na zicer. Program te televizije, inače, jeste takav, da je skoro 20 godina od svakog idiota koji je spreman da se tamo pojavi iz određenih viših ili nižih pobuda, napravila čoveka sa stilom & društvenim renomeom. Zato Željka Mitrovića i doživljajavaju kao jedinog ovlašćenog stilistu za idiote u vaskolikoj Srbiji.

Plastični hirurg je inače jedini muškarac koji ženi može i uzeti i vratiti nevinost. E, sad, estetski hirurg cele Srbije - Željko Mitrović, verovatno nije ni tražio da mu neko vrati nevinost. On je čvrsto ubeđen da je nevin i to uporno dokazuje kako god u majci Srbiji padne neka vlast. To što danas podseća na interesantnu mešavinu Nikol Kidman i Nede Ukraden, ne znači da Željko Mitrović nije isti onaj Željko zbog čijeg smo kreativnog delovanja imali fantastičnu kletvu za proklinjanje najgorih neprijatelja - dabogda ti ćerka pevala na Pinku.

 Od raznih stvari za jednokratnu upotrebu srpskih vlasti u periodu 1990-2013 - Željko Mitrović solidno se kotira. Ispred njega su samo papirne maramice, plastične čaše, pelene, Dačić, čačkalice i cevčice za infuziju - rezultati su istraživanja koje je sprovela Nacionalna agencija za reciklažu, filozofiju i urologiju. Međutim, isto tako se može reći i da su sve srpske vlasti služile jednokratnom Željku za jednokratnu upotrebu. Pa je tu kvit sa državom.

I kao što se pre 13 godina u neki od mnogobrojnih DOS-ovih ogranaka učlanjivao svaki veseljak sa smislom za kratkoročne procene razvoja situacije, tako sad, na kraju ere DOS-a, primećujemo sve više fasciniranih planom i programom SNS.

Recimo, Bojanić Miloš, lice odranije poznato svima, rešio je da pomogne u evropskoj, kulturnoj, moralnoj i duhovnoj transformaciji Srbije kol’ko može, i prvi se od originalnih produkata Pinka učlanio u naprednjake.

A SNS nas je tad doveo u dilemu - da li se oni spremaju da preuzmu Srbiju, ili je njihov primarni cilj preuzimanje svih programskih sadržaja TV Pink. Znatno ranije, naime, već su zavrbovali „Kursadžije“ za svoju naprednu ideju, te ih vodali kao prethodnicu po mitinzima, pa nismo ni sumnjali šta će se desiti kad SNS ojača do razmera Švarcenegera. Nije, istina, bilo bubnjara i drugih vanrednih sadržaja, ko onomad, oktobra pre 13 godina, već se program nastavio po unapred predviđenoj shemi.

Jer su ionako svi akteri programa već uveliko članovi ili makar simpatizeri vladajuće partije. Istorija je učiteljica života, rekao je jednom Ž.M, kineski mudrac iz šestog stoleća pre Hrista, pa je i on godinu dana od dolaska naprednjaka na vlast rešio da udari na onog koji lagano ali nezadrživo pada i s ono malo vlasti što mu je ostalo.

Kad negde vidite nekog bivšeg moćnog političara da leži u blatištu skrojenom na liniji probrani mediji - aktuelna vlast, niko principijelan ga makar iz sažaljenja neće dodatno gurnuti u blato. Osim ako tuda slučajno ne prođe Željko Mitrović. I uroni ga još više u kaljugu tako što mu preko sopstvene nacionalne frekvencije saopšti sve ono što ga je godinama tištalo. Ali nije bio osobito zgodan trenutak da se to saopšti. Pa u odnosu na taj obračun preko nacionalnog dobra zvanog Pink - polivanje katranom i perjem uvek liči na jedan veoma velikodušni gest zbog koga Kju-kluks-klan retroaktivno valja proglasiti uglednom humanitarnom organizacijom.

Još je Aleksandar Tijanić, devedesetih, tvrdio da u svetu postoje samo dva primerka čovečje ribice - jedna živi u Postojnskoj jami u Sloveniji, dok je druga vlasnik Televizije Pink. Šesnaest godina kasnije, međutim, jasno je da u svetu postoji samo jedna čovečja ribica. Naravno, ona u Postojni.

Dok se vlasnik Televizije Pink prošle godine, iznenada, baš kao što je sad skočio na kontrolu kvaliteta Đilasa, bavio kontrolom kvaliteta hrvatskih ribica, zvanih sardine. I rezultate publikovao u Nacionalnom dnevniku. Što i nije tako loše imajući u vidu originalne kreativne ideje najvećeg srpskog medijskog magnata.

Šta bi, recimo, bilo da mu jednog dana napamet padne da počne da proizvodi sardine od čovečjih ribica? I tako izvrši elegantni genocid nad ekskluzivnim zvezdama slovenačke kraške jame. Željka Mitrovića, naime, nikad u karijeri nije ni brinulo da li će nekog ili nešto oko sebe uspešno upropastiti.

Važno mu je bilo samo da neko ne upropasti njega. Zato je njegov osnovni životni moto: Sačuvaj sopstvenu zadnjicu, nacionalnu frekvenciju i rekordnu gledanost.

To Pinkovo istraživanje o hrvatskim sardinama obavljeno je temeljno, ko i ovo sa Đilasom. Naša sugrađanka po imenu Veselina govorila je u kameru kako je njen mačak dobio proliv nakon što mu je dala par komadića tunjevine iz konzerve na kojoj piše „made in Croatia“. Kamera je za to vreme „šetala“ po izmešanom sadržaju konzerve. Potom je predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije govorio da ta hrvatska tunjevina „nije ni za životinje“, a onda sve građane Srbije pozvao da u „širokom luku“ zaobilaze hrvatski trgovački lanac Idea.

Onda je išao kadar hodnika toksikološke klinike za tropske i hrvatske bolesti.

I iz sobe, lagano, uočavala se pojava Željka M. u pidžami na čijoj je prednjoj strani gornjeg dela jedna velika ružičasta fleka.

„Higijena je, dakle, užas! Ni pidžame vam ne peru. Otkud vam ta fleka?“, priupita ga reporter TV Pink koji je dotad pratio uglavnom promocije novog nosača zvuka Rade Manojlović. „Nije to fleka. To je, znate, logo naše televizije. Ja sam vas pozvao zbog drugih stvari“ - rekao bi Željko M. i diskretno stavio ruku u džep donjeg dela pidžame. „Vi znate da su mene trovali tašta, svastika i zet. Želim ovom prilikom da se izvinim svim članovima familije Bordžija, kao i svojoj familiji, koje sam nepravedno osumnjičio.

Razrešio sam misteriju - otrovao sam se od ovoga!“, naglo bi počeo da viče Željko M. i iz džepa izvadio konzervu tunjevine koju kamera zumira do bar-koda i leđnog kockastog peraja tune.

„Hrvatski proizvod. Tamanio sam tri konzerve dnevno. Počelo je kao kod kolege mačora. Najpre proliv. Potom muka. Zatim nesvestica. Kad sam rešio da batalim hrvatske sardine i počnem svojeručno da lovim svežu jadransku papalinu kao protivotrov, Hrvati su mi zaplenili malu petosobnu barku vrednu tri milijuna evra“, pričao je Željko M. svoju veoma toplu ljudsku priču o trovanju, Hrvatima i Bordžijama, koju je Nušić odavno opisao u „Sumnjivom licu“ kroz onu šifrovanju depešu: Plava riba, kljukana dinastija, svastikin but...

Hrvati su Mitrovićevu barku zaplenili te godine u julu. Ah, taj JUL! I posle mu je vratili valjda da bi imali i dalje gde da izvoze sardine za uspešnu dijareju.

Otkad se i sam pojavio jednog JUL-a Željko M. je porive za bavljenje istraživačkim novinarstvom dobijao tek kad se oseti lično pogođenim, iznenađenim i uvređenim. Do tada je kao što to jednom reče Tijanić - bio klasičan idiot, ali - u izvornom, antičkom smislu te reči. Što će reći - onaj kome uopšte nije stalo do javnih pitanja.

Nije ga zanimalo da li je neki režim diktatorski, da li neko buši gume srpskim turistima po Hrvatskoj, mislio je da je Oluja folk-bend iz Šapca, a da je Bljesak novi album Svetlane Ražnatović, nije ga doticalo da li srpske mačke dobijaju proliv od hrvatske tunjevine, razmišljao je samo kako da vozi jahtu, a da pritom ne plaća porez majci Srbiji.

Međutim, kad god bi neko taknuo po njegovom superlegalnom biznisu, nekretnini ili jahti, prestajao je da bude idiot, u izvornom, antičkom smislu reči, i počinjao da se bavi javnim pitanjima. Recimo, ko se još seća da je 2003. slična Pink kampanja s elementima istraživačkog novinarstva, kao ove sa Đilasom i hrvatskim sardinama, vođena protiv tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije Nebojše Čovića?

Razlog: „kad je teško - Čović“ negde je izjavio da treba proveriti poslovanje Mitrovićeve kompanije. Ko se još seća da je slična Pink kampanja vođena i protiv profesora FPN Čedomira Čupića? Razlog: Čupić se negde zapitao - zašto, ako se već ruše nelegalni objekti raznoraznim siromasima po Srbiji, niko ne sruši i zgradu TV Pink, koja je podignuta još u JUL-u bez neophodnih dozvola.

Strategija je ista - Mitrović, koga u životu zanima uglavnom da li će neko nekoga kresnuti na Farmi ili preklati na Dvoru, kako bi mu skočio rejting, koji iz istog razloga sanja da neko prizna incest sa celom familijom do šestog kolena u „Trenutku istine“ - počinje da razotkriva društveno-političke afere od ličnog značaja.

Recimo, kako je Čupić kupio stan, kako je doktorirao, oklen pare Đilasu, i u sve to uključuje istraživačku novinarsku mašineriju koja je dotad uglavnom istražavala zašto je Seki Aleksić riknula čivava. A pritom, ko i svaki srpski medijski tajkun - novinare tretira ko belo roblje - plate su im male ali neredovne.

Uz to, ne plaća ni porez državi jer je tipičan balkanoidni medijski magnat uvek spreman da druge ganja zbog poslovnih propusta, ali, naravno, nije lud da ganja sam sebe. Da bi druge prozivao zbog nepoštenja, valjda i sam moraš biti pošten?

U međuvremenu, Mitrović se pomirio sa svima s kojima je ratovao i s većinom koje je linčovao, čak i sa svojim ličnim antibiografom Tijanićem, vlasnikom dva antologijska teksta pod naslovima „Željko - čovečja ribica“ i „Željko - idiot“.

Što će reći - pomiriće se on i s Đilasom - za to ne treba da brinete. Kad je mogao da se pomiri sa sopstvenom kumom koja ga je, prema rečima zaštićenog svedoka, tipovala mafiji - valjda će naći zajednički jezik i s ovima koji ga bar nisu tipovali mafiji. Bilo je to vreme kad je Željko M. došao u interesantnu situaciju - više je verovao kredibilnom Dejanu Milenkoviću Bagziju nego sopstvenoj kumi.

Pa je Dejan Milenković Bagzi jedno vreme bio urednik kulturno-umetničkog programa na Televiziji Pink. I Cecu nehotice „skinuo“ s repertoara pre nekoliko godina. Što ne znači da ovog Vidovdana na Pinku nećete gledati direktan prenos s Ušća. Ko što ste nekada gledali direktan prenos svadbe vokalne interpretatorke sa sve gađanjem jabuke na krovu i svatovima koji su umesto petardi nosili heklere.

Nikada mu, istina, nije padalo na pamet da istražuje poslovanje učesnika pomenute svadbe, jer Željko Mitrović istražuje poslovanje samo onih koji ne umeju da pucaju. I po mogućstvu nokautirani leže u blatu.