Predsednici od 1882. do 1944. godine
Predsednici Udruženja novinara Srbije od 1881. do 1944. godine
Laza Kostić (Kovilj,1841 – Beč, 1910), poznati srpski pesnik i dramski pisac, bio je prvi predsednik Srpskog novinarskog društva (1882–1883). Kada je izabran za predsednika, nalazio se na dužnosti glavnog i odgovornog urednika lista Srpska nezavisnost, organa Ristićeve Liberalne stranke, koja se tada nalazila u opoziciji. Kostić je počeo da se bavi novinarstvom još kao omladinac, sarađujući u Zastavi Svetozara Miletića i listovima Ujedinjene omladine srpske. Jedno vreme (1876–1877) boravio je u Beču i pisao dopise za strane listove o problemima srpskog oslobođenja. Posle Timočke bune (1883), napustio je Srbiju i, nešto kasnije, prešao u Crnu Goru gde je preuzeo uređivanje zvaničnog lista Glas Crnogoraca. Kao predsednik prvog novinarskog društva zalagao se za unapređenje srpske žurnalistike i nastojao je da se u Društvo učlanjuju i srpski književnici i novinari izvan Srbije.
Pera Todorović (Vodice, Smederevska Palanka, 1852 – Beograd, 1907), izabran je za predsednika Srpskog novinarskog udruženja 1891. godine. Iako relativno mlad (39 godina), on je za sobom već imao bogatu novinarsku biografiju kao saradnik listova Svetozara Markovića, urednik prvog socijalističkog časopisa Rad (1874–1875), urednik socijalističke Straže u Novom Sadu, prvi urednik radikalske Samouprave i urednik Malih novina, najtiražnijeg lista u Srbiji. Zajedno sa Stevanom Đurčićem, Todorović je inicijator obnavljanja Srpskog novinarskog udruženja (koje je posle Timočke bune 1883. godine prestalo sa radom).
Lazar Komarčić (Komartica, Pljevlja, 1833 – Beograd, 1909), bio je predsednik novinarske organizacije u Srbiji od 1895. do 1897. godine. Uređivao je naprednjačke listove Videlo (1881–1896) i Srpski zavet (1879); danas je poznatiji kao pripovedač (predstavnik "pozne romantike"), nego kao novinar. Kao predsednik, dosta je doprineo oživljavanju Srpskog novinarskog udruženja.
Jovan Đaja (Dubrovnik, 1846 – Beograd, 1928), bio je predsednik Srpskog novinarskog udruženja od 1897. do 1899. godine, a važio je u svoje doba kao novinar široke kulture, koji nastoji da piše načelno i dokumentovano. Kao istaknuti član Radikalne stranke, učestvovao je u pokretanju njenog organa Odjeka (1884), bio je urednik Naroda i dugogodišnji saradnik Trgovinskog glasnika. Đaja je zauzimao visoke položaje u državnoj službi, između ostalog, bio je državni savetnik i ministar unutrašnjih dela. Dugo godina aktivan član novinske organizacije; posle rascepa u Srpskom novinarskom udruženju 1906. godine biran je za predsednika Društva srpskih novinara i publicista, a 1926. za počasnog predsednika Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.
Kosta Taušanović (Aleksinac, 1854- Rijeka 1902), istaknuti srpski političar, član vlade i bankar, biran je za predsednika Srpskog novinarskog udruženja 1899. godine, najverovatnije da bi svojim autoritetom i uticajem pomogao nvinarskoj organizaciji, čija je aktivnost bila skoro sasvim zamrla. Jedan je od osnivača Srpskog novinarskog društva i član prve Uprave (u kojoj je bio blagajnik); zajedno sa Jovanom Đajom pokrenuo dnevni lis "Narod".
Stevan Ćurčić (Kać, 1850 – Beograd, 1932), najaktivniji predsednik Srpskog novinarskog udruženja pre Prvog svetskog rata; član je prve Uprave Srpskog novinarskog društva (delovođa), inicijator obnavljanja 1889, potpredsednik uprava biranih 1891. i 1899, a predsednik od 1900. do 1903, ponovo biran za predsednika 1909, a za počasnog predsednika 1926. godine; glavni je organizator Prvog kongresa srpskih novinara održanog u Beogradu 1902, predvodio je srpsku delegaciju na Kongresu slovenskih novinara u Sofiji 1910. Novinarsku karijeru Đurčić je započeo u Beču izdavanjem književnog časopisa Srbadija (1874–1877), po dolasku u Beograd (1877) uređivao je zvanične Srpske novine i izdavao nekoliko informativno-političkih dnevnika, od kojih su najduže izlazile Beogradske novine (1895–1913).
Pavle Marinković (Beograd, 1866 – Vrnjačka Banja, 1925), političar i novinar, važio je kao izraziti konzervativac; za predsednika Srpskog novinarskog udruženja izabran je 1906, posle razdvajanja Udruženja na dve organizacije – Srpsko novinarsko udruženje i Društvo novinara i publicista. Pokrenuo je konzervativni list Red (1894) i Pravdu, koju je uređivao 1904. i 1905. godine.
Nastas Petrović (Čačak, 1867- Beograd, 1933), predsednik Srpskog novinarskog udruženja 1907, istakao se kao političar, bio jedan od najvatrenijih radikalnih govornika, poslanik i ministar, uređivao list "Narodni pokretač"; Predesednik Srpskog novinarskog udruženja bio svega pola godine (dao ostavku), posle prvog svetskog radta vođa nezavisnih radikala.
Branislav Nušić (Smederevo, 1864 – Beograd, 1938), poznati dramski pisac i naveći srpski komediograf, biran za predsednika Srpskog novinarskog udruženja dva puta: 1908. i 1911. godine, što je dokaz da je uživao veliki ugled u novinarskoj profesiji. Veliku popularnost kod čitalaca stekao je kao saradnik Politike sa svojim satirično-humorističkim prilozima potpisivanim pseudonimom "Ben Akiba". Kao predsednik Srpskog novinarskog udruženja zaslužan je za organizovanje velike novinarske pripredbe na Adi Ciganliji 1908. godine, nazvane "Trojički sabor", koja je trajala devet dana i koju je posetilo više od 150.000 građana iz Beograda i Srbije. Nušić je prva ličnost Desetog kongresa slovenskih novinara u Beogradu, kome je predsedavao, i doprineo je zbližavanju Srpskog novinarskog udruženja sa novinskim organizacijama ostalih slovenskih zemalja, održavao je bliske kontakte sa novinarima i novinarskom organizacijom sve do svoje smrti.
Vladislav Ribnikar (Trstenik, 1871 – Rožaj planina kod Loznice, 1914), osnivač i urednik Politike, deseti je i poslednji predsednik Srpskog novinarskog udruženja pre Prvog svetskog rata. Na toj dužnosti bio je svega pola godine, od 1. februara do pogibije na frontu 1. septembra 1914. godine. On je prvi predsednik koji nije imao zanimanja izvan novinarstva. Uprava na čijem je čelu bio, zalagala se za rešavanje pitanja profesionalnih novinara (penziono osiguranje i dr).
Milan P. Savčić (Beograd, 1880–1921), direktor i urednik Epohe, prvi je predsednik Srpskog novinarskog udruženja posle rata (1920) i zaslužan je za obnavljanje ove organizacije; predsedavao je Prvom kongresu jugoslovenskih novinara, održanom novembra 1919. u Zagrebu, i učestvovao je u pripremama za osnivanje Jugoslovenskog novinarskog udruženja..
Dušan Nikolajević (Beograd, 1885–1961), pisao je članke i eseje za mnoge listove i časopise, uglavnom iz oblasti književnosti i kulture, kraće vreme uređivao je dnevni list Progres (1920), za predsednika Srpskog novinarskog udruženja izabran je početkom 1921. godine, posle smrti Milana Savčića; bio je aktivan član Jugoslovenskog novinarskog udruženja i njegov prvi predsednik.
Petar Taletov bio je kratko predsednik Srpskog novinarskog udruženja 1921. godine, posle izbora Dušana Nikolajevića za predsednika Jugoslovenskog novinarskog udruženja; saradnik Tribune pre rata i njen urednik posle rata. Urednik radikalskog lista Novi život, šef politbiroa (1926) i novinar agencije Avala.
Milan Komadinić, ekonomski stručnjak i saradnik listova, pominje se kao predsednik Srpskog novinarskog udruženja 1922. godine (u publikaciji Novinarski kongres, 1939); vlasnik i urednik lista Seoska buktinja (1928), streljan posle oslobođenja Beograda.
Jovan Tanović (1883–1944), saradnik Politike od 1904, a kasnije urednik i jedan od akcionara ovog lista, bio je predsednik Beogradske sekcije (1923–1924); Za vreme Drugog svetskog rata počasni predsednik Srpskog novinarskog udruženja; po oslobađanju Beograda osuđen od Vojnog suda zbog saradnje sa okupatorom i streljan.
Dušan Mil. Šijački bio je prvi predsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja posle njenog konstituisanja (1922). Bio je dopisnik ljubljanske Slovenije (1907), član uprave Srpskog novinarskog udruženja (1908), urednik almanaha Vidovdan (1918 – 1921) i Pašić (1926), saradnik Centralnog presbiroa.
Kosta Luković je predsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja 1924–1925. godine, poznat kao režimski novinar, saradnik Politike, direktor i glavni urednik Vremena, uoči Drugog svetskog rata direktor Centralnog presbiroa. Godine 1940. isključen je iz novinarske organizacije, a posle oslobođenja suđen i streljan.
Stijepo Kobasica, predsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja 1925–1926, došao je iz Sarajeva u Beograd 1907. godine kao urednik Srpske riječi (posle proterivanja od strane austro-ugarskih vlasti); posle rata jedan od urednika Samouprave (1926) i novinar Agencije Avala.
Dragiša Lapčević (Užice, 1864 – Beograd, 1939), istaknuti političar i publicista, jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske stranke, urednik Radničkih novina i autor više od 100 knjiga i brošura; predsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja od 1926. do 1930. godine. Svojim velikim ugledom i uticajem doprineo je da novinarska organizacija reši neka svoja važna pitanja, kao što je dobijanje placa i finansijske pomoći za izgradnju novinarskog doma.
Pavle Ranković, dugogodišnji novinar, urednik dnevnog lista Zvono od 1908. i direktor Službenih novina, predsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja od 1931. do 1933. godine. On je bio na čelu jedno vrlo aktivne uprave, sastavljene od mlađih novinara, iako je on sam, zbog poodmaklih godina, bio dosta pasivan.
Dobrosav Kuzmić (1890–1962) je bio najaktivniji predsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja. On je inicijator i glavni organizator svih važnijih akcija od 1929. godine, kada je postao potpredsednik Beogradske sekcije, do 1938. godine, kada se povukao iz uprave. U tom periodu osnovan je Potporni fond i Fond za potpomaganje nezaposlenih novinara, izgrađen je Novinarski dom u Beogradu, proslavljena je stogodišnjica štampe u Srbiji, pokrenut je Novinarski glasnik, osnovan je Ošišani jež, Usmene novine i Sedma sila. Kuzmić je ceo svoj radni vek proveo u Politici, u kojoj je stekao ugled odličnog novinarskog pedagoga i organizatora dopisničke mreže. UNS je 2004. godine formirao potporni Fond Dobrica Kuzmić za pomoć novinarima.
Gabro Pilić, dugogodišnji dopisnik zagrebačkog Jutarnjeg lista iz Beograda, za predsednika Beogradske sekcije izabran je tajnim glasanjem 1938. godine, u vreme velike krize u novinarskoj organizaciji, koju je izazvala grupa režimskih novinara, članova Jugoslovenske radikalne zajednice.
Živko Milićević (Koraćica, Mladenovac, 3. II 1896 – Beograd, 29. I 1975), predsednik od 26. V 1940. do 28. II 1941. U Prvom svetskom ratu bio obveznik poslednje odbrane Beograda (1914) Kao beogradski gimnazist, u ratnim prilikama, maturantski tečaj završio u Nišu (1915), a maturu položio 1917. godine u Bolijeu, u Francuskoj, u kojoj je boravio 1916–1919. Posle rata je bio saradnik i urednik Politike (1919–1941. i, posle Drugog svetskog rata, (1950–1953) i urednik književne redakcije Radio Beograda (1947–1950). Književno se vrlo rano oglasio (1911). Objavljivao književne radove u mnogim listovima i časopisima. Autor tri zbirke pesama – „Pesme” (1927), „Lov na senku” (1928) i „Skromna žetva” (1931), dve knjige kritika – „Književne hronike” I i II (1931, 1939), dve knjige eseja i dve knjige putopisa. Uredio i priredio za štampu više dela srpskih pisaca. Dugi niz godina (1928–1967) uređivao i književne časopise (Misao, Venac, Naša knjiga, Srpska knjiga i Izbor). U njegovom mandatu je Jugoslovensko novinarsko udruženje promenilo naziv u Novinarski savez Kraljevine Jugoslavije.
Pjer Križanić (Glina, 19. V 1890 – Beograd, 31. I 1962), pravo ime Petar, predsednik od 28. II. 1941. do 8. V 1941. Odrastao kod tetke u banijskom selu Mečenčanima, posle kraćeg pohađanja realne gimnazije u Petrinji, kao talentovani dvanaestogodišnjak, upisao se u Obrtnu (zanatsku) školu u Zagrebu (1902), odakle po savetu profesora prelazi u tek osnovanu Višu školu za umetnost i umjetni obrt (1907), kasnije nazvanu Akademija, na kojoj su se školovali slikari, vajari i nastavnici crtanja za srednje škole, a potom se specijalizovao u Parizu, Beču i Budimpešti. Od 1908. godine pod imenom Pjer, kojim će se proslaviti, sarađivao u satiričnom listu Koprive, glasilu Hrvatsko-srpske koalicije, čiji urednik postaje 1918. godine. Druženje sa književnikom Antunom Gustavom Matošem je doprinelo njegovom usavršavanju kao karikaturiste. Mobilisan u Prvom svetskom ratu i upućen na italijansko ratište, izdaje 1916. godine tamo rovovski litografisani humoristički list Brocak (od nemačkog Brot-Sack: vojnička torba za hleb). Objavio je mnoštvo karikatura u Koprivama (1918–1922) i zagrebačkom dnevnom listu Pokret (1921–1922), koji se deklarisao kao borbeni list za integralno jugoslovenstvo i čišćenje društva od pokvarenjaka. U Beograd dolazi 1922. godine. Najpre se zapošljava u Novom listu, a potom prelazi u Politiku (1923), u kojoj ostaje do kraja života. Jedan je od pokretača Ošišanog ježa (1935). Objavio knjige karikatura „Naše muke” (1923), „Kuku Todore” (1926) i „Protiv fašizma” (1948). Vrlo pronicljiv društveni kritičar, čije mnoge karikature imaju trajnu vrednost. Za njegovog kratkotrajnog mandata (1941) Sekcija Beograd je promenila ime u Novinarsko udruženje u Beogradu. Pod okupacijom ilegalno živeo na Zlatiboru, u Zagrebu i Mostaru, a 1943. godine otišao u NOB. Po oslobođenju je izabran za prvog predsednika Saveza novinara Jugoslavije.
Radenko Tomić (Savković, opština Ljubovija, 21. II 1902 – Beograd, 1971), predsednik od 26. VIII 1941. do 20. X 1944. Pre Drugog svetskog rata biran u uprave Jugoslovenskog novinarskog udruženja – Sekcija Beograd (1934–1941), čiji je bio i potpredsednik (1939. i 1941). Pod okupacijom postavljen od nemačkih vlasti za predsednika Srpskog novinarskog udruženja. Aprilski slom ga je zatekao kao nezaposlenog, za vreme rata bio urednik Novog vremena (1941–1944). Po oslobođenju, tražen od partizanskih vlasti i progonjen od Vuka Dragovića, uhapšen u Beogradu posle dve godine skrivanja. Nakon izdržane kazne radio u listu Zaštita na radu. Kako je zapisao njegov biograf Milojko P. Đoković, prema članovima Udruženja se u ratnom vremenu Tomić odnosio veoma korektno, bez obzira na razlike u idejnim opredeljenjima. Njegova uprava je zatvorenim novinarima dostavljala novac, a onima u zarobljeništvu slala pakete, i lično je, rizikujući položaj, pomagao zatvorene kolege. Razumljivo je, stoga, da su se brojni beogradski novinari zauzimali za njega kad mu je suđeno posle rata.
