Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
28. 08. 2011.
Posao mi je često između hitaca snajpera
U Iraku sam imao pancir i šlem kao zaštitu od sigurne ruke snajperista. I na Kosovu su nekoliko puta pucali na moju televizijsku ekipu, ali sve je to otišlo u rok službe
Noć u kojoj predsednik Boris Jeljcin izvođenjem tenkova na moskovske ulice i granatiranjem parlamenta u kojem su bili poslanicizaverenici sprečio državni udar u Ruskoj Federaciji pamtiću celog života, jer sam pred jutro, sa televizijskom ekipom „Skaja“ uz sebe, pregovarao sa ruskim specijalcima da nas puste da uđemo u velelepno arhitektonsko zdanje iz kojeg je kuljao crni dim.
Foto: Blic
Glava u torbi - stil života
Dobio sam zadatak od uredništva „Skaj njuza“ da iz Jordana, sa sto hiljada dolara u pojasu, uđem u Irak. Imao sam jugoslovenski pasoš, koji me je oslobađao od rigoroznog viznog režima koji je propisao Sadam Husein lično. U Iraku samo vredi keš.
Posle 12 sati vožnje džipom irački graničar mi je na perfektnom srpskom jeziku rekao: “Dobrodošli u Irak.” Pretrnuo sam od straha. Ispostavilo se da je službovao u ambasadi u Beogradu.
U fri-šopu koji se nalazio na graničnom prelazu mogao sam da kupim “Sabrana dela Sadama Huseina”, peglu i mašinu za kuvanje jaja. U Iraku sam često spavao u kupatilu hotelske sobe jer su tu bili najjači noseći zidovi. Tu sam naučio da kada ume da bude vrlo neudobna ako u njoj ležite duže od pola sata.
Granata je tresnula u hotel. Staklo je prštalo svuda oko nas. Ali sam imao sreće što sam, kao pravi štreber, imao baterijsku lampu uz sebe, koja me kroz ruševine odvela do izlaza iz hotela. Posle nekog vremena sam oguglao na uobičajenu novinarsku disciplinu u Iraku, koju smo od milošte zvali “snajper reli”.
Određene deonice puta prolazio sam u kolima koja su obezbeđivali nekadašnji britanski specijalci. Imao sam pancir i šlem kao zaštitu od sigurne ruke snajperista. I na Kosovu su nekoliko puta pucali na moju televizijsku ekipu, ali sve je to otišlo u rok službe.
Bermudski trougao
Moj deda Mihajlo Šćekić bio je pukovnik Kraljevske jugoslovenske vojske. Dobar deo Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u Nemačkoj. Njegova žena, a moja baka Emilija, rođena je u Karlovcima.
Za okolnosti koje su vladale u prvoj polovini dvadesetog veka na Balkanu Mihajlov i Emilijin brak bio je veliki presedan. Mihajla je služba odvela u Sarajevo, gde je Emilija rodila mog oca Jovana, koji je uspeo da preživi Drugi svetski. Jovan je otkrio novinarstvo kao životnu strast. Bio je glavnu urednik ondašnjeg “Sveta”, potom je prešao u Radio Beograd i početkom 1953. brodom otišao u Njujork na mesto dopisnika iz SAD.
Mesec dana nakon njegovog odlaska, u februaru, dobio je sina Jakšu. Moja majka je bila ludo hrabra žena jer je posle proslave mog prvog rođendana sa bebom iz Rijeke zapucala u Njujork, takođe brodom.
Tačno 42 dana smo putovali poluteretnim brodom, koji se u odlasku zvao Hrvatska, a u povratku 1959. godine Srbija. Sa nepunih šest godina preživeo sam strahovitu oluju u Bermudskom trouglu. Brod se pod naletima vetra na talasima ljuljao kao u luna-parku. I na kraju, kada smo bili nadomak Rijeke, kapetan je skrenuo brod u neku uvalu ne bi li pozdravio familiju i uspeo je da ga nasuče, pa smo morali čamcima da se prevezemo do našeg odredišta.
Posle četrdeset godina, kada sam se poslom našao u Njujorku, obišao sam pedijatra koji me je lečio dok sam kao klinja živeo u Americi.
Televizija prirodno stanište
Moj Jova je učestvovao u pionirskom projektu stvaranja Televizije Beograd. Previše često se dešavalo da moj otac mora da “svrati” na nekoliko sati na televiziju pre nego što bi sa porodicom uživao na izletu u Lipovačkoj šumi. Više sam se igrao u starim zgradama Televizije Beograd na Sajmištu nego u prirodi.
Za mene je televizija bila prirodno stanište, ali Jova je hteo da nastavim porodičnu tradiciju i, poput njega i deda Mihajla, upišem vojnu gimnaziju. Moja majka je glasno kazala Jovi “Taj film nećeš gledati!”
Želeo sam da upišem Vazduhoplovnu gimnaziju, ali pošto sam nosio naočare, to je bilo nemoguće. Završio sam u VIII beogradskoj gimnaziji. Pravni fakultet je bio logičan izbor moje životne linije manjeg otpora, koja je podrazumevala sigurnost u zlatnoj sredini.
Čim sam diplomirao, đavo mi nije dao mira, pa sam se prijavio na konkurs „Večernjih novosti“ za pripravnike novinare. Kada me je čika Pera pustio u kafanu Klub književnika u Francuskoj ulici, mislio sam da više od toga u životu ne mogu da postignem.
Voleo sam da idem u diskoteku „Cepelin“ na Tašu, klub „Akvarijus“ na Slaviji... Sedamdesete su bile fine godine u Jugoslaviji, pa smo se odlično zabavljali.
Šta ima veze čiji je ako je dobar
Sreća je važan faktor u novinarstvu. Išao sam na aerodrom da čekam čuvenog kardiohirurga Majkla Debejkija, koji je bukvalno otimao ljude od smrti.
Prtljag mu je bio izgubljen i morao je da provede dodatnih sat vremena na aerodromu. Pošto sam poznavao čoveka iz organizacionog odbora za doček, on me je pozvao da popijemo kafu u prostoriji gde je doktor čekao svoje kofere. I tako, uz kaficu, intervjuisao sam Debejkija.
Taj usud sudbine mi je obezbedio prvi pun potpis u novinama. Jova je tada bio ponosan na mene, ali me je stalno odvraćao od novinarstva, govoreći mi da je to profesija koja melje ljude i koja zahteva potpuno posvećenje. Nije vredelo.
Želeo sam na televiziju i, posle regularnog testiranja na RTB, počeo sam da radim u Beogradskoj hronici. Ali vrlo brzo je moj slučaj bio tema partijskog sastanka jer po tada važećim pravilima otac i sin nisu mogli da rade u istoj instituciji.
Gordana Suša je ustala i rekla: “Šta vam je, ljudi, ako je dobar, šta ima veze čiji je?” i tako je televizija postala moj život.
Nove tehnologije životna avantura
Otkrivanje novih tehnologija za mene je uvek bila specijalna životna avantura. Uz Radoslava Zelenovića, Kostu Carinu, Veljka Đurovića i Dragutina Markovića pokrenuo sam „Yu video novinu“, čiji je prvi broj isprovocirao nekog konzervativnog uvodničara “Politike ekspres” da napiše kako “neće valjda svi vlasnici ‘mercedesa’ imati svoje novine”.
Uz Velimira Žugića, tehničkog direktora televizije, putovao sam po Evropi i Americi da “kupujem” znanje. Kada je 1990. Jugoslovenska radio-televizija počela da se raspada, RTS je doneo odluku da krene samostalno sa satelitskim programom. Prvo smo krenuli sa šest sati za Evropu, a mesec dana kasnije emitovali smo i šest sati za Ameriku.
Na „Skaj” zbog rumunske revolucije
Rumunska revolucija me je gurnula u producentski posao na „Skaj njuzu“. Tadašnja Televizija Beograd je jedina imala link sa Bukureštom. Tri dana pre revolucije u Rumuniji tamošnji inženjeri su me zvali da provere da li taj link funkcioniše. Uveravali su me da ću se uskoro iznenaditi.
Posle tri dana revolucionari su bili u televizijskom studiju i odlučio sam da tu sliku besplatno ponudim čitavom svetu. Iz Si En En su mi poručili da su zauzeti američkom invazijom na Granadu. Palili su sopstvene reflektore dok su marinci puzali.
Za razliku od njih, urednici “Skaja” su mi uz sliku naručili i fono-izveštaj. Njihova ekipa je došla u Beograd, sproveo sam ih prema Bukureštu i tada je počela moja saradnja sa engleskom TV stanicom.
Od kako je krenuo rat na prostoru Jugoslavije, “Skaj” je izveštavao o svemu što se događa kod nas i 1993. su me zvanično zaposlili. Bio sam prvi Jugosloven koji je radio za “Skaj njuz”.
Porodica moj najveći saveznik
Prokletstvo moje profesije najbolje oslikava momenat kada je moj otac doživeo moždani udar. Jova se borio za život dok sam sa televizijskom ekipom bio u Moskvi zbog terorističkog upada u pozorište.
Krenuo sam odmah za Beograd, ali Jovu nisam zatekao u svesnom stanju. Nismo stigli da se oprostimo. Mnogo važnih i lepih događaja u mojoj porodici propustio sam zbog profesije.
Mojima u kući zaista nije lako. Više od pola našeg bračnog staža nisam proveo sa Marijom. Na nju je sve palo.
Jednom sam u žurbi izlazio iz kuće dok mi je stariji sin imao visoku temperaturu i Marija me je pitala: “Pa dobro, je l’ ti nekada možeš da kažeš ne?” Kratko sam joj odgovorio “Ne” i ona je samo odmahnula glavom.
Suprugu Mariju, doktora humane genetike koja radi u Institutu za majku i dete, upoznao sam 1981, kada sam došao iz vojske i svratio kod prijatelja, kako sam mislio, samo na pet minuta da ih pozdravi. Zbog Marije sam ostao celu noć.
Danas imamo dva sina. Boris radi u Ministarstvu finansija posle okončanih studija političkih nauka, a Bojan završava Pravni fakultet.
Antrfile : Lična karta
Jakša Šćekić je rođen u Beogradu 1953. godine;
-Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu;
-Radio je kao novinar u Večernjim novostima i RTB;
-Jedan je od osnivača Trećeg kanala i satelitskog programa RTS;
-Najveći uspesi u karijeri vezani su za rad na mestu producenta britanske TV stanice Skaj njuz;
-Izveštavao je iz ratom zahvaćenih područja kao što su Irak, Kuvajt, Kosovo...
-Oženjen je Marijom, sa kojom ima sinove Borisa i Bojana
Aleksandar Nikolić
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.