Vesti
28. 03. 2013.
Rekvijem za medije
Mediji u Srbiji će uskoro dobiti još jedan zakon koji čak nije ni loš, ali kao i svi prethodni nije garant da će kontrola države, političara i tajkuna nestati.
Nakon upravo okončane javne rasprave, predlog novog zakona o informisanju i medijima trebalo bi da se nađe u skupštinskoj proceduri polovinom aprila. Reklo bi se, na zadovoljstvo većine – od Vlade kao predlagača do medijskih asocijacija, što se može tumačiti ili činjenicom da je prethodni zakon bio toliko loš (nije jedini krivac za sunovrat DS ali je LDP koštao bar polovine birača) ili time da su mnogi u ovom trenutku radi da se udvaraju novoj vlasti, pa je dobro sve što ona predloži.
U trenutku kada je medijska scena u Srbiji na vrlo niskim granama, novi zakon se ne bavi ni udvoričkom politikom medija prema javnim i tajnim finansijerima, ni bednim položajem novinara koji dovodi do prodaje kritičke svesti, ni tabloidizacijom, ni generalnim onepismenjavanjem ljudi kroz „moderne” koncepte, već izlaskom države iz medija, kao da je samo ta kontrola jedina prepreka na putu ka slobodnom novinarstvu.
Kako novi propisi kažu, sve će biti bolje kada ne samo država već i sve firme u kojima postoji čak i manjinski državni udeo prestanu da budu suvlasnici medija, kada se sve privatizuje i kada za sve otpočne ista „tržišna utakmica”. Naravno, sa transparentnom vlasničkom strukturom da se ne bi više ponavljala situacija u kojoj se ne zna vlasnik Novosti ili Politike, niti kako je jednog dana televizija Avala (srećan dobitnik nacionalne frekvence) postala Pink 2. A kako će to biti izvedeno još se ne zna.
Ni ovaj, baš kao ni svi prethodni zakoni, nije ponudio plan privatizacije koji će sprečiti gašenje mnogih medija, niti model kojim će redakcije zaštititi od toga da postanu vlasništvo onih koji imaju novca – kontroverznih biznismena ili perača para.
Haos
Čak i kada bi zakon bio bolji i precizniji nameće se pitanje da li bi mogao da sredi višedecenijski haos koji nijedan zakon nije uspeo da ublaži.
Predlagači novog tvrde da ovoga puta ipak nisu mislili na tu vrstu kontrole, već na slobodno tržište, ista prava za sve i transparentno vlasništvo. A na primedbe da likovi platežno sposobni da plate to vlasništvo često nisu baš garant nezavisnog novinarstva, odgovaraju da to nije tačno – pa i sami novinari imaju priliku da postanu akcionari ili vlasnici. Od kojih para, baš i nemaju ideju, niti im primer Pressa kada je Mišković povukao svoj kapital i ponudio radničko akcionarstvo, išta znači.
A i što bi – propao je Press, rodile se Naše novine i medijska scena je nastavila da živi. Nedim Sejdinović, predsednik IO Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine, upozorava da je problem medijske scene u Srbiji višestruk, da traje od početka devedesetih i da ga nisu rešili relativno dobri zakoni iz dvehiljadite, jer nisu bili sprovođeni ili su sprovođeni na pogrešan način. Ali da novi zakon ima šanse uz izvesne primedbe koje bi tokom javne rasprave mogle da se otklone: „Zakon nije garant da će doći do remonta medijske scene, ali jeste jedan od preduslova."
Predviđeno je da se njime reguliše medijsko tržište i da se izbegne nelojalna konkurencija, a to je moguće jedino ako ne ostane mrtvo slovo na papiru. Naravno da nije dovoljan da nas zaštiti od političara i tajkuna, ali neki njegovi aspekti posebno regulišu i tu oblast. Ono što je bitno jeste da se ostvari transparentnost vlasništva i mi kao medijska zajednica insistiramo na tome da se učini vidljivim ko stoji iza određenih medijskih projekata i da se kroz pritisak javnosti spreče razne vrste manipulacije medijima koje politički i finansijski centri vrše.“
Zakonodavci su imali u vidu transparentnost vlasništva, ali je na njihov predlog reagovala medijska zajednica koju čine Medijska koalicija (ANEM, NUNS, UNS, NDNV i Lokal Pres) i Asocijacija medija. Tokom javne rasprave ocenili su da je zakon prenormiran i da obim podataka o osnivaču medija i povezanim licima daleko prevazilazi osnovnu ideju transparentnosti vlasništva. Da li će i kako biti pronađeno srednje rešenje po kome se kada zatreba vlasnici neće juriti po ofšor kompanijama i na Kipru, a mediji biti zadovoljni jer ne preotkrivaju svoje vlasnike, možda i nije tako važno pitanje kako nam se čini.
Tačno je da bi vlasnici morali da se znaju jer je to siguran put da se vidi kome neki medij „služi” (nažalost uglavnom služe), ali je to apsolutno nedovoljan podatak.
„Stiče se utisak da se nije išlo do kraja kada je u pitanju transparentnost medijskog vlasništva“, kaže Dragana Žarković, direktorka BIRN-a Srbija (Balkanska istraživačka mreža) i dodaje: „Zakon propisuje da se zna ko je osnivač medija ali ne propisuje da medij objavi koliko je od koga dobio novca, što ostavlja veliki prostor za zloupotrebu.
Mnogo je važnije znati da li je neki medij dobio od nekog milion evra u donaciji, pomoći ili putem komercijalnih ugovora, posebno ako ih je dobio od nekog javnog preduzeća ili tajkuna, nego da znamo ko je dao 500 evra osnivačkog kapitala. Tu postoji prostor da se medijski zakoni doteraju, ali akcenat mora biti na tome da se obezbedi njihovo sprovođenje, a mi nemamo mehanizam ni za praćenje ni za sankcionisanje“.
Pomoć
Nacrt zakona sadrži odredbu o obavezi medija da objavljuju sume državne pomoći i prihoda koje dobijaju od javnih preduzeća za oglašavanje, što su obaveze Komisije za kontrolu državne pomoći i Državne revizorske institucije, ali se NIN-ovi sagovornici slažu da gde god postoje mediji postoji i želja da se njima upravlja i da Zakon malo šta tu može – čim se izglasa novi, počinju da se traže mehanizmi kako da se izigra.
A koji su mehanizmi da se to spreči, objašnjava Sejdinović: „Bitna je neprestana aktivnost medijskih udruženja i novinara koji će kroz javnu debatu ili promociju medijske pismenosti, što je vrlo bitno, doprineti da se uticaji smanje na najmanju moguću meru. Nije moguće sprečiti da neki tajkun da reklamu nekom mediju, ali je moguće da kroz javnu debatu ukažemo na to ko je on i kome i zašto daje reklamu i kakav medijski interes na taj način ostvaruje. Najveći saradnik medijskih sloboda i novinarstva je javnost.
Ona prepoznaje medije koji su pod državnom kontrolom – u njima se novinari stalno otpuštaju jer su roba za jednokratnu upotrebu“ Ali javnost će teško moći da pomogne lokalnim medijima kojima preti gašanje jer niko od predlagača Zakona nije uspeo da objasni ko će i pod kojim uslovima ući u te medije kada država izađe. I da li će štititi interes javnosti ili će se sve završiti kao i u prethodnoj turi privatizacije, kada je 90 odsto lokalnih i regionalnih medija nestalo.
„Prete nam katancem“ upozorio je direktor Studija B Aleksandar Timofejev i obelodanio računicu: 45 do 55 odsto sredstava stiže od Grada, a ostatak sve teže uspevaju da zarade. I glavna urednica pančevačke televizije Nevena Simendić tvrdi isto: na tržištu nema novca za reklame što znači da bi kupac mogao da bude samo neko ko želi da opere pare.
„Ovaj zakon će doneti boljitak, ali ne verujem da će ikada doći vreme kada će vlast želeti da se odrekne kontrole nad medijima. Rešenje je da čitaoci to prepoznaju jer je u regionu došlo do kolapsa velikog broja medija koji su prepoznati kao udvorički“, kaže Dragana Žarković.
Dakle, ostaje nam da čekamo vreme kada korisnici medija neće biti u tom broju zaljubljenici u svaku vlast, pod uslovom da kada se to dogodi opstane dovoljan broj onih koje će informacije interesovati. Jer sa novim načinom samofinansiranja od reklama ili tiraža realno je očekivati da će jeftini sadržaji, koji se lakše prodaju, masama u potpunosti zagospodariti.
Konkursno finansiranje
Novi zakon predlaže da mediji ubuduće od države ne dobijaju novac sem za određene projekte. Predviđene su komisije, raspodela sredstava i projektno finansiranje, što je naišlo na odobrenje stručne javnosti. Ali čak i u tome se krije zamka na koju upozorava Dragana Žarković: “BIRN je radio istraživanje o tome kako lokalne samouprave finansiraju određene medije i tamo gde su raspisivani ti famozni konkursi bili je jako mnogo zloupotreba i samih konkursa i načina na koji se sprovode, kriterijuma koji se uspostavljaju i uopšte šta se na njima traži. Samo propisivanje toga da postoji konkurs nije dovoljno da se obezbedimo od zloupotreba.“
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.