UNS vesti

13. 11. 2023.

Autor: Jelena S. Spasić Izvor: UNS

Dosije UNS-a o ubijenim i nestalim novinarima: Kako je ratni reporter TV Beograd Dušan Tepšić (30) poginuo kod Obudovca 22. novembra 1992, a njegove kasete sa snimcima s ratišta završile kod Hrvata

Zla sudbina putnika na koridoru

Pred njim je bila pevačka karijera, rat ga je napravio novinarem Srpskog radija Petrova gora iz Vrginmosta i ratnim reporterom Televizije Beograd

Dušan Duško Tepšić imao je 30 godina kada je poginuo tog 22. novembra 1992. na čuvenom “Koridoru”, na kom je kao ratni reporter TV Beograd bio od prvog dana proboja. Na tog neobičnog čoveka, koga je rat odveo u ozbiljno i smrtonosno novinarstvo, pao je zaborav duži od tri decenije. Pod tim zaboravom je i to da su sa mesta pogibije u Obudovcu, koji je bio pod srpskom kontrolom, nestale i kasete sa snimcima sa ratišta, koje je poneo u Televiziju Beograd, a koje su završile kod Hrvata.

Ova smrt je, kako je to slučaj sa mnogim novinarima, i hiljadama drugih žrtava, i dan-danas nekažnjena.

Dušan Tepšić rođen je 24. decembra 1962. u Vrginmostu, na Kordunu, u Hrvatskoj. Još u osnovnoj školi ostaje bez oca Gojka, te majka Milka sama podiže svog jedinca.

- Duško je u srednju geodetsku školu išao u Zagreb, potom je upisao višu geodetsku, koju nije završio. Nikad se nije bavio svojim zanimanjem, bio je okupiran pevanjem, snimio je i ploču pred sam rat. Išao je na folklor, plesao u "Ladu" u Zagrebu, a od petnaeste godine igrao je odbojku u lokalnom klubu "5. oktobar" - kaže za UNS Predrag Nenezić, rodom iz Vrginmosta koji živi u Kanadi, a kome je Tepšić kao najbolji prijatelj trebalo da bude kum na svadbi, ali izbio je rat.

Pošto je snimio ploču, nekoliko meseci pre početka rata, stigao je na radio Glas Petrove gore u Vrginmostu, a koji od 1991. postaje Srpski radio Petrova gora.

- Duško je zračio pozitivnom energijom. Živeo je za muziku, verovatno bi postao uspešan pevač da je poživeo. Voditeljski i novinarski posao je došao sa ratom. Dovela sam ga na radio sedam-osam meseci pre rata. Vodio je zabavne emisije i bio urednik muzičkog programa. Od voditelja muzičkih emisija, početkom rata postao je izvrstan ratni izveštač - priča za UNS glavna urednica radija Petrova gora Nada Jakšić.

Pesme koje slute na tugu  Tepšić je 1990. snimio ploču "Žute kiše", po pesmi istoimenog naziva, a na njoj je sarađivao sa Marinom Tucaković i njenim suprugom Aleksandrom Radulovićem Futom.  - Bio je okupiran pevanjem, a kako je bio vrlo prodoran uspeo je iz Vrginmosta da dođe do Marine Tucaković koja mu je pisala stihove i Fute, koji je komponovao. I za vreme rata je išao kod Marine i Fute, pričao mi je da ga njihova deca vole - kaže Predrag Nenezić i dodaje da mu je nekoliko dana pred polazak na svoj, ispostaviće se, poslednji put Duško rekao da mu se uopšte ne ide.  Da je Duško voleo da se slika ističe Ljubomir Pavlović, koji je uz kameru uvek nosio i foto-aparat.- "Ajde, baci jednu fotku svih nas, ko zna dokle ćemo još, da li ćemo se uopšte videti", znao je da govori Duško gde god bismo bili, a ja sam nerado pristajao da ga fotografišem jer je zaista dosta ljudi koje sam slikao i poginulo - kaže Pavlović.  Svetozar Dančuo priča da je i sam odabir pesme kojom je Duško otvarao emisiju bio kao slutnja.  - Dok je vodio "Željoteku", koja je išla vikendom od 11, uvek je kao prvu numeru puštao Džejevu pesmu "Nedelja". Kad čujete tekst te pesme i one „Žute kiše“, sve je zaista tužno - kaže Dančuo i navodi da su komemoraciju u Obudovcu počeli "Nedeljom", a završili "Žutim kišama", čiji su stihovi isklesani i na nadgrobnom spomeniku.  Ali, pre „Nedelje“, kao i na svim komemoracijama Kordunašima još od Drugog svetskog rata, bila je ona „Na Kordunu grob do groba“.

Rat mu je 1992. doneo i zvaničnu poziciju u tadašnjoj Republici Srpskoj Krajini (RSK).

- Bio je u Martićevom (Milan Martić u to vreme ministar unutrašnjih poslova u vladi RSK, prim. nov.) kabinetu novinar i radio je priloge za TV Beograd. Ne znam kako se nazivala ta funkcija, ali često je putovao za Beograd, radio priloge i iz Bosne i iz RSK. Svraćao je i kod nas, ali je više boravio u Kninu i u Beogradu - navodi Jakšićeva.

Dolazi i čuvena “Operacija koridor 92”, najveća u toku rata Vojske Republike Srpske, koja se u to vreme nazivala Vojska Srpske Republike Bosne i Hercegovine. Probijanjem tog uskog prolaza spojeni su zapadni i istočni deo tadašnje Srpske Republike BiH, odnosno put iz Krajine pa dalje ka Srbiji, koji su do tada držale hrvatske snage. Koridor je probijen 26. juna 1992, a operacija je zvanično završena 6. oktobra. Međutim, to nije bio kraj borbi, a time i gubljenja života.

- Borbe su vođene do 6. oktobra zapadno od reke Bosne, na prostoru opština Derventa, Bosanski Brod i Odžak. Tu je očišćena teritorija, ali istočno od Bosne, gde je borbena dejstva izvodila naša, Druga posavska brigada, ostao je džep na području opštine Orašje. Po dubini, vazdušnom linijom otprilike osam-devet kilometara od Save, a od zapada prema istoku 12 do 15 kilometara. Svakodnevno je bilo nekih borbi sve do Dejtonskog sporazuma - kaže za UNS Radovan Zoranović iz Obudovca, koji je tokom rata bio komandant bataljona iz Druge posavske brigade Vojske Republike Srpske, a danas je predsednik Opštinske boračke organizacije Šamac.

Navodi i da je tu bilo više regularnih brigada Hrvatske vojske (HV) i četiri-pet brigada HVO (Hrvatskog vijeća odbrane).

- S naše strane bila je Druga posavska brigada i krajiške jedinice, jer je taj prostor bio baš uzak. Od Šamca do Brčkog koridor je bio širok svega četiri-pet, čak nekad i samo kilometar. A njime su svakodnevno prolazile stotine i hiljade ljudi, ranjenici, kamioni, roba... Severno smo izvodili dejstva na Hrvate, a južno nam je bila Armija BiH. Imali smo oko 10.000 ljudi, a oni između 10 i 20 hiljada. Ali su se te cifre menjale u različitim periodima jer su se snage, u zavisnosti od potreba, prebacivale na druge delove ratišta. Svakodnevno su padale granate, nekad za 24 sata i po 500, pa čak 1.000 raznih kalibara. Ali, nismo ni mi ćutali - navodi Zoranović i dodaje da je samo njihova brigada tokom rata imala oko 500 žrtava.

Koridorom je 22. novembra 1992. išao i Dušan Tepšić. Ovog puta sam, iako je u to ratno vreme bio nerazdvojan od snimatelja Ljubomira Pavlovića, takođe iz Vrginmosta. Pre rata Pavlović je amaterski snimao svadbe i rođendane, a potom se i sam obreo u Radiju Petrova gora, da bi sa Tepšićem i on počeo da radi za TV Beograd.

- Duško je video da nema nikakvih vesti sa ratišta u Dnevniku, otišao u Beograd, dobio akreditaciju i sve drugo, pa je svugde mogao da ide. Kako meni nisu dali nigde, nabavio mi je akreditaciju i zajedno smo radili za TV Beograd. Mučili smo se da pošaljemo materijal. U radio stanici nije bilo struje, radili smo pomoću agregata. Pregledamo materijal, pa ga šaljemo linkom iz Banjaluke, za čiju smo televiziju takođe radili. Ili iz Bihaća. Neki Hrvat koji je radio u TV Banjaluka krao nam je snimke pa prosleđivao u Zagreb. Iz Bihaća smo poslali samo dva snimka, koje su nam ukrali i prosledili TV Zagreb, a potom je Bihać bio pod muslimanskom kontrolom - kaže Pavlović za UNS.

Dvojac iz Vrginmosta je, kako navodi, od prvog dana bio na proboju koridora i snimao sve.

- Kad smo se vratili s koridora Dušan je dobio funkciju zamenika ministra informisanja RSK. Svi smo tada imali oznake milicija RSK, moralo se tako ići. Duško je stalno nosio maskirnu uniformu, ali imao je i oznaku „press“ na jakni - objašnjava Pavlović i dodaje da je i na Tepšićevom nadgrobnom spomeniku slika u košulji sa amblemom milicije RSK, ali natpisom "press service".

Zdravstveni problemi su Pavlovića sprečili da krene put Beograda s Tepšićem.

- Imao sam problema s kičmom, primao injekcije u Vrginmostu kad je Duško rekao da ide na tzv. drugi koridor, odnosno onaj džep koji je bio zaostao pod Hrvatima, pa dalje u Beograd, jer je dobio zadatak da napravi reportažu od 20-25 minuta o proboju koridora. Moralo se ići u Beograd jer nismo imali gde da montiramo snimke. Sa sobom je poneo šest kaseta sa snimcima akcija na proboju koridora. Uzeo je i još neke kasete, jer smo sve kompletno obišli - Knin, Dalmaciju, Liku, Kordun, Baniju. Sve, osim Vukovara i istočne Slavonije. Duško je otišao, a ja sam mu rekao da ću doći čim primim te injekcije. Bila je redovna linija za Beograd, kroz Vrginmost - kaže Pavlović i dodaje da je Tepšić sa sobom poneo i neku drugu kameru i foto-aparat, pa je usput snimao borce.

Na tom putu prolazio je i kroz Obudovac, mesto na pola puta između Šamca i Brčkog. Svratio je do Krajišnika Krste Žarkovića, u to vreme komandanta jedinice milicije, odred Slavonija.

- Znao sam ga od ranije, izuzetan momak. Tog dana je bio u komandi, razgovarao sa mnom i još jednim kolegom, pokazivao nam snimke s ratišta, nosio je kasete sa sobom. Ko sad se sećam, imao je crveni "reno 4" i krenuo je ispod centra Obudovca. Bilo je popodne, možda 2-3 sata. Tačno znam bor uz koji je stradao. Tu je stao, ispred ograde, gde se sastavljaju dvorišta škole i crkve. Pala je granata sa hrvatske strane, iz Domaljevca, to mesto je na Savi s bosanske strane, a u to vreme je bilo pod kontrolom HVO. Granata sigurno nije došla preko Save. Čim je eksplodiralo svi smo pritrčali, ali već je bio mrtav. Imao je na sebi maskirnu košulju, smeđi kaiš, ali i oznaku press, kao što je i vozilo imalo oznaku press - kaže za UNS Žarković, koji živi u Banjaluci.

"Obudovčani su probuđeni kanonadom neprijateljske artiljerije. Granate su padale po centru, iza škole, na Baricu i dalje, na Kojiće i Čilaše da bi se "preselile" u Pelagićevo i Letnicu - Čović Polje... Artiljerijski napad je nastavljen i poslijepodne. Ranjena je jedna žena lakše, a jedan Krajišnik teže, uz materijalnu štetu", piše u Zoranovićevom dnevniku za 22. novembar.

Taj Krajišnik, koji je podlegao ranama, bio je Tepšić. Zoranović ga nije poznavao.

- Tek pre dve godine saznao sam kako se zove. Bio je samo prolaznik, kao i mnogo njih svakodnevno. Neki kažu da je napravio pauzu kad je pala granata. S njim u autu, koliko imam informacije, bio je neki čovek, ne znam koji. Taj nije stradao. Čuo sam da je Tepšić pošao sa snimljenim materijalom sa brčanskog ratišta, a da li je neko taj materijal preuzeo, odneo, nemam podataka - navodi Zoranović, koji nam šalje i fotografiju ratnog dnevnika za taj 22. novembar, dok Žarković misli da je Tepšić bio sam u autu.

Ratni dnevnik Radovana Zoranovića za 22.11.1992.

A Ljubomir Pavlović ističe da su kasete bile u Tepšićevom autu i nestale su kad je poginuo.

- Kad sam gledao neku emisiju na hrvatskoj televiziji, na stolu ispred Ivice Pandža Orkana, pukovnika Hrvatske vojske video sam dve naše kasete, na kojima je moj rukopis, onaj ružni, specifični. Postojalo je šest kaseta snimljenog materijala na kojima je pisalo Bosna1, Bosna 2..., koje je su bile kod Duška u trenutku njegove smrti. I dve od njih sam video ispred Orkana. Pričao je tada na HTV kako ima mnogo kaseta, kako su one dokazi i da zahvaljući njima neke ljude treba procesuirati. Ne znam kako su kasete dospele kod njega - objašnjava Pavlović i dodaje da je Tepšić kod sebe imao i dnevnik, u koji je sve pisao, a koji je takođe nestao kad je poginuo.

Dosta materijala, navodi, koji su oni snimili, kasnije se pojavljivalo na hrvatskoj televiziji.

- Viduševac je selo kod Gline, bilo je jako bitno strateški, tu je bila JNA, ali i dobrovoljci. I evo vam naš snimak iz Viduševca kod Hrvata, s njihovim komentarima, odnosno kao nazovi njihov dokumentarni film - kaže Pavlović, koji živi u Somboru.  

Snimak iz Viduševca (Jutjub)

Odavno se Orkan hvali materijalom koji ima, pa je još pre 11 godina za Večernji list pričao kako je skupio čak 700 video-kaseta. Deo njih je poslao Haškom tribunalu, dok je neke iskoristio za snimanje šest, kako je tada naveo, dokumentarnih filmova. Ispričao je i da je ranjen 4. avgusta 1995.

- Nakon izlaska iz bolnice jedan moj vojnik doneo je video kasetu. Bio je to amaterski snimak i na njemu ulazak srpskih vojnika u selo Viduševac, s kog je vidljivo kako se pali i pljačka crkva - pričao je Orkan za Večernji list o onom snimku o kom govori i Pavlović.

Da je nestalo mnogo Tepšićevih kaseta posle smrti navodi i Nada Jakšić.

- Sećam se da mi je Duškova mama pričala kako je tražila od Martića i drugih posle njegove smrti stvari iz te sobe gde je Duško boravio i da ništa nije dobila. Tu je verovatno bilo i arhive, kao i u Vrginmostu. A činjenica jeste da su se neki snimci posle pojavljivali na hrvatskim medijima. Kako i kad se došlo do njih - ne znam. Mi smo svi sa “Olujom” stigli u Srbiju, ne mogu da znam šta su posle Hrvati radili u Kninu i u Vrginmostu. Na kraju je ispalo da je nestalo mnogo kaseta - naglašava Jakšićeva.

Pavlović ogorčeno ističe:

- Poginuo je, dopremljen kući, sahranjen i posle toga niko nije ni reč rekao o njemu.

I snajper se pominje  Nada Jakšić kaže da je Duškovoj majci saopšteno da joj je sin stradao od snajpera. - Kad je Duško poginuo došli su iz lokalne milicije da njegovoj majci to jave i rekli su joj da su ga pogodili iz snajpera, na tom uskom prolazu. Niko se nije bavio tom smrću jer su mnogi poginuli, bilo je ratno vreme - navodi Jakšićeva. Po telo, kaže Ljubomir Pavlović, išla je njegova majka sa Duškovom.  - Moja i njegova mama su ga skinule, kažu da smrt nije od granate, ali ja telo video nisam. I na sve to nema nijedne slike sa mesta nesreće - kaže Pavlović, dok Zoranović ističe da nije mogao biti snajper, da je to sigurno bila granata.  Istog stava je i Žarković.  - Nije bilo snajpera, nemoguće je jer je mesto pogibije bilo udaljeno od borbene linije više kilometara. Dakle, snajper nije bio 100 odsto, jer da jeste jedina mogućnost bi bila sa srpske strane, a ta sramota se, na sreću, nije dogodila – navodi Žarković.

I zaista je tako. Ime Dušana Tepšića kao nekoga ko je poginuo u ratu navedeno je na svega nekoliko mesta. U dosijeu UNS-a o novinarima i medijskim radnicima srpskih medija ubijenih ili otetih od 1991. godine su doslovce dve rečenice. Više se o njemu do sada nije ni znalo. Tepšić je i na spisku ubijenih novinara na Balkanu od početka devedesetih na sajtu https://last-despatches.balkaninsight.com/, gde je samo navedeno da je ubijen u BiH.

U dokumentu koji je Srbija podnela Međunarodnom sudu pravde, u slučaju tužbe Hrvatske protiv Srbije za genocid, na spisku srpskih žrtava u Hrvatskoj od 1990. do 1998. navedeno je i ime Dušana Tepšića (https://www.icj-cij.org/public/files/case-related/118/18196.pdf), a koji je zaveden kao policajac.

Reč se o ovom novinaru nije čula do minulog leta, kada je na 150 metara od mesta stradanja, u spomen-kompleksu posvećenom poginulima iz Obudovca u svim ratovima, postavljena i ploča Dušanu Tepšiću. Inicijator je Svetozar Dančuo iz Vrginmosta, koji živi u SAD, a koji je od malih nogu znao Tepšića, pa i radio s njim na radiju. Na komemoraciji su se okupili neki koji su bili u Obudovcu u vreme njegove pogibije, ali i neki iz Vrginmosta. Porodice nema, majka je malo ranije preminula u Batajnici gde je izbegla nakon “Oluje”. Urna je, po poslednjoj želji, preneta u Vrginmost.

- Mesto pogibije Duška Tepšića je simbol stradanja novinara i nekažnjivosti zločina nad novinarima i medijskim radnicima. Stradanje Duška Tepšića i drugih novinara možemo smatrati zločinom koji se dogodio dvaput - kada je novinar ubijen i kada za to ubistvo niko nije odgovarao - rekao je na komemoraciji u junu u Obudovcu Slobodan Radičević, predsednik Izvršnog odbora UNS-a.

Svi naši sagovornici tvrde da istragu o pogibiji Tepšića niko nije vodio - jedna smrt manje-više u ratnom vihoru. A Krsta Žarković još na to dodaje:

- Krajišnik, dakle s teritorije Hrvatske, u vreme pogibije državljanin Jugoslavije koje više nema, smrtno pao na teritoriji Republike Srpske - to vam je takoreći kao apatrid. Nikoga se, nažalost, ne tiče njegova smrt.