Vesti
23. 10. 2023.
Bermudski trougao
Ruža Ćirković: Gde ima profesionalnog zadovoljstva, biće i plate
O tajkunima koji su je se plašili, prodaji Mobtela i Telekomu, sukobu sa Milkom Forcan i Aleksandrom Tijanićem, hrvatskim, crnogorskim, nemačkim i ruskim televizijama, politici, sponzorima i izazovima pred ekonomskim novinarima.
Video: RTS, Bermudski trougao
„Imala sam sklonost da radim samo ono što ja hoću. Ako ne radim ono što hoću, ja nisam mogla da radim ništa drugo i zbog toga sam imala probleme.... Ne može svako tako da se ponaša, to je istina. Postoje razne okolnosti, ali je bitno kako se postaviš kada uđeš u novinarstvo, tog istog dana kako se postaviš. Moj kolega je govorio - kako te kolevka zaljulja, tako te život dočeka i nema više popravke velike.
Moraš da držiš do sebe. Ljudi se boje da ne ostanu bez posla, ali ako te neko ne ceni, ne plaća, ne daje ti posao koji ti smatraš da ti je odgovarajući, to se neće nikad popraviti...
Često sam menjala posao, ali nikada zbog para. To mi nikada nije bio motiv. Jednom sam prešla s jednog radnog mesta na drugo za platu manju za trećinu, ali nikada nisam prešla na profesionalno gore mesto. O tome sam strogo vodila računa.
Ali, i to isto moram da posavetujem mlade novinare. Na poslu na kome imate profesionalne benefite, vremenom se stvore i finansijski i obratno. Gde nemate profesionalne benefite, na kraju to bude rad za džabe. Dakle, o tome treba strogo voditi računa i to imati u vidu.
Neki moji prijatelji koji se ne bave novinarstvom, misle da ja menjam posao kad god mi neko ponudi više para. To bi bilo jako glupo. Kad su mi nudili da pređem u neki list za duplo veću platu, pa troduplo veću, pa su rekli koliko god hoćeš, znala sam, i treba svako da zna, da su profesionalni rizici veliki tamo gde je neko spreman da ti plati koliko hoćeš“, kaže u Bermudskom trouglu novinarka Ruža Ćirković.
Sa bivšom novinarkom i urednicom „Politike“, Bete, NIN-a i „Danasa“ razgovaramo o borbi za prava novinara i solidarnosti redakcije, kako se vodi neprofitni sajt Ekonomske vesti iz penzije, da li je „tezga“ prihvatljiva stvar za ekonomskog novinara, ko je opasniji po nezavisnost - politika ili sponzor.
„Posle mnogo godina u novinarstvu, mogu da kažem da je mnogo lakše kad pritisak na novine vrše političari nego ti sponzori. I da je to mnogo transparentnije. Uvek sam imala ovakav stav: kad mene, recimo, pritiska neki ministar, iza njega stoje pare budžetske, jer to je ono na šta se, u stvari, vlast oslanja, a to su i moje pare. I onda ja sa njim raspravljam kao neko ko, takođe, polaže pravo na te pare. A šta da kažem privatnom sponzoru?
Sad vidim da se donose ovi novi medijski zakoni, da je tu jedna od ključnih tema da se reši pitanje finansiranja i da tu uglavnom ulogu igra pitanje finansija koje obezbeđuje Telekom. I to je dugogodišnji problem. Telekom finansira skoro sve medije. Onaj medij koji ne finansira država ne može da opstane danas.
I bilo bi jako dobro da se u Skupštini održi javno slušanje o tome kolikim sredstvima i kako Telekom finansira medije. To bi bilo jako interesantno. Kad su jednom prilikom hteli da privatizuju Telekom, u jednom pozorištu, gde sam otišla nekim poslovnim povodom, bili su u potpunoj panici i rekli su mi da ako privatizuju Telekom ne znaju od čega bi živeli.
Dakle, ja, kao građanin Srbije, za to se meni moj sin podsmeva, usluge kupujem od Telekoma. Iako imam svoj spor sa njima i napustila bi ih, ne činim to samo zato što oni finansiraju pozorišta, medije, sportske klubove, škole i ja tu ostajem kao patriota...“
Ćirković govori i o tome kako je s Batićem Bačevićem, koga smatra najboljim urednikom u životu, pravila prvu listu najuticajnijih biznismena u Srbiji u vreme kada se većina izlistanih zbog toga ljutila, kako su je potom zvali da joj pravdaju svoje bogatstvo, o imidžu novinara koga se tajkuni plaše, o „rasizmu“ prema Srbima na crnogorskoj televiziji i irelevantnim sagovornicima iz Srbije na hrvatskoj, šta se sve može naučiti u vozu Beograd-Bar i o tome zašto veruje da je Seka Aleksić trebalo da bude ambasador Srbije u Hrvatskoj.
Odgovara na pitanja o privatizaciji medija, protivljenju da se ugasi Tanjug i izlasku države iz lokalnih medija, da li je tačno da je to evropska praksa ili ne i da li ima smisla da države izađe iz vlasništva, a u medijima i dalje ostanu državne pare, zašto kao pasionirani gledalac televizije, ipak, nije ostala na televiziji iako je u TV Politici imala autorsku emisiju.
„Moj profesor Sergije Lukač je imao dve pogrešne procene o meni. Jedna je bila da treba da radim na televiziji. Poslao me je na televiziju Beograd na praksu. To je bila ogromna greška zbog toga što je televizija timski rad, a ja u životu ni sa kim nisam bila ni 'mi', a kamoli tim. Ja sam razorna za tim. Tako da to nije moguće, ja to ne mogu da podnesem.
Aleksandar Tijanić i ja smo stalno bili u sukobu. Pošto je on rekao da mu ja rušim uređivačku politiku na TV Politika, ja sam bila stalno suspendovana. I kad je on otišao, koji god je došao, prvo bi mene suspendovao.
A moji prijatelji koji ne rade na televiziji prigovarali su mi da se 'raspisujem'. Pošto sam pisala velike tekstove, koji nisu mogli da stanu u program, a ja mogu da govorim brzinom koja se ne može zamisliti, tako sam pokušavala da uguram velike tekstove u program da bi stalo sve što ja hoću da kažem. I onda su gledaoci zvali i protestovali da ne mogu da prate šta pričam.“
Sagovornica Bermudskog trougla na pitanje da li ekonomski novinar sme da ne poznaje politiku odgovara da je upravo obrnuto i da svetom vladaju interesi, da je novac u centru svega, a ostalo minorno, te da je za ekonomske, kao i druge novinare pogubno da prenose vesti i izjave o važnim stvarima bez dokaza.
„To što je očigledno meni i mojim očima, to nije dokaz. Evo, pre neki dan sam pročitala rečenicu: malo je verovatno da je to legalno stekao. Šta to znači 'malo je verovatno'? I onda oni čitaoci koji žele da veruju, oni će u to da veruju. Možeš da im govoriš šta god hoćeš. A oni koji ne žele, oni ne veruju, a dokaza nema.
Ali, ja mislim da se klasični mediji sve više moraju razlikovati od društvenih mreža po tome što će pisati ono što je provereno. Po tome će se razlikovati, po tome što se specijalizuju i po tome što imaju informaciju u koju čitaoci mogu da veruju...
Nemačka televizija, to je čista propaganda. Ruska televizija isto. Ali, nemački javni servis ima sajt koji prenosi društvene mreže i posle svake vesti ima jedan prozorčić u kome piše: ovu vest nismo mogli da proverimo iz nezavisnih izvora. Pa čekaj, šta će on meni? Pa, ja mogu na društvene mreže i sama da odem.
I moram da kažem, pošto je aktuelan taj fejk njuz, da smatram da je to transformisana politička korektnost, a zapravo prikrivena cenzura. Šta to znači fejk njuz? Ne smeš da lažeš, možeš da odgovaraš pred zakonom? Retko sam našla da neko u fejk njuz rubrikama argumentima pobija neku vest. To čine političkim stavom.
Nedavno nam je dolazio Džejms Rubin da nam o tome drži predavanje, a on je, inače, učestvovao u najvećem fejk njuzu u mojoj karijeri, u mom životu. To je bila izmišljotina na osnovu koje su Amerikanci preorali Irak, gde je oko 300.000 ljudi poginulo, a ostale posledice po svet su bile katastrofalne.“
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.