Predsednici od 1972. godine
Predsednici Udruženja novinara Srbije od 1972. godine do danas
Svetozar–Sveta Tadić (Beograd, 10. XII 1926 - 21. VI 2011), predsednik od 19. XII 1972. do 22. II 1974. Završio Ekonomski fakultet u Beogradu. Učesnik narodnooslobodilačkog rata (1944–1945). Član RK SKOJ-a u Beogradu, profesionalni omladinski rukovodilac u Gradskom komitetu Narodne omladine Beograda. Novinarstvom počeo da se bavi 1950. godine. Radio u beogradskom nedeljniku 20. oktobar (1950–1951) i Invalidskom listu. Glavni urednik Biltena Štaba omladinskih radnih brigada na Vlasini (1952), u Borbi od početka 1953, gde je prešao put od saradnika beogradske, preko urednika privredne i unutrašnje rubrike, komentatora i zamenika glavnog i odgovornog urednika Borbe do direktora novinsko-novinsko-izdavačke kuće Borba. Završio specijalizaciju ruskog jezika na Fakultetu za žurnalistiku Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov (1965). Autor više knjiga, među kojima i analitičke monografije o novinarstvu „Snaga i nemoć javne reči” u izdanju Republičkog zavoda za udžbenike Srbije (2002). Veoma aktivan u novinarskoj organizaciji – u više navrata član Upravnog odbora i raznih organa Udruženja novinara Srbije, potpredsednik Saveza novinara Jugoslavije (1969–1971) i član Saveznog odbora (1973–1975), predsednik Saveta Jugoslovenskog instituta za novinarstvo, predsednik Aktiva novinara veterana (1987–1989). Član Predsedništva Republičke konferencije SSRN Srbije i Predsedništva Savezne konferencije SSRN Jugoslavije, odbornik Gradske skupštine Beograda. Odlikovan sa više visokih odlikovanja, među kojima Medalja za hrabrost na Sremskom frontu, Orden rada i Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencima, te Orden zasluga za narod, kao i italijanskim ordena „Kavaljere Ufićijale”. Dobitnik međunarodne poslovno-žurnalističke nagrade „Zlatni Merkur” (1976), godišnje nagrade Udruženja novinara Srbije za seriju tekstova u Borbi (1970), nagrade za životno delo „Svetozar Marković” (1984) i nagrade Saveza novinara Jugoslavije za životno delo „Moša Pijade” (1996).
Zaharije Trnavčević (Šabac, 2. I 1926 - Beograd, 13. I 2016), predsednik od 22. II 1974. do 14. III 1976. Učesnik Drugog svetskog rata (1944–1945). Završio učiteljsku školu u Šapcu (1946). U novinarstvu od 1948. godine. Radio u listovima Zadruga (1955–1964), Radnik i Partijski radnik, organ CK KP Srbije. Specijalizovao se u tematskom području privrede i poljoprivrede. Urednik Televizije Beograd (1964–1987), posebno popularan kao dugogodišnji voditelj najgledanije emisije o selu „Znanje imanje”. Urednik Poljoprivrednog kalendara (1971–1982). Saradnik Jutela (1990–1992), doprineo utemeljenju programa TV Palma plus u Jagodini i TV B 92. Član Saveznog odbora Saveza novinara Jugoslavije (1971–1973. i 1975–1977), čelna ličnost novinarskog protesta protiv Skupštine UNS na Tari (1992), jedan od inicijatora i osnivača Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Bio poslanik u višestranačkoj Skupštini Srbije i predsednik Odbora za poljoprivredu, prehrambenu industriju, šumarstvo, vodoprivredu i razvoj sela (1990). Dobitnik nagrada Udruženja novinara Srbije „Svetozar Marković” – godišnje (1971) i za životno delo (1987), te nagrade za životno delo TVB 92 (2006). Jedini je dvostruki dobitnik nagrade za životno delo Saveza novinara Jugoslavije, odnosno Saveza novinara Srbije i Crne Gore („Moša Pijade” 1988. i 2003).
Dragan Marković (Valjevo, 5. XI 1927 – Beograd, 12. III 1996), predsednik od 14. III 1976. do 16. XI 1978. Završio gimnaziju u Beogradu. Diplomirao na Novinarsko-diplomatskoj visokoj školi. Pod okupacijom u zatvoru Specijalne policije u Beogradu (od aprila 1944), zatim u logoru u Smederevskoj Palanci (do septembra 1944). U NOB od septembra 1944, politički komesar čete. Radio u vojnoj štampi (Krila Armije, 1947–1952), novinar Borbe (1952–1954). U Politici od 1954. Glavni i odgovorni urednik NIN-a (1975–1981), direktor Politike (1982–1986). Poslanik u Skupštini Srbije i član CK SK Srbije. Član Saveznog odbora Saveza novinara Jugoslavije (1977–1980). Knjige: „Hronika o Beogradu pod okupacijom”, „Zabranjeni život”, „Fabrike radnicima”, „Jesmo li ljudi?”, „Tito – život i rad”, „Istina o Golom otoku”, „J. B. Tito i Goli otok” i dr. Pisac scenarija za TV serije „Otpisani” (1975) i „Povratak otpisanih” (1978). Dvostruki dobitnik Ordena za hrabrost.
Borivoje Mirković (Beograd, 2. I 1937 – Beograd, 3. IX 1980), predsednik od 16. XI 1978. do 3. IX 1980. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu (1961). Kao srednjoškolac sarađivao u listovima Srednjoškolac, Omladina i Naš vesnik, potom u Studentu. Bio predsednik Međunarodne komisije CK Saveza omladine Jugoslavije i sekretar Međunarodne komisije SSRN Jugoslavije. U Radioteleviziji Beograd od 1969. godine, gde je bio glavni i odgovorni urednik Drugog programa i Dokumentarnog programa. Serijom emisija „Bela knjiga”, u kojima su mu sagovornici bili vodeće ličnosti svetske politike i kulture, postao jedan od najpopularnijih TV urednika i voditelja. Smrt ga je zadesila na položaju predsednika UNS i člana Predsedništva Saveza novinara Jugoslavije, kad se spremao na put za intervju sa britanskom premijerkom Margaretom Tačer. Za njega je rečeno da je bio mladić prebogate zrelosti i zreo čovek prebogat mladošću i da su stariji od njega mogli da usvoje iskustvo, a mlađi polet. Dobitnik nagrada Udruženja novinara Srbije „Svetozar Marković” – godišnje (1974) i za životno delo (1981), dodeljene posthumno.
Ljubomir Rajnvajn (Cetinje, 20. V 1923 – Cetinje, 12. XI 2005), v. d. predsednika od 3. IX 1980, predsednik od 21. II 1981. do 9. IV 1983. Završio Državnu realnu gimnaziju na Cetinju. Učesnik narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Uhapšen 1942. godine, ostatak rata provodi u zatvoru na Cetinju i logorima u Italiji i Nemačkoj. Profesionalni novinar Borbe (1946–1952), urednik zagrebačkog izdanja. U Tanjugu od 1952. godine do penzionisanja (1986). Odgovorni urednik unutrašnjopolitičke rubrike, dopisnik iz Varšave (1956–1959) i Praga (1963–1966). Predavač na novinarskim školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo. Knjige: „Stvaralaštvo novinara” (1988) i „Oblici novinarskog izražavanja” (koautor dr Marin Mladenov), udžbenici za III i IV razred usmerenog obrazovanja (1982). Bio član Predsedništva Saveza novinara Jugoslavije (1981–1982). Pod njegovim predsedništvom veličanstveno obeležena 100-godišnjica Udruženja novinara Srbije (1981) i obnovljen Novinarski glasnik (1982).
Stanislav Staša Marinković (Sirča, Kraljevo, 27. X/XI 1934 – Beograd, 26. XII 1989), predsednik od 9. IV 1983. do 21. V 1985. Završio učiteljsku školu u Kragujevcu (1951). Prve novinarske priloge objavio kao učitelj u opštini Tutin, pisao za Ibarske novosti u Kraljevu, gde je radio godinu dana, a kao student Filozofskog fakulteta u Beogradu sarađivao u Studentu. Od 1958. godine profesionalno u Borbi, najpre kao saradnik beogradske i unutrašnje rubrike, pa urednik beogradske i sportske rubrike, odakle je raspoređen u Večernje novosti (1966), gde je urednik Nedeljnih novosti, zatim urednik unutrašnjopolitičke rubrike, skupštinski izveštač i pomoćnik glavnog urednika. Specijalni savetnik predsednika Veća Saveza sindikata Jugoslavije (1976–1979). Postavljen za zamenika glavnog i odgovornog urednika Borbe (1979), imenovan za direktora NIRO „Radnička štampa” i glavnog i odgovornog urednika sindikalnog nedeljnika Rad (1982–1985), a potom za rukovodioca Službe za informativno-propagandnu delatnost Predsedništva CK Saveza komunista Jugoslavije (1985). Zatim šef deska i pomoćnik glavnog urednika, pa glavni i odgovorni urednik Borbe (1986–1989). Bio član Predsedništva Saveza novinara Jugoslavije. Prvi je dobitnik nagrade Udruženja novinara Srbije „Dimitrije Davidović” za urednički rad (1987). Odlikovan Ordenom rada i Ordenom Republike.
Bogdan Dečermić (Zagreb, 30. VI 1928 – Beograd, 4. VII 2006), predsednik od 21. V 1985. do 23. X 1985. Novinarski rad počeo u sindikalnom listu Rad (1949), odakle prelazi u Borbu (1951–1953), čiji je stipendista na Novinarsko-diplomatskoj visokoj školi. U novopokrenutim Večernjim novostima je urednik kulture i komentatorsko-političke strane (1953–1963), odakle se vraća u Borbu (1963), gde je urednik spoljnopolitičke rubrike i dvokratno dopisnik iz Sjedinjenih Američkih Država (1977–1981. i 1985–1989). Član Predsedništva Saveza novinara Jugoslavije (1985). Dobitnik nagrada Udruženja novinara Srbije „Svetozar Marković” – godišnje (1972) i za životno delo (1990).
Ljiljana Zorkić (Zemun, 14. III 1946), predsednik od 23. X 1985. do 9. V 1987. Sklonost i smisao za novinarstvo pokazala kao srednjoškolka – bila je glavni urednik lista ekonomske škole u Zemunu Konto 750 i član prve redakcije Zemunskih novina (1963), odakle je otišla u Politiku ekspres (1966–1969), pa u Večernje novosti (1969–1972), gde je skupštinski reporter, a onda nazad u Politiku ekspres (1972–1978). U Politici je od 1978. godine u timu izveštača, 1980. je pomoćnik urednika unutrašnjopolitičke rubrike, a od 1985. godine je pomoćnik glavnog i odgovornog urednika. Sarađivala u NIN-u (1971–1973). Izabrana za direktora i glavnog i odgovornog urednika nedeljnika Novosti 8 (1987–1990), odakle prelazi u Večernje novosti za izveštača iz Savezne skupštine (1990–1994). Stručni savetnik za informisanje i marketing u Kompaniji Simpo (1994–2000), urednik u Hronici za Zemun 2001. godine. Iste godine je izveštač iz Ustavnog suda Srbije za frankfurtske Vesti, dnevnog lista za dijasporu, u kojem je od 2004. godine pomoćnik glavnog i odgovornog urednika. Knjige: „Romansirana biografija Vladimira Nazora” (1972), „Zemun – spomenici” (1985), koautor knjige „Ko je ko u Zemunu” (2004) i dr. Član Izvršnog odbora (1978–1981) i Predsedništva Udruženja novinara Srbije (1985–1987), čiji je kooptirani član od 2007. godine i dalje. Član Predsedništva Saveza novinara Jugoslavije (1985–1987).
Jug Grizelj (Vrlika, Split, 2. VIII 1926 – Beograd 5. I 1991), predsednik od 9. V 1987. do 24. X 1988. Studirao Novinarsko-diplomatsku visoku školu. U novinarstvu od 1947. godine. Radio u više listova – zagrebački Naprijed, omladinska glasila Student, Naš vesnik, Mladost, zatim nedeljnik Svet. Proslavio se kolumnom „Iz mog ugla” u Večernjim novostima, objavljujući punih sedam godina, u razdoblju 1969–1976, šest puta nedeljno zapise, crtice ili mini komentare u najširem tematskom krugu savremenog života. Kasnije, po odlasku u redakciju NIN-a (1976), svakodnevne zapise i crtice objavljivao oko pet godina u Slobodnoj Dalmaciji. Jedan je od osnivača i urednika nedeljnika Vreme (1990). Pisac scenarija za igrane filmove („Crni biseri”, koautor sa Borislavom Pekićem, „Čudna devojka”, „Ostrva”).
Borislav Ilić (Prislonica, Čačak, 8. VIII 1939 – Beograd, 21. VIII 1997), predsednik od 24. X 1988. do 27. VI 1989. Maturirao u Devetoj beogradskoj gimnaziji, diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku Organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti. Novinarstvom počeo da se bavi u Radio Beogradu (1960), član Omladinske redakcije, zatim Programa za mlade, voditelj najpopularnijih emisija „Mikrofon je vaš” (pokrenuta 1957, ugašena 1965) i „Najveseliji grad” (pokrenuta 1959). Od 1964. godine novinar informativno-političke redakcije, gde prati Socijalistički savez, Savez sindikata i SKJ, potom stalno akreditovan u Kabinetu predsednika Republike, u tom svojstvu pratio Josipa Broza na više putovanja po zemlji (1968–1980). Bio urednik Jutarnjeg programa, Dnevnika i Novosti dana. Vodio emisiju „Most”, vrlo popularnu među našim iseljenicima i radnicima na radu u inostranstvu. Obavljao dužnost šefa deska informativno-političke redakcije, zamenik glavnog i odgovornog urednika Prvog programa Radio Beograda. Po prelasku u Televiziju Beograd (1988) uređuje Beogradski program. Biran za člana CK Saveza komunista Srbije. Član Predsedništva Saveza novinara Jugoslavije (1988–1990). Dobitnik nagrade Udruženja novinara Srbije „Svetozar Marković” za životno delo (1997), dodeljene posthumno.
Slobodan Lazarević (Beograd, 12. I 1945), predsednik od 27. VI 1989. do 27. V 1992. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Novinarstvom počeo da se bavi tokom studija pišući za Student, Vidike, Polja, Književne novine, Delo, Vjesnik. Novinar Politike od 1970. godine, najpre saradnik, zatim komentator, urednik beogradske hronike, pa privredne rubrike, unutrašnje rubrike, šef deska, zamenik glavnog i odgovornog urednika i zamenik generalnog direktora Kompanije „Politika” (do 1995). Objavljivao komentare i članke s privrednom tematikom u brojnim dnevnim i periodičnim izdanjima. Dve godine bio stalni privredni komentator Radio Beograda (1998–1999) i saradnik za spoljnoekonomske odnose novosadskog Dnevnika. Radio, kao zamenik generalnog direktora Kompanije za razvoj, na formiranju više elektronskih i štampanih medija (Sportski žurnal, Ana, Viva, Radio Politika, TV Politika) i na unapređenju grafičke tehnologije (uvođenje prve rotacije u boji). U vreme presije poslušnika Miloševićevog režima sklonio se u Tanjug (1999), gde je bio pomoćnik direktora za razvoj, da bi se, u izmenjenim okolnostima, vratio u Politiku (2004), gde je urednik u Fondu Ribnikar. Autor više knjiga – „Dosije Lenon (2001)”, „Hakeri” (2001), „Hakerski rečnik” (2002), „Iskrcavanje u Zalivu svinja” (2003) i dr., od kojih su neke prevedene u svetu. Član Predsedništva Saveza novinara Jugoslavije (1989–1992).
Kosta Krajinčanić (Vrnjačka Banja, 20. VII 1937), predsednik od 13. VI 1992. do 13. VI 1996. Završio gimnaziju u Trsteniku (1957), diplomirao na katedri za opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu (1962). Novinarstvom počeo da se bavi u Privrednom pregledu (1963). Urednik u NIP „Mlado pokoljenje” (1965–1970). Od 1970. godine u Radio Beogradu, gde je urednik unutrašnje rubrike (1990–1991), zamenik glavnog i odgovornog urednika Prvog programa Radio Beograda (1991–1995), odgovorni urednik informativno-političke redakcije Radio Beograda i urednik Naučne redakcije TV Beograd. Dobitnik godišnjih nagrada Radio Beograda (1976, 1995) za uređivanje političkog magazina „Nedeljom u deset” i prve nagrade na Radio-festivalu u Ohridu (1989). Član Predsedništva Saveza novinara Jugoslavije (1992–1996).
Milorad Komrakov (Vršac, 7. VI 1955.), predsednik od 13. VI 1996. do 28. X 2000. Maturirao u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji (1973), diplomirao žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu (1978). Profesionalni novinar od 1974. godine – novinar, redaktor i urednik u studentskom radioprogramu Indeks 202, novinar Programa 202 Radio Beograda, pa novinar Informativnog programa Televizije Beograd (do 5. oktobra 2000). Urednik TV dnevnika 3 (1983–1985) i TV dnevnika 2 (1985–1989), urednik unutrašnjopolitičke rubrike TV Beograd (1990), glavni i odgovorni urednik Informativnog programa TV Beograd (1990–2000). Dobitnik godišnje nagrade RTS (1989), godišnje nagrade Udruženja novinara Srbije „Svetozar Marković” (1989). Član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. Član Upravnog odbora Udruženja novinara Srbije (1992–1996) i član Predsedništva Saveza novinara Jugoslavije (1996–2000). Posle 5. oktobra 2000. godine raspoređen na nenovinarske poslove u RTS. Odlukom Suda časti isključen iz Udruženja novinara Srbije (8. februara 2001).
Dušan Radovanović (Kragujevac, 4. VII 1936), predsednik od 28. X 2000. do 25. II 2001. Osnovnu školu i gimnaziju završio u rodnom gradu, a Pravni fakultet u Beogradu. Profesionalni novinar Tanjuga od 1. aprila 1959. godine. Dopisnik iz Zagreba i Ljubljane. Prvi odgovorni urednik Tanjuga za Srbiju. Dopisnik Tanjuga iz Londona (1975–1980), odgovorni urednik spoljnopolitičke redakcije, zamenik glavnog i odgovornog urednika Tanjuga, čiji je dopisnik iz Pariza (1984–1988 i 1992–1995), šef deska, v. d. generalnog direktora, v. d. glavnog urednika (1991–1992). Ujesen 1996. godine prešao u Večernje novosti, gde je komentator, a jedno vreme odgovorni urednik Radio Novosti (1997). Po penzionisanju (2001), stalni saradnik Politike ekspres do njenog ukidanja (2004). Dobitnik Tanjugovih nagrada – godišnje „Saša Veselinović” (1993) i za životno delo (1994). Dobitnik nagrade Udruženja novinara Srbije za životno delo „Svetozar Marković” (1996).
Nino Brajović (Beograd, 21. VI 1958), predsednik u dva mandata, od 25. februara 2001. godine do 10 . maja 2009. Maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji (1976), diplomirao na Fakultetu političkih nauka (1980). U toku studija saradnik nedeljnika Student i omladinskog lista 8. oktobar (1978-1979), a zatim i mesečnika FPN-a Politikolog, gde je zamenik glavnog i odgovornog urednika (1979-1980). U Televiziji Beograd radi od 1983. do 1992. Od 1986. do kraja 1987. urednik ciklusa emisija “Otvoreni studio” i “Teme i dileme” (1986-1987). Urednik i voditelj političkog magazina “Za i protiv” (ZIP), jedne od najgledanijih emisija RTS-a (1988 - 1990), specijalni izveštač sa Kosova i Metohije, iz Slovenije i Hrvatske (1987-1991), urednik glavne informativne emisije “Dnevnik” i unutrašnjopolitičke redakcije RTS-a (1990 -1992). Napustio RTS 1992. godine, od kada je slobodni novinar. Glavni i odgovorni urednik časopisa Novinarstvo (1994-1995). Direktor marketinga izdavačke kuće Klio (1995-1996). U Vladi Sremsko-baranjske oblasti pod upravom UN (UNTAES zona), sekretar za informisanje (1996). Pisao za više listova (Večernje novosti, TV novosti, Dani, Borba, Link).
Autor scenarija za dokumentarnu tv dramu “Čoveče, vekovima smo živeli zajedno” (1988) i dokumentarnog filma „Crvena zaprška“ (1989). Predavač u školi televizijskog novinarstva Centra za savremenu žurnalistiku, Školi za elektronske medije (UNS u saradnji sa kancelarijom OEBS-a, 2004) i Novinarskoj školi UNS-a (2008, 2009). Predavao na Akademiji lepih umetnosti (2003). Koordinator akcije “Izgradimo toranj na Avali” (2004. i d.). Preduzeo obnovu zgrade Doma novinara (2002- 2009), inicijator osnivanja Sindikata novinara Srbije (2003). U okviru obeležavanja 3. maja, Svetskog dana slobode medija, zasnovao u Srbiji akciju “Pet minuta gromoglasne tišine” (2003). Pokrenuo osnivanje potpornog fonda UNS-a „Dobrica Kuzmić“ (2004) i fonda „Jovan i Ješa Pantelić“ (2007). Pokretač "Škole Veb novinarstva" UNS-a (2008). Prema istraživanju Centra za ispitivanje auditorijuma TV Beograd – novinar od najvećeg poverenja (1991).
Dobitnik godišnjih nagrada Televizije Beograd (1988, 1989), Nagrade publike na festivalu dokumentarnog filma u Tuzli za “Crvenu zapršku” (1989). Dobitnik UNS-ove godišnje nagrade “Svetozar Marković” (1992). Član Upravnog odbora Saveza novinara Jugoslavije, odnosno SNSCG od 2000. godine.
Ljiljana Smajlović (Sarajevo, 22. I 1956), predsednica u dva mandata, od 10. maja 2009. do 6. maja 2017. godine. Diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Sarajevu (1977). Od 1978. do 1992. godine bila zaposlena u sarajevskom Oslobođenju na poslovima skupštinskog izveštača, urednika Političke rubrike i dopisnika iz Brisela. U januaru 1993, po preseljenju u Beograd, zapošljava se u listu Vreme, a 1997. postaje spoljnopolitički urednik magazina Evropljanin, da bi 1999. godine prešla u NIN, gde radi do 2005, kada je imenovana za glavnu i odgovornu urednicu lista Politika (smenjena u oktobru 2008. godine). Jula 2013. godine, ponovo imenovana za urednicu ovog dnevnog lista, a ostavku podnosi jula 2016. godine. Predsednica Upravnog odbora Saveta za štampu bila od 2014. do 2016. godine.
Član je Komisije Vlade Srbije za istraživanje ubistava novinara u Srbiji i Upravnog odbora Saveta za štampu. Govori engleski i francuski jezik. Dobitnica nagrade UNS-a Dimitrije Davidović za 2007. godinu.
Vladimir Radomirović (Beograd, 25. 9. 1973), predsednik od 6. maja 2017. godine do 29. maja 2021. godine.
Vladimir Radomirović osnovnu i srednju školu završio je u Beogradu, studirao engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu. Novinarstvom je počeo da se bavi 1994. godine, najpre u redakciji „Vremena“, a potom u „Danasu“, „Našoj Borbi“ i magazinu „Status“. Od 1999. radio je za nedeljnik „Reporter“ u Beogradu i Banjaluci. Kao glavnog i odgovornog urednika „Reportera“ tokom 2001. i 2002. godine policija ga je dva puta saslušavala po nalogu tužilaštva i Vlade Srbije, tražeći da otkrije izvore informacija, što je Radomirović odbio. Od 2003. do 2005. godine radio je na Televiziji B92 kao novinar i urednik vesti, da bi 2006. prešao u „Politiku“, gde je bio zamenik urednika spoljnopolitičke rubrike i, tokom 2008. godine, zamenik glavnog i odgovornog urednika. Posle višemesečnog maltretiranja i cenzurisanja tekstova u "Politici", grupa novinara dobila je otkaze krajem 2009. godine. Koristeći ovo iskustvo i potrebu da se novinari zaštite od pritisaka, a novinarski izvori od pretnji, Radomirović i nekoliko kolega iz „Politike“ 2010. godine napravilo je „Pištaljku“, portal za prijavljivanje i istraživanje korupcije, kao i za zaštitu uzbunjivača. Radomirović je glavni i odgovorni urednik „Pištaljke“. Za svoj rad sa „Pištaljkom“, Vladimir Radomirović je 2011. godine dobio Povelju za građansku hrabrost „Dragoljub Stošić“, 2012. Nagradu „Verica Barać“, koju dodeljuje Savet za borbu protiv korupcije, a 2014. godine dobio je stipendiju Fondacije za novinarstvo „Niman“ na Univerzitetu Harvard. Tokom jednogodišnjeg boravka na Harvardu, pohađao je postdiplomske kurseve na Školi za državnu upravu „Džon F. Kenedi“ i Masačusetskom tehnološkom institutu (MIT), a održao je i predavanja o korupciji i zaštiti uzbunjivača na Harvardu (Pravni fakultet) i Univerzitetu Nortistern (Northeastern University) u Bostonu. Radomirović je kao član radne grupe Ministarstva pravde učestvovao u pisanju nacrta Zakona o zaštiti uzbunjivača, koji američki stručnjaci ocenjuju kao „zlatni standard“ za slične zakone u svetu. Jedan je od osnivača Evropskog centra za slobodu štampe i medija (European Centre for Press and Media Freedom) sa sedištem u Lajpcigu i član Upravnog odbora Međunarodne mreže za uzbunjivanje (Whistleblowing International Network), koalicije organizacija za zaštitu uzbunjivača. Član je Komisije za žalbe Saveta za štampu i član Upravnog odbora Centra za strateške alternative. U Udruženju novinara Srbije je od 2009. godine, član Uprave je od 2013, a član Izvršnog odbora od 2016. godine.
