Vesti
28. 03. 2013.
Žilavi mediji i inat
„Ako novi zakon o javnom informisanju i medijima počne da se primenjuje u predloženom obliku, to će ubiti Studio B“, smatra Aleksandar Timofejev, prvi čovek gradske radio-televizije.
Slična strahovanja izricana su nervozno, čak i pretećim tonom tokom protekle javne rasprave o Nacrtu novog zakona u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Novom Pazaru.
Direktori i urednici državnih TV stanica u ovim gradovima, zdušno podržani od lokalnih nosilaca vlasti, rafalno su osporavali predložene paragrafe koji će sahraniti njihove „regionalne javne servise“. Pri tom, niko nije ni pokušao da objasni kojom alhemičarskom ili mađioničarskom veštinom ovi državni mediji preko noći postadoše javni servisi?
Vidim neki dan i u Politici prilog orkestriranoj jadikovci nad sudbinom državnih medija. Autor pita kako to da država može biti vlasnik u industriji čelika, pilića, stakla, tegli, paprika, mleka…, a ne može u informisanju? Kanda su štangla, turšija i informacija toliko srodna roba da im treba zajednički roditelj.
Autor ovog teksta, kao i drugi advokati državnog vlasništva u medijima, predlaže da se sa privatizacijom sačeka dok se ne napravi odgovarajuća strategija privatizacije. Ko o čemu, baba o uštipcima. Kao da privatizacija medija nije bila zakonski obavezna sve do pre pet godina kada je konačno bila „zamrznuta“ po nalogu istih partijskih kuhinja koje danas osporavaju novi zakon. Njima je tada bilo jasno da će priča o povlačenju države iz medija morati da se nastavi kad-tad.
Usledila je izrada Medijske strategije u kojoj je centralna tema upravo razbaštinjavanje države u medijskoj industriji, koju je Cvetkovićeva vlada usvojila u septembru 2011. Dačićeva vlada je započela njenu realizaciju kroz izradu novog medijskog zakonodavstva. E, kažu, prebrzo je to, treba još koja strategija, pa neka istraživanja, pa javne rasprave… Naravno, državni mediji bi sve to vreme mukotrpno preživljavali na budžetskim jaslama, dok bi privatni umirali u blagodetima tržišne konkurencije.
Pobediće srpski inat, prognozirao je jedan od reprezentativaca uoči fudbalskog sudara sa Hrvatskom. I drugi veliki poznavaoci fudbala prizivali su inat u pomoć. Komentator Novosti jedini je upozorio „orlove“ da ne igraju iz inata, jer inat je loš zanat. Može da veže i ruke i noge, može da sputa, saplete... I sapletoše se naše inadžije dva puta na Maksimiru. Dovoljno da se oproste od Svetskog prvenstva u Brazilu.
Srbi se u inat najviše uzdaju onda kada im trud ne pomaže, nekako u duhu sa onom mislenicom „ako neće milom, hoće silom“. Ako već ajvar i kajmak nismo sertifikovali kao srpske specijalitete, neka se bar za inat zna čiji je.
Uostalom, ko se najviše inati na kugli zemaljskoj? Može li se i zamisliti da političar Janković u Sloveniji poziva građane da iz inata glasaju protiv Janše?
Velimir Ilić, možda ponajveći među srpskim inadžijama, upravo je u inatu video šansu za pobedu svog koalicionog bloka. „Verujem u srpski inat i da će u nedelju izaći svi koji su do sada ćutali i glasati za Tomislava Nikolića“. Deo inadžija se odazvao, deo nije, opet iz inata.
Ministarka energetike Zorana Mihajlović najavila je od februara poskupljenje struje od 10 do 12 odsto. Građanka Zlatica je u komentaru na jednom sajtu ozbiljno zapretila: „Nateraćete me da se iz inata vama smrzavam, ali vam ne dam novac...“. I uspelo je, pretnja inatom odložila je poskupljenje. Valjda dok se inat ne usmeri na neku drugu metu.
Inate se svi, domaćice, činovnici, tajkuni, popovi, radnici, seljaci, posebno komšije... Teško da ijedan tvrdi inadžija zna koliko greši. Inat nije srpska, već turska reč koja, prema Vikipediji, znači štetno ponašanje pojedinca ili grupe karakteristično po besmislenom i upornom suprotstavljanju zarad suprotstavljanja. Pokazivanje inata tada postaje samo sebi cilj, a početni povod ostaje u drugom planu. Inadžijsko ponašanje zapravo predstavlja infantilno (detinjasto) ponašanje.
Inat treba razlikovati od prkosa koji predstavlja protivljenje manjeg, obespravljenog, bespomoćnog prema većem, moćnijem, beskrupuloznom. Posledice inaćenja i prkošenja mogu biti štetne po počinioca, ali se kod inata smatra da nije postojala ni potreba ni moralno opravdanje za takvo ponašanje. Prkos može da preraste u motivaciju da se savladaju nepovoljne okolnosti i postigne uspeh suprotno postojećim izgledima.
Inat treba razlikovati i od vulgarne reči „kurčenje“, koja bi se najbolje mogla objasniti kao „pretnja praznim pištoljem“.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.