UNS vesti

12. 04. 2023.

Autor: UNS/ Audio-foto arhiv Izvor: UNS/ Audio-foto arhiv

Dragoslav Simić: Sećanje na Milana Petrovića

Dopisnik "Politike" iz Rumunije i član Udruženja novinara Srbije (UNS) Milan Petrović preminuo je u Bukureštu u 98. godini.

Milan Petrović je rođen u Beogradu 1925. godine. Pod optužbom da je u bliskim vezama sa ćerkom jednog sovjetskog generala preplivao je Dunav i prebegao  u Rumuniju 1948. godine.

Radio je u tek osnovanoj radio stanici "Slobodna Jugoslavija" koja je delovala pod patronatom Sovjetskog Saveza. Kasnije, 1954. godine, kada su uspostavljeni diplomatski odnosi Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, bio je urednik u Jugoslovenskoj redakciji "Radio Bukurešta".

Programske postavke radio-stanice Slobodna Jugoslavija bile su postavke Informbiroa. Išlo se direktnona obaranje Titovog režima, naročito u početku, kada se verovalo da se to može ostvariti. Učestvovali smo u njegovom idejnom razobličavanju kao izdajnika socijalizma

Radio „Slobodna Jugoslavija“ Milana Petrovića

Uprava državne bezbednosti u Beogradu leta 1948. imala je informaciju, da mladi pitomac Vojne akademije u Moskvi, Beograđanin Milan Petrović, ima vezu sa ćerkom sovjetskog generala Timofeja Kornjejeva. Bio je to dovoljan povod da bude optužen za izdaju naroda. Pred odlukom, Goli otok ili bekstvo za Moskvu, Milan Petrović, preplivao je Dunav kod Kladova, uveren da će preko Rumunije stići do lepe Ruskinje Maše. Da stvari u odnosima između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije nisu krenule drugačijim tokom, ovaj skoro romantičan detalj iz života Milana Petrovića, možda je više interesantan za neki avanturistički roman. Ali nije tako.

Imao je tada 23 godine. Milan Petrović rođen je u Beogradu 1925. godine. Završio je Geodetsku školu, a naše vojne vlasti šalju ga na školovanje u Sovjetski Savez 1946. godine. Danas je ovaj novinar dopisnik Politike iz Bukurešta.

Milan Petrović govori: Radio stanica „Slobodna Jugoslavija“, nalazila se u samom centru Bukurešta. Ja sam u njoj počeo da radim godinu dana po preplivavanju u Rumuniju. Imala je emisije na srpskohrvatskom, slovenačkom i makedonskom. Njen prvi glavni urednik bio je Duško Novakov, Pančevac, a tri godine bio je glavni urednik Uroš Tomin, inženjer hemije, kasnije, doktor filozofije, iz Kikinde.

Uglavnom su to bile vesti koje su išle 24 sata. U ponoćnom emisijama, diktirani su razni propagandni leci slušaocima protiv Tita koje su slušaoci trebali da prepisjuju i dele kao letke.

Olimpijada u Helsinkiju

Osnovne direktive dobijali smo iz Moskve, priučavali smo se radio novinarstvu. To su bili napabirčeni novinari, nisu to bili novinari iz struke. Jedini čovek koji je bio pravi novinar, bio je Viktor Nedić. To je bio prvi posleratni dopisnik Tanjuga iz Berlina, i njega su doveli u Bukurešt. On je bio najsposobniji od svih nas. Bili smo šegrti u novinarstvu.

Jugoslovenska redakcija je bila kratkotalasna stanica i bila je u dubokoj ilegalnosti da se stvori utisak da se ne zna odakle se emituje program. Sa mnom je radio i Aleksandar Opojević, čovek koji je dvadeset godina kasnije ubijen prilikom otmice i hapšenja Vlada Dapčevića u Bukureštu. On je bio major jugoslovenske vojske prebegao takođe iz Jugoslavije. Prvi spikeri su bili Zlata Milić, iz Pančeva ili iz Bele Crkve, i Branko Berić iz Šapca.

Upečatljiv detalj koji pamtim je se one Olimpijade u Helsinkiju 1952. kad su igrale fudbalske reprezentacije Jugoslavije i SSSR-a. Mi smo bili u velikoj dilemi: za koga da navijamo? Znate, srce je u Srbiji, a ovamo, mi smo sa Sovjetskim Savezom zajedno. I, znate, ta utakmica je bila dramatična. Mi smo vodili 5:1, a Rusi su izjednačili sa 5:5 u poslednjem minutu. Moralo je naknadno da se igra. U ponovljenoj utakmici naši su pobedili, ne sećam se sa koliko, i onda su tu loptu odneli u Beograd na Terazije. Rečeno je: mala Jugoslavija je pobedila veliki SSSR. Međutim, u finalu su se sreli Mađarska i Jugoslavija, i onda je mala Mađarska tukla Jugoslaviju. I ja dobijem nalog, odnosno, traže mi da komentarišem to i upravo sam tako i komentarisao, o toj lopti. Mala Jugoslavija je pobedila veliki SSSR. Bila su takva vremena.

Priučeni novinari i veličanje Staljina

Što se tiče materijalne strane, znači nalaženja sedišta, opremanja, tehnike, studija, to je obezbeđivala Komunistička partija Rumunije, direktno Centralni komitet. Postojali su specijalni instruktori koji su radili samo sa nama.

Programske postavke radio stanice su bile postavke Informbiroa. Išlo se direktno na obaranje Titovog režima, naročito u početku kada se verovalo da se to može ostvariti. Učestvovali smo u njegovom idejnom razobličavanju kao izdajnika socijalizma. Išli smo na to i pisali smo te članke da izazivamo nepoverenje i neposlušnost u zemlji u svim sferama života. U to vreme, naravno, emisije su bile prožete dogmatskim veličanjem Staljina, glorifikacijom SSSR-a i čitavog socijalističkog tabora. To nam je bio program. Prvih godina naročito, prenosili smo sve važnije članke iz lista “Za trajni mir, za narodnu demokratiju”, koji je kao i Radio bio organ Informbiroa. Najveći deo svih tih materijala koje smo prenosili, uziman je iz antititovske emigrantske štampe. To su listovi: Napred koji je izlazio u Sofiji, Nova borba koja je izlazila u Pragu na srpskom. “Pod zastavom internacionalizma”, i “Za socijalističku Jugoslaviju”, štampani su u Moskvi. Koristili smo i štampu naših izbeglica iz SAD, Kanade i Australije. Tamo su bili različiti politički tonovi, izbeglica koji su bili protiv Tita.

Makaze su radile „punom parom“. Članci su se isecali i – čitali i montirali. Primitivno novinarstvo, ali takvo je vreme bilo.

Pisali smo i sopstvene komentare bez naznake autora koje sam i ja često pisao.

Đilas ili Tito

Ovo se događalo pre skoro 80 godina. Ja sam tada bio mlad, bez životnog iskustva, vaspitan kao oficir Jugoslovenske narodne armije, geodeta.

Slušali smo Radio Beograd, ali nije postojalo organizovano slušanje ili beleženje emisija. Kad je Đilas pokrenuo pitanje odvajanje od Titove politike, mi nismo znali šta se tačno dešava. Među nama je izbila polemika. Nismo shvatili Đilasove teze. Dugo nismo znali koga da podržimo − Đilasa ili Tita? Nismo znali šta se tačno dogodilo u Jugoslaviji. Nismo imali dodir sa našim slušaocima. Nismo dobijali pisma. Bili smo izolovani i odvojeni od tog sveta.

Bilteni kao inspiracija za pisanje

Imali smo biltene spoljnih vesti. Dovoljno su bili suvoparni. Sastavljani su uz korišćenje sovjetske agencije Tas i rumunske agencije Adjerpres. Tako da smo tu dobijali materijal, i to je bila inspiracija za pisanje.

Emitovali smo malo muzike. To su bili uglavnom govorni programi, ali emitovana je i međunarodna revolucionarna muzika, recimo Bandijera rosa, koja je često bila emitovana, ili Pol Robinson, Amerikanac, crnac. Interesantno je spomenuti da je najavna špica jedno vreme bila Internacionala.

Verovali smo da smo mi zastupnici pravog socijalizma.

Mi smo planirali emisije, ali smo podnosili izveštaje našem koordinacionom komitetu i centru jugoslovenskih revolucionarnih emigranata u Moskvi. Šef tog centra bio je general Pero Popivoda. Negde 1951. poslali su nam iz Moskve u Bukurešt mladog prevodioca Jurija.

Banditi i izdajnici

Koristili smo u obračunima sa jugoslovenskom štampom najgrublju terminologiju, a i ta štampa nam nije ostajala dužna. Mi smo govorili: banditi, provokatori, izdajnici, imperijalističke sluge, svi mogući pogrdni epiteti koji su mogli da se nađu. Međutim, argumentacija za te epitete bila je plitka, bila je primitivna. U suštini, mi smo imali veoma usku autorsku bazu. Pisali smo o svemu i svačemu: i privreda, i kulaštvo, i seljaštvo, i ne znam šta, i vodoprivreda, i spoljna politika itd.

Čitav rad na radiju „Slobodnoj Jugoslaviji“, odvijao se u dubokoj konspirativnosti. Kada se Vitomir Nedić propio i postao nesiguran, stanica je preseljena na novo mesto. Učestvovao sam jednom u tom preseljavanju. Pocepao sam pantalone. Žena me je pitala: “U kakoj si šteti bio...?” Ni porodica nije smela da zna za mesto radio stanice.

Oko nas su se vrzmali svakojaki agenti raznih službi jer je to bilo vreme borbe „blok protiv bloka“. Nas su tražili. Trebalo je da se pronađe gde je stanica, odakle je emitovala program. Emisioni centar bio je daleko od Bukurešta. Govorili su nam šefovi da postoji mogućnost da budemo kidnapovani. Možda se u toj opreznosti i preterivalo, ali je to, verovalo se, podizalo revolucionarni duh.

Od svih tih emigranata, ja sam jedini ostao do kraja u novinarstvu i imao sam priliku da tokom života upoznam mnogo raznih ljudi, a što se tiče onih koji su vezani za jugoslovensku politiku, pomenuo bih Vlada Dapčevića posebno. Međutim, nisam se slagao sa njim. On je bio krajnje levi ekstremista. Možda se neki tragovi o ovom radiju „Slobodna Jugoslavija“ mogu pronaći u arhivi Udbe, pošto je Udba direktno pratila naš rad. Sve što se govorilo i radilo u Bukureštu, njih je interesovalo u Beogradu. Ta radio stanica u svakom slučaju spada u istoriju informbirovskog radija koju je ubilo vreme.

Za mene kada danas gledam, bilo je to jedno romantično doba u kome sam učestvovao svom svojom dušom. Na sve to ipak gledao sam i sa izvesnom dozom kritike. Rekao bih − progledao sam. Znam da sam tada bio priučeni novinar, ali sam kasnije nešto i naučio. A sada, ako me u Beogradu objavljuju u raznim novinama, znači da ti tekstovi ipak nešto vrede.

ANTRFILE:Posle gašenja “Slobodne Jugoslavije” 1954. i otopljavanja odnosa Sovjetskog saveza i Jugoslavije, Milan Petrović diplomira filozofiju i radi kao urednik jugoslovenske redakcije u Radio Bukureštu. U toku političkih previranja u Rumuniji 1989, našao se na strani onih koji su bili protiv režima Čaušeskua.

Integralni tekst ove priče biće objavljen u knjizi “I glasom se piše istorija” koja je u pripremi.