Vesti
29. 09. 2023.
In memoriam „Dobri duh“ srpskog novinarstva, Đorđe Tomić 1973 – 2023.
Prošle nedelje iznenada u 50-toj godini preminuo je Đorđe Tomić, urednik mnogih beogradskih redakcija i jedan od najomiljenijih ljudi u srpskom novinarstvu.
Tomić je bio poznati urednik i zamenik urednika nedeljnog broja Press-a, kao i novinar i urednik Blica, Glasa javnosti…
Nemametljiv i tih, vrhunski zanatlija, krtica i dobri duh svake redakcije, sređivao je tuđe tekstove mnogi kažu i najbolje u zemlji.
Tomić je bio duhovit čovek koji je smislio najviše nadimaka srpskim novinarima.
Novinarstvo je napustio, sam, 2012, jer kako je govorio nije imao gde da radi.
Od tada je objavljivao svoje duhovite komentare na Fejbuku.
Poslednji mu je bio, dan pred smrt, o Milanu Mladenoviću.
„Vozio sam se tramvajem 9 skoro svaki dan, godinama, od bloka 45 do dubokog Voždovca. Bio je to uvek dug, mučan, neizvestan i po život opasan put, metafora tog doba.
Nije bilo gedžeta sem vokmena, ali i oni su bili retki zbog svoje sklonosti ka kvarenju, osetljivosti i ekonomske nerentabilnosti izraženoj u kolicini potrebnih AA baterija… Tramvaj zvani dosada. Čitalo se tad. Knjige, stripovi, magazini, fanzini, udžbenici, katalozi, pisma, sveske, svašta. Čitali smo svi, čitali smo mnogo, čitali smo cesto.
Ali ne možeš uvek da cčitaš. Nekad nemaš šta, nekad ti nije do toga, nekad je u toj gužvi nepristojno da otvoriš knjigu na mestu gde može da stane jedna prignječena glava putnika.
I onda šta ću nego da promatram ljude i događaje oko sebe. Ponašanja. Odnose. Govor tela. Lica. Navike. Manire. Stilove. Karaktere. Situacije…
Zanimljivo je to. I kako mozak sve to procesuira, mapira i klasifikuje. Kada na primer u devetku uđe pijani rezervista sa M70 na remniku i dve bombe za opasačem: strah, racionalizacija, pa opet strah, pa reakcije, interakcije…
Vožnje devetkom delio sam na prijatne i neprijatne. Sviđa mi se/ne sviđa mi se. Puno vozilo navijača, jedna zvezdica. Puno vozilo neponovljivih srednjoškolki iz sedamdesetog, pet zvezdica.
Najlepši momenti su mi bili kad vidim da Zdenko vozi devetku. Ili kad uđem a Koja već seo na početnoj. Ili ta stanica kod sadašnjeg Navigatora. Tamo gde su sada poslovne zgrade, nekoliko najseljačkijih kafića i restorana, pet šop i neumesna privatna klinika, tamo nije bilo ničega. Možda još po koja baštica ljudi iz komšiluka, uz zakorovljena dubrišta (narkomani, zmije i pacovi) i zelene zapišane ograde oko zemljišta budućih navigatora čovečanstva.
Na toj stanici u Milutina Milankovića, zvali smo je stanica kod Ha Bea, retko kad si mogao da vidiš da neko čeka prevoz. Verovatno su ljudi išli na onu sledeću, ova je bila u nadležnosti čopora najvecih i najopasnijih pasa na svetu. Na toj stanici nekad bi bio Milan. Tu stanuje. Stoji sam, čkilji, ne vidi dobro. Upiljio bi se da vidi koji je broj. I kada bi ušao, moje unutrašnje biće pretvorilo bi se u šiziku na koncertu Bitlsa. Na toj stanici nekada bi ušao i njegov komšija Kale Gospodar Vremena. Tad je bio u mračnoj fazi, naporan.
Život mi je udesio da posle nekoliko decenija opet idem u Milankovića, često devetkom. Ne znam da li je Kolar vozi jer ergonomija Španca ne stavlja vozača u prvi plan, nadam se da da. Nema čitača. Ni misici šarma iz 70. Niko ne gleda u ljude ili krajolike NBG-a. Nema Koje još, doći će. Kale je tu, ide devedeset peticom na pijacu u 45. Uvek ćuti, sedi mirno, ozbiljnog lica.
I, kako bih vam rekao a da ne zvuči tupavo ili patetično, ali Milan je bio, jeste i biće uvek tu. I kao da je bilo nekad."
Sahrana Đorđa Tomića obaviće se u subotu, 30. septembra, u 12.30 na Novom bežanijskom groblju.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.