Predsednici od 1945. do 1972. godine
Predsednici Udruženja novinara Srbije od 1945. do 1972. godine
Mihailo S. Petrović (Brza Palanka, 16. II 1901 – Beograd, 21. VI 1949), predsednik od 29. IV 1945. do 21. VI 1949. Novinarstvom počeo da se bavi u Republici i Progresu, bio odgovorni urednik socijalno-političkog časopisa Buktinja (1923–1926), u Politiku stupio 1924. godine i postao njen dopisnik iz Pariza (1935), gde ga je rat zatekao. U međuvremenu je izveštavao iz Španskog građanskog rata (1936). Usled okupacije Francuske, prebacuje se u Portugaliju, a odatle u London, gde razvija veliku aktivnost kao komentator Bi-Bi-Sija i pokretač Londonske Politike (1942), u kojoj se stavlja na stranu partizanskog pokreta, usled čega je otpušten iz službe. Po oslobođenju je urednik spoljnopolitičke rubrike Politike (1944–1949). Veoma plodan kao autor, uz brojne komentare objavio više knjiga i brošura aktuelne političke i istorijske sadržine („Francuske političke partije i Narodni front”, „Londonska emigracija”, „Srpski narod i Narodni front”, „Ko čini međunarodnu reakciju”, „Austrijsko pitanje”, „Vatikan”, „Borba za Korušku”, „Beograd pre sto godina”, „Kako je postao Beograd”). Na prvoj posleratnoj skupštini (1945) izabran za predesnika Udruženja, a na sledeće četiri skupštine potvrđivan u tom zvanju. Na skupštinama je ukazivao na potrebu novinarskog obrazovanja i usavršavanja na svim redakcijskim poslovima. Na njegovu inicijativu je 1949. godine pokrenut Bilten Udruženja novinara NR Srbije. Udruženje novinara je svom agilnom predsedniku posmrtno objavilo nedovršeni rukopis „Ogled iz istorije štampe” (1951), planiran kao obimno delo kojim je želeo da okonča novinarski i pedagoški rad, a prijatelji su mu, takođe posmrtno, štampali nedovršeni rukopis „Oluja nad Francuskom” (1966).
Miodrag Žiko Avramović (Beograd, 20. I 1920 – Beograd, 19. VII 1998), partizansko ime Žiko, v. d. predsednika od 21. VI 1949, a predsednik od 10. III 1950. do 25. II 1951. Kao student prava započeo novinarski rad, kao dopisnik beogradske Pravde (1938) i urednik Užičkog odjeka (1939). U vreme Užičke republike (1941) sarađuje u obnovljenoj Borbi, glasilu KPJ, i Vestima, organu Štaba užičkog NOPO, u ratu su ga saborci nazvali „prvo pero Druge proleterske brigade”. Po oslobođenju uređuje u Užicu okružni list Vesti (1944–1945), odakle prelazi u Beograd za načelnika Odeljenja za štampu u Vladi Srbije. Od 1948. godine je glavni i odgovorni urednik dnevnika Glas. U Tanjugu je od 1951. do 1963. godine, gde radi kao dopisnik iz Atine (1951–1954), Vašingtona (1955–1957) i Njujorka (1957–1959), a potom kao glavni urednik (1960–1963). Bio je generalni sekretar Saveza novinara Jugoslavije (1964–1972) i glavni i odgovorni urednik Naše štampe, glasila Saveza novinara Jugoslavije (mart 1964 – april 1973). Pod njegovim rukovođenjem su objavljene značajne knjige „Srebrni jubilej SNj 1945–1970” (I–II, 1971–1972) i „Tanjug – pola veka” (1993) i zasnovan projekat pisanja hronike Udruženja novinara Srbije (1984). Jedan je od urednika i koautora monografije „Dva veka srpskog novinarstva” (1992). Napisao više odrednica o novinarstvu u Enciklopediji Jugoslavije, Malom Larusu i Leksikonu novinarstva. Objavio Bibliografiju užičke šatmpe 1885–1944 (Novinarski letopis, god. II, br. 2, 1989, 11–44). U Udruženju je stalno prisutan, pa je biran i u Predsedništvo (1983–1985), a istovremeno je bio i predsednik Aktiva novinara veterana. Dobitnik je nagrade za životno delo „Svetozar Marković” (1993) i Zlatne povelje Udruženja novinara Srbije (1995).
Stojiljko Stojiljković (Niš, 1. IX 1901 – Beograd, 12. IX 1983), predsednik od 25. II 1951. do 7. VI 1953. U mladosti jedan od osnivača i saradnik obnovljenog lista Niški glasnik (1918), a zatim urednik Niškog novog lista (1931–1934, 1937). Honorarni dopisnik Politike od 1925, a potom stalni dopisnik (1936–1941). Pri kraju Drugog svetskog rata je u Beogradu član redakcije obnovljene Politike (28. X 1944), potom dopisnik Tanjuga iz Sofije (1947–1948), urednik časopisa Slovensko bratstvo (1948–1949), zamenik glavnog urednika Politike (1949–1951), zamenik direktora Politike (1951), glavni i odgovorni urednik Politikinog zabavnika (1952). Rukovodio izgradnjom Politikine zgrade u Makedonskoj ulici. U penziju otišao 1966. godine. Uz redovne poslove bio i višegodišnji funkcioner u Savezu novinara Jugoslavije (blagajnik 1947, 1950, potpredsednik 1951, predsednik 1953–1957) i u Poslovnoj zajednici izdavača novina Jugoslavije. Prevodio književna dela sa ruskog i bugarskog jezika.
Najdan Pašić (Skoplje, 28. VI 1922 – Beograd, 10. III 1997), predsednik od 7. VI 1953. do 23. IX 1953. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu (1949), gde je i doktorirao sa temom o javnim korporacijama u Velikoj Britaniji (1955). Saradnik (1944) i glavni urednik Mladog borca (1945), glasila Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije. Jedan od pokretača obnovljenog NIN-a i njegov glavni i odgovorni urednik (1951–1953), odakle je otišao u London za atašea za štampu, glavni urednik časopisa Socijalizam (1965–1969), direktor Instituta društvenih nauka (1963–1965), profesor Fakulteta političkih nauka (1969–1974), član Predsedništva SR Srbije (1974–1978), sudija i predsednik Ustavnog suda SR Srbije (1980–1988). Autor više knjiga i nekoliko stotina naučnih članaka, rasprava i studija.
Ljubomir Stojović (Ulcinj, 20. II 1909 – Beograd, 26. XII 1969), predsednik od 23. IX 1953. do 17. V 1954. Po završetku Trgovačke akademije u Skoplju, studirao u Liježu komercijalne nauke, a potom slikarstvo. U novinarstvu od 1934. Uoči rata dopisnik Politike iz Bitolja, jedini koji je poslao izveštaj o bombardovanju grada 5. novembra 1940. godine. Kada su ga bugarske vlasti proterale iz Bitolja, zaposlio se u solani rodnoga Ulcinja, a potom se sklonio radeći kao portir u hotelu u Skadru. Od 1941. godine u Ulcinju saradnik narodno-oslobodilačkog pokreta, hapšen u Skadru 1943. godine. U obnovljenoj Politici (1944) najpre dopisnik iz Skoplja, a ubrzo premešten u Beograd, gde je postavljen za urednika privredne, a potom unutršnjopolitičke rubrike i za pomoćnika glavnog urednika. Bio je saradnik Jugoslovenskog instituta za novinarstvo i član redakcije časopisa Novinarstvo. Ostao u trajnoj uspomeni po pedagoškom radu sa mlađim kolegama. Biran u uprave Saveza novinara Jugoslavije (blagajnik 1947–1951).
Vladislav Milenković (Ćuprija, 24. IX 1900 – Beograd, 28. X 1991), predsednik od 17. V 1954. do 25. V 1956. Studirao prava. U mladosti, kao član i funkcioner Saveza komunističke omladine Jugoslavije, sarađivao u levičarskim glasilima – Mladi radnik (1922–1923) i Mlada garda (1924), omladinskim listovima koje je policija zabranila, zatim u centralnom organu Nezavisnih radničkih sindikata Jugoslavije Organizovani radnik (1921–1928), i u organ Nezavisne radničke partije Jugoslavije Radnik (1922–1924), te u listu Beogradski dnevnik (1919–1926) za vreme uredništva Moše Pijada, a novinarstvu kao profesiji se posvetio 1926. godine u listu Trgovinski glasnik, izabravši međunarodne ekonomske odnose i privredu kao svoju oblast. Objavio 1933. godine publikaciju „Ekonomska istorija Beograda do Prvog svetskog rata” (nagrada Srpske akademije nauka iz fonda Mite Petrovića). Saradnik nedeljnika Narodno blagostanje (1929–1938) i NIN-a (1935). Posle Drugog svetskog rata je u Ministarstvu spoljne trgovine, a od 1952. godine je urednik Ekonomske politike. Pre Drugog svetskog rata je bio sekretar Jugoslovenskog novinarskog udruženja (1933–1936) i član uprave Beogradske sekcije (1931–1938), a posle oslobođenja je dva puta biran za predsednika Udruženja novinara Srbije. Prvi je dobitnik nagrade Saveza novinara Jugoslavije za životno delo „Moša Pijade” (1965).
Mirko Milojković (Smederevska Palanka, 28. X 1918 – Beograd, 3. II 1986), predsednik od 25. V 1956. do 22. V 1960. Pre rata član SKOJ-a, član Komunističke partije (1939), u narodnooslobodilačkoj borbi od 1941, kao borac i politički radnik. Po oslobođenju obavljao više političkih dužnosti. Komesar u Komandi kragujevačkog vojnog područja (1944–1945), član Glavnog odbora Saveza sindikata Srbije (1945–1950), član Agitpropa CK SK Srbije (1950). Novinarstvom počeo da se bavi kao spoljni saradnik Glasa (1945). Glavni urednik Radio Beograda (1951), u Politici od 1952, urednik unutrašnje rubrike, zamenik glavnog urednika (1953–1962), zamenik direktora Novinsko-izdavačkog preduzeća Politika (1962–1978). Jedan od pokretača Ilustrovane politike (1959), Politike bazar (1963) i Radio TV revije (1966). Pisao zapažene društvene hronike. Objavljivao humoreske, reportaže i kratke priče u više listova i časopisa. Književna dela: hronike NOB „Krv na lišću” (1955), „Jedna mladost u Srbiji” (1961) i „Buna” (1971), pripovetke „Gde je moja ulica” (1958), romani „Utvara” (1961) i „Inadžije” (1988), legende „U tami blago” (1974) i „Legende iz naših krajeva” (1985). Nosilac nekoliko najviših odlikovanja.
Ljubiša Manojlović (Kragujevac, 1913 - Beograd, 1997) novinar i publicista - predsednik od 22. maja 1960. do 13. maja 1962. godine
Dragoljub Milivojević Uča (Dejanovac, Knjaževac, 30. VIII 1922 – Beograd, 10. VI 1988), predsednik od 13. V 1962. do 15. XI 1964. Posle učiteljske škole, po čemu je dobio nadimak, studirao sociologiju. U novinarstvu od 1944, glavni urednik lista Naš život (1945–1947). U Politiku došao 1952, gde je bio izveštač i komentator, dopisnik iz Poljske (1957–1958), urednik unutrašnje rubrike (od 1966), zamenik glavnog urednika. Objavio monografiju „Politika – svedok našeg doba 1904–1984” (1984). Glavni i odgovorni urednik NIN-a (1972–1975). Član Predsedništva i potpredsednik Saveza novinara Jugoslavije (1965–1967).
Branko Dadić (Zrenjanin, 24. IV 1923 – Beograd, 6. V 2002), predsednik od 15. XI 1964. do 22. IV 1967. Po završenoj gimnaziji studirao filozofiju u Beogradu. Hapšen od okupatorskih vlasti, osuđen 1944. godine na prinudni rad u Mađarskoj. Po oslobođenju partijski radnik, član Okružnog i sekretar Sreskog komiteta KP Srbije. U novinarstvu od 1947. godine. U Novom Sadu urednik političke rubrike u listu Slobodna Vojvodina, glavni i odgovorni urednik Radio Novog Sada i zamenik glavnog urednika u Dnevniku. Potom glavni urednik Prvog programa Radio Beograda (1956) i direktor Radio Beograda (1972). Izveštavao iz SAD, Švajcarske, Belgije i Holandije, stalni dopisnik Radiotelevizije Beograd iz Pariza (1958–1963). Član Upravnog odbora Povereništva novinara Vojvodine (1952), predsednik Veća novinara Vojvodine (1956) i u dva mandata član Upravnog odbora Udruženja novinara Srbije (1952, 1956). Član Predsedništva Saveza novinara Jugoslavije (1957–1958). Dobitnik nagrade za životno delo „Svetozar Marković” (1980).
Slobodan Glumac (Prijedor, 9. XII 1919 – Beograd, 23. VII 1990), predsednik od 22. IV 1967. do 17. V 1969. Po završenoj gimnaziji u Banjaluci, dolazi u Beograd da studira prava, gde počinje da se bavi novinarstvom. Sarađuje u dnevniku Vreme (1939) i zapošljava se u časopisu Radio Beograd. Kao pripadnika antifašističkog pokreta hapsi ga Gestapo i od oktobra 1943. godine do kraja rata u zatvoru, u logoru na Banjici i u internaciji u Austriji. Po oslobođenju urednik Brigadnog lista Treće vojvođanske brigade KNOJ-a u Subotici (1945), zatim Slobodne Vojvodine u Novom Sadu (1945–1947), urednik Borbe (1947–1950), načelnik Komiteta za kinematografiju Vlade FNRJ (1950–1951), dopisnik Borbe iz Zapadne Nemačke (1951–1953), prvi glavni i odgovorni urednik Večernjih novosti (1953–1957), dopisnik Borbe iz Pariza (1958–1962), glavni i odgovorni urednik Večernjih novosti (1963–1969), glavni i odgovorni urednik i direktor Borbe (1969–1973), direktor Kulturnog centra Beograda (1973), direktor i glavni i odgovorni urednik Studija B (1981). Autor je scenarija za filmove „Potraga” (1956) i „Tri Ane” (1959). Prevodio sa nemačkog (Fridrih Šiler, Hajnrih Hajne, Bertold Breht, Maks Friš) i francuskog jezika (Leopold Sedar Sengor). Dobitnik je nagrade Udruženja novinara Srbije za životno delo „Svetozar Marković” (1980) i nagrade Saveza novinara Jugoslavije za životno delo „Moša Pijade” (1984).
Đorđe Radenković (Mostar, 18. IV 1922 – Donji Stoliv, Kotor, 12. XII 1993), predsednik od 17. V 1969. do 5. VI 1971. Gimnaziju učio u Zaječaru, Nišu i Beogradu. Završio Ekonomski fakultet u Beogradu. Novinar Mladog borca (1945–1949), spoljnopolitički urenik Glasa (1949–1951), u obnovljenom NIN-u (1951) spoljnopolitički urednik, a zatim glavi urednik (1957–1963. i 1968–1970). Specijalni izveštač sa indijsko-pakistanskog (1965) i izraelsko–arapskog ratišta (1967). Spoljnopolitički komentator i dopisnik Politike iz Španije, Indije i Kine (1970–1985). Objavio više knjiga i brošura („Koreja”, „Nemačka”, „Veliko pitanje Evrope”, „Problemi današnje Francuske”, „Kina Mao Ce Tunga”), među kojima su posebno zapaženi „Portreti našeg vremena”, u čije su četiri knjige studiozno obrađene najznačajnije ličnosti svetske političke scene druge polovine dvadesetog veka. Dobitnik nagrada Udruženja novinara Srbije „Veselin Masleša” (1954. i 1955) i „Svetozar Marković” (1970) i nagrade Saveza novinara Jugoslavije za životno delo „Moša Pijade” (1987).
Jovanka Brkić (Čapljina, 20. VI 1926), predsednik od 5. VI 1971. do 19. XII 1972. Završila Visoku novinarsko-diplomatsku školu u Beogradu. U ranoj mladosti pripadnik narodnooslobodilačkog pokreta u Hercegovini. Novinarstvom počela da se bavi u omladinskim listovima Mlada Hercegovina (1944) i Omladinska riječ (1945–1947), glasilu Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Bosne i Hercegovine, potom u Radio Sarajevu (1947–1953). Saradnik Borbe (1954–1964) i urednik unutrašnjopolitičke i privredne rubrike (1965–1972), a posle političkog razlaza radila u reklamnom odeljenju Borbe (1973–1979), potom dopisnik slovenačkog Gospodarskog vestnika. Dobitnik nagrade Udruženja novinara Srbije „Svetozar Marković” (1970).
