Vesti

07. 11. 2011.

Izvor: Užička nedelja

Mediji u raljama krupnog kapitala

Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije U prethodnom broju počeli smo da objavljujemo, uz minimalna skraćenja, izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, koji se u srpskim medijima svesno ignoriše.

Zamolili smo gospođu Vericu Barać za kratak komentar

Upravo zbog ofšor strukture ovog medija, u vreme kada je kupoprodaja izvršena,samo se posredno moglo saznati da se iza kiparskih kompanija nalazi grčki brodovlasnik Minos Kirijaku. On je govoreći za medije, potvrdio da je televiziju Foks dobio za jedan dolar od vlasnika američkog Foksa, Ruperta Mardoka. RRA je odobrila ovu vlasničku promenu, ali nije javno saopštila ko je pravi vlasnik kiparskih kompanija.

Tek jula ove godine, u Grafičkom prikazu vlasničke strukture RTV stanica sa nacionalnim pokrivanjem, RRA je objavila da Minos Kirijaku preko ofšor strukture kontroliše 25% TV Prve, a da je ostalih 75% pod kontrolom tri osobe koje se takođe prezivaju Kirjaku, odnosno verovatno su članovi njegove porodice.

TV Prva je odličan primer kako netransparentnost vlasništva, suprotno Zakonu, daje mogućnost istom vlasniku da dođe u posed većeg broja medija sa nacionalnom pokrivenošću. Naime, u novembru 2010. prodata je RTV B 92.

Najveći akcionar RTV B92 postalo je domaće preduzeće Astonko,čiji je vlasnik istoimeno preduzeće sa Kipra, ali je njen vlasnik nepoznat.

Međutim, iz samog medija su stigle informacije da je izvesni Stefanos Papadopulos pravi vlasnik te kiparske firme, zajedno sa još nekim licima. Papadopulos je, takođe, vlasnik TV Makedonija (http://www.maketv.gr/) iz Soluna u Grčkoj, za koju u toj zemlji postoji uverenje da je članica grčke medijske grupacije „Antena” (www.antenna.gr/tv/) Minosa Kirijakua, koja u Srbiji već ima TV Prvu.

Prema registrima emitera u Grčkoj, Antena i Makedonija su formalno međusobno nezavisne TV kuće, ali Antena zapravo nije samo formalno preuzela kontrolni paket u TV Makedoniji zbog grčkih propisa o medijskoj koncentraciji, ali upravlja tom televizijom. Zbog toga su se u javnosti pojavile sumnje da RTV B 92 i TV Prva imaju istog vlasnika.

Savet RRA je zvanično odobrio ovu promenu vlasništva, ali pri tome nije objavio informaciju o novom, pravom vlasniku ove medijske kuće, već je samo rečeno da je sve urađeno po zakonu, iako postoje ozbiljne sumnje da je prekršen član 99 Zakona o radiodifuziji, zbog čega je došlo do nedozvoljene medijske koncentracije.

Ni iz Grafičkog prikaza vlasničke strukture RTV stanica sa nacionalnim pokrivanjem, objavljene nedavno na sajtu RRA ’4’, nije jasno ko kontroliše RTV B92. Stefanos Papadopulos se navodi kao vlasnik jedne ofšor firme, Lake Blade Holdings sa Kipra, koja poseduje 0,63% akcija B92.

Ova kiparska firma je i suvlasnik preduzeća Astonko, koja u kapitalu B92 učestvuje sa 84,55%, međutim RRA ne daje podatke u kom procentu je Lake Blade Holdings vlasnik Astonka, već samo da vlasništvo u Astonku deli sa još jednom kiparskom firmom, Salinik.

TV Avala

Željko Mitrović, vlasnik TV Pink, od marta 2008. godine pominje se i kao nezvanični većinski vlasnik TV Avala, u kojoj formalno ima samo 4,95% odsto akcija.

Pretpostavlja se da posredstvom austrijske kompanije Greenberg Invest, za koju se ne može tačno utvrditi stvarni vlasnik, a koja poseduje 48,4 odsto te stanice, Mitrović ima većinski udeo u TV Avali, što bi, takođe, bilo protivno članu 99. Zakona o radiodifuziji o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji.

Potvrda ove informacije stigla je u junu 2011, kada je u medijima objavljeno da Mitrović prodaje „svoju“ televiziju Avala grupaciji CMI, koja u Hrvatskoj poseduje TV Novu ’5’, a zatim i da pregovara o prodaji TV Avale sa Al Džazirom ’6’.

Ostali vlasnici TV Avale su biznismen Danko Đunić sa 45,65 odsto vlasništva, dok 0,99 odsto udela ima Ekonomski institut, koji je pod kontrolom Đunića i Aleksandra Vlahovića, poslanika DS-a i bivšeg ministra za privredu i privatizaciju.

Nekadašnji Miloševićev ministar i zamenik predsednika Savezne vlade, Đunić važi za idejnog tvorca koncepta privatizacije i za jednog od najmoćnijih ljudi u Srbiji. Najpoznatiji je kao prvi čovek konsultantske kuće „Dilojt“ u Srbiji, koja je bila privatizacioni savetnik u prodaji mnogih domaćih kompanija, ali i kao suvlasnik pomenutog Ekonomskog instituta i firme „Eki investment“.

Učestvovao je u većini spornih privatizacija u Srbiji, počev od vremena Miloševića kao funkcioner njegove Vlade, pa sve do danas, bilo kao konsultant, ili kao vlasnik preduzeća - od prve prodaje Telekoma Srbije Italijanima, do stečaja i likvidacije banaka u Srbiji, prodaje Sartida i Imleka, i brojnih domaćih preduzeća.

Njegova uloga je najviše došla do izražaja prilikom sumnjive privatizacije C marketa, kada su u prostorijama Eki investmenta, na inicijativu tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, Miroslav Mišković, Milan Beko i bivši direktor C marketa Slobodan Radulović, sklopili kartelski sporazum, nazvan Memorandum o razumevanju.

TV Avala u odnosu na ostale televizije, nema veliku gledanost i uticaj na javno mnjenje, ali je značajno što ova stanica zastupa interese ekonomskog lobija. Avala se najviše bavi temama koje odgovaraju njenim vlasnicima, pa tako od 2008. godine ima i ekskluzivna prava na prenos aukcijskih prodaja u Agenciji za privatizaciju.

Ipak najveća nedoumica oko TV Avale jeste ko se krije iza austrijskog Grinberg investa, čiji je formalni vlasnik, do skoro, posedovao i jedan ovdašnji nedeljnik - Standard.

Ovde valja podsetiti i na činjenicu da je Željko Mitrović, koristeći se infrastrukturom RTS-a, bliskošću sa JUL-om i ružičastom kulturom kiča, iz jedne sobe u zgradi tadašnjeg CK na Novom Beogradu, postao„balkanski medijski magnat“. RTS je, krajem devedesetih, bio prinuđen da Pinku da svu potrebnu tehniku uz minimalnu naknadu, pa je upravo zahvaljujući tadašnjem propadanju RTS-a, došlo do procvata Pinka.

Mitrović je od te male JUL-ovske televizije, u međuvremenu, izgradio imperiju koju čine televizijski ogranci u BiH, Crnoj Gori, Makedoniji i Sloveniji, petnaestak specijalizovanih satelitskih kanala (Ekstra, Kids, Mjuzik, Plus, Movies,...), muzička i filmska produkcija (City Records, Pink film International), marketinške usluge firme „Media sistem“ i fabrika za proizvodnju diskova (Pink Digital System).

Na kraju treba reći da posebno zabrinjava činjenica da ni nakon demokratskih promena 2000. godine nije pokrenuto pitanje odgovornosti za propadanje RTS-a, nitije podnet zahtev za naknadu štete javnom servisu zbog onoga što je Pink radio.

Ofšor kompanije i u Radio indeksu i Roadstar radiju

I vlasnici radio stanica često se kriju iza ofšor kompanija, pa čak tri nacionalne radio stanice od ukupno pet, imaju vlasnika na Kipru.

Radio Indeks ima kiparskog vlasnika - SWF investments limited iz Limasola, koje poseduje 49 odsto akcija. Ni u ovom slučaju se ne zna ko je zaista vlasnik tih akcija, mada se u registru APR-a mogu pronaći dokumenti koji govore da je direktor SWF investments limited sa Kipra, izvesni slovenački državljanin Leo Oblak. Osoba sa tim imenom je direktor slovenačke grupe radio stanica Infonet medija.

Prema podacima APR-a, u vlasničkoj strukturi Roadstar radija, 49 odsto akcija pripada hrvatskoj firmi koja se bavi prometom nekretnina - Dijagram nekretnine d.o.o. Zagreb. Ova promena, prema podacima APR-a, obavljena je u maju 2011, a do tada je 49 odsto akcija pripadalo kiparskoj ofšor kompaniji, Radich Enterprise limited, dok je ostatak akcija imao izvesni Ilija Dražić, koji je i danas vlasnik 49 odsto akcija.

Ovo je već treća promena u vlasničkoj strukturi tog radija, koji je prema ranijim podacima, bio u vlasništvu Euroluxpetrol – Elp Branivoja Lazovića, koji se u APR-u i danas vodi kao zastupnik radija. Do ove prve promene kapitala radija došlo je, prema navodima medija, nakon Lazovićevog hapšenja u februaru 2009. godine, zbog sumnji da je počinio krivično delo zločinačko udruživanje, primanje i davanje mita, zloupotreba službenog položaja, čime je budžetu Srbije naneta šteta od 25 miliona dinara,ali je kasnije oslobođen svih optužbi.

Novi standard

15 odsto akcija nedeljnika Standard donedavno je bilo u vlasništvu novinara Željka Cvijanovića, dok je 85 procenata pripadalo bečkoj firmi JK Zeitungsverlag beteilingungs.

Zanimljivo je da je formalni vlasnik tog preduzeća austrijski advokat Verner Johanes Kraus, koji je takođe vlasnik Greenberg Invest-a investa u TV Avala. U međuvremenu, došlo je do promena u vlasničkoj strukturi tog magazina, pa stoprocentno vlasništvo prelazi u ruke preduzeća New Standard Media Matilde Veljković, koja je u starom Standardu radila u marketingu, dok je glavni urednik bio i ostao Željko Cvijanović.

Cvijanović je poznat domaćoj javnosti kao novinar koji je za vreme rata službovao u kabinetu SDS-a Radovana Karadžića, a potom bio i šef beogradskog dopisništva Srne, novinar Reportera,urednik „Blic njuza“, nedeljnika „Evrope“, čije su navodne veze sa Službom državne bezbednosti više puta bile objavljene u javnosti.

Ekonomist

Veoma uticajan list u kojem se mogu pročitati stavovi ekonomske elite, Ekonomist, u Srbiji posluje kao zvanično izdanje preduzeća Ekonomist Media Group. Vlasnici te firme su novinari Biljana Stepanović Milošević (10 odsto) i Mijat Lakićević (0,34 odsto), ali i američka kompanija Media International Group (89,66 odsto) koja posluje u okviru američke ofšor zone - države Delaver, čiji je vlasnik nepoznat.

Objektiv

I nedeljnik Objektiv ima vlasnika u istoj ofšor zoni, firmu MGM Promarket o čijem se pravom vlasniku, takođe, samo nagađa. Prema navodima medija, iza te ofšor firme stoji Boris Stajkovac, široj javnosti poznat kao organizator brojnih humanitarnih akcija, osnivač Centra za brigu o deci, ali i bivši visoki funkcioner DS-a i Karićevog PSS-a.

Da su ti napisi verovatno tačni, govori i podatak da je zamenik direktora preduzeća, Milica Stajkovac, njegova supruga. Stajkovac je, inače, hapšen u martu 2009. godine, a zatim i optužen za utaju poreza od 2,7 miliona dinara.

Nedeljni telegraf i Borba

Nedeljni telegraf, koji je prestao da izlazi 2010.godine, takođe je imao kiparsko preduzeće Armapo Media Limited za vlasnika. Ko je vlasnik tog kiparskog preduzeća takođe je nepoznato, iako je u medijima bilo nagađanja.

Vlasnika sa Kipra imao je i dnevni list „Borba“, koji je takođe od kraja 2009. godine prestao da izlazi.

Kompanija pod nazivom Buana Holdings Limited iz Nikozije i danas je vlasnik preduzeća Novine Borba, koje je izdavalo dnevni list „Borbu“. U oktobru 2008. ta kiparska kompanija je od preduzeća Futura plus za 5.000 evra kupila preduzeće Novine Borba.

Futura plus se i danas nalazi u posedu firmi Stanka Subotića Caneta, D-trejd i Imirdžing market investments iz Danske, dok je kiparsku kompaniju Buana Holdings limited zastupao novinar Ivan Radovanović, ali njen vlasnik nije poznat.

Domaći političari i biznismeni kao vlasnici medija

Pored medija, čiji vlasnici potiču iz poreskih rajeva, postoji i grupa od pet medija sa nedovoljno transparentnim domaćim kapitalom, koji je zapravo u rukama domaćih biznismena ili političara - Hepi TV, Hepi kids TV, Radio S, Akter i Pečat.

Hepi

Vlasničke strukture Hepi TV i Hepi kids TV, dve povezane televizije koje dele nacionalnu frekvenciju, su prikrivene i komplikovane. Iza niza raznih preduzeća, kao krajnji vlasnik Hepi TV pojavljuje se izvesni Petar Ratković, a vlasnik Hepi kids je izvesni Dejan Nikolić.

Iako ne postoje zvanični izveštaji, smatra se da je Hepi televizija u vlasništvu kontroverznog biznismena Predraga Rankovića Peconija, jer su sve firme koje učestvuju u vlasništvu te stanice, registrovane u Zemunu na istoj adresi, na kojoj se nalaze i firme čije se vlasništvo u medijima (mada ne i zvanično) pripisuje Rankoviću (Monus, Invej).

Ranković je poslove započeo sa kockarnicama i kladionicama, dok ga Bela knjiga organizovanog kriminala iz 2002. godine označava kao glavnog operativca“ surčinskog klana” za pranje novca.

Savet za borbu protiv korupcije je nedavno primio predstavku zaposlenih novinara, kojom se izražava sumnja da je Željko Mitrović neformalni suvlasnik Hepi TV.

Radio S

Radio S je radio stanica sa nacionalnom frekvencijom, iza čijeg se vlasništva krije političar. Radio S nekada je bio u direktnom vlasništvu Socijalističke partije Srbije (SPS), dok se danas ta radio stanica nalazi u posedu Ljubinke Anđelković, majke visokog funkcionera SPS- a Zorana Anđelkovića, člana GO SPS i predsednika UO Železnica Srbije.

Radio S je nekada bio u vlasništvu preduzeća Genes-S, koje je bilo u vlasništvu SPS-a. Danas je u formalnom vlasništvu preduzeća AS Media, čiji je osnivač S Media Tim, koji poseduje majka Zorana Anđelkovića, Ljubinka.

TV Most i Palma plus

U Srbiji ima još očiglednih primera u kojima stranački funkcioneri imaju medije. TV Most sa regionalnom dozvolom je u vlasništvu roditelja Dušana Bajatovića, potpredsednika SPS-a i direktora javnog preduzeća Srbijagas, a Dalibor Marković, sin Dragana Markovića Palme, gradonačelnika Jagodine i predsednika Jedinstvene Srbije, poseduje Televizuju Palma plus,koja ima regionalnu TV frekvenciju.

Pečat

Ni za list Pečat se ne može tvrditi ko je njegov vlasnik s obzirom na neuobičajenu cikličnu vlasničku strukturu, koja prikriva pravog vlasnika. Preduzeće Naš pečat objavljuje novine, a njen vlasnik je firma Baam-trejd iz Beograda, čiji su vlasnici Branislav Vučelić (10,14odsto), Ana Vučelić (10,14 odsto) i opet preduzeće Naš pečat (79,72 odsto).

Ipak, u javnosti se pominje da je pravi vlasnik Pečata Milorad Vučelić, nekadašnji direktor Radio televizije Srbije, blizak saradnik Slobodana Miloševića i funkcioner SPS-a.

Pravda

Vlasnici dnevnog lista Pravda takođe su partijski kadrovi. To su Jugoslav Petković (47 odsto), koji je član Srpske napredne stranke i načelnik opštinske uprave u Zemunu, i Nemanja Stefanović (48 odsto) koji je član SNS-a i vezuje se za Nebojšu Stefanovića, potpredsednika Glavnog odbora SNS-a.

Grupacija Vojvodina Info

Grupacija Vojvodina info, koja u svom posedu ima nekoliko regionalnih štampanih medija,u vlasništvu je funkcionera stranaka. Od nastanka 2006. godine, vlasnička struktura se menjala, ali je, za sada,ostala vlasnik nedeljnika Zrenjanin, Somborskih novina, Subotičkih novina, Bačkopalanačkih novina, Vršačkih novina, dok je nejasno njeno vlasništvo u Građanskom listu i nedeljniku Akter.

Najpoznatiji član ove medijske grupacije je Dušan Stupar, nekadašnji šef beogradskog odeljenja Službe državne bezbednosti, a danas jedan od vlasnika preduzeća „Univerzal holding“ i brojnih domaćih preduzeća.

Pored njega, članovi grupe su Srđan Vučurević, funkcioner gradskog odbora Demokratske stranke Srbije (DSS) u Novom Sadu i Nenad Romčević, takođe član gradskog odbora DSS-a u Novom Sadu.

Radio Fokus

Među medijima čiji su vlasnici poznati javnosti je i Radio Fokus, čiji je vlasnik Interspid Petra Komljenovića, iz Beograda.

On je ostao poznat javnosti kao jedno od imena iz policijske akcije Mreža, koja se bavila švercom cigareta, a tvrdilo se da je bio na čelu grupe, koja je radila pod pokroviteljstvom Marka Miloševića. O njegovoj ulozi u tome je pred Specijalnim sudom svedočila i Bojana Kovačević (Bajrušević), koja je optužena takođe za šverc cigareta tokom devedestih godina, a koja je poznata i po tome što je udovica Vlade Kovačevića zvanog Tref, koji je bio i prvi vlasnik Interspida.

On je ubijen 1997. godine i to je bilo prvo u seriji ubistava ljudi iz neposrednog okruženja Slobodana Miloševića. Bio je blizak sa Markom Miloševićem, a policijski podaci govore da su njih dvojica gazdovali krijumčarenjem cigareta.

Više medijskih stručnjaka govorilo je o političkoj naklonjenosti te stanice ka SRS pre sukoba u toj stranci, kao i da se danas priklanja Naprednjacima.

Novinari kao vlasnici medija

Nedeljnik Vreme

Među nacionalnim medijima postoje samo dva u kojima su vlasnici sami novinari–dnevnik Danas i nedeljnik Vreme.

Međutim, ni nedeljnik Vreme nije uspeo da izbegne uticaj vlasnika krupnog kapitala na svoju uređivačku politiku. Naime, vlasnici Vremena imaju upisan dug u registru zaloga zbog uzetog kredita i to preko preduzeća V film kome je upisano dugovanje od 370 hiljada evra firmi Delta Maksi, koje dospeva na naplatu 21. marta 2012.godine.

Preduzeće V film je, u međuvremenu, izbrisano iz registra i pripojeno preduzeću Vreme, koje zvanično objavljuje poznati nedeljnik.

U međuvremenu se vidljivo promenila i uređivačka politika tog nedeljnika, koja ukazuje na značajan uticaj vlasnika Delte na sadržinu tekstova tog nedeljnika, posebno kada je reč o poslovanju Miroslava Miškovića.

Strani kapital i država lao vlasnici medija

Dnevni listovi Blic, 24 sata, Alo i nedeljnik NIN deo su multinacionalne nemačko-švajcarske izdavačke mreže Ringier Aksel Springer.

Ta grupacija je prošle godine nastala spajanjem švajcarskog Ringijera i nemačkog Aksel Špringera. Značajan broj ostalih srpskih medija i dalje je u vlasništvu države.

Pored Politike, novosadskog Dnevnika i delimično Večernjih novosti, država kao vlasnik, kontroliše i veliki broj lokalnih medija, uprkos tome što Zakon o javnom informisanju kaže da država ne može biti osnivač javnog glasila u Srbiji, ni posredno, niti neposredno.

Ove činjenice samo još dodatno doprinose haotičnom stanju medijske scene u Srbiji i omogućavaju direktnu političku kontrolu nad medijima.

Zloupotreba vlasništva

Ono što je zajedničko i za tajne vlasnike medija i za one koji su poznati javnosti, jeste zloupotreba frekvencija radi ostvarivanja ličnih interesa. Neretko vlasnici medija tretiraju frekvencije, koje su dobili u zakup, i to kao javno dobro, kao svoju privatnu imovinu.

Na primeru Novosti se možda najslikovitije vide razlozi i posledice prikrivanja vlasništva u medijima, i to uz pomoć državnih institucija, što se odražava na uređivačku politiku medija. Tako se u Novostima, između ostalog, već godinama ne mogu pronaći analitički tekstovi, koji kritikuju ili problematizuju poslovanje Miroslava Miškovića ili Milana Beka, njihovih firmi i povezanih osoba.

Čak i kada je osporavanje pojedinih nezakonitosti bilo nemoguće izbeći, kao u slučaju preuzimanja akcija Luke Beograd, urednici Novosti su u tome uspevali, objavljujući isključivo tekstove u kojima su poručivali da „ćemo od Luke svi imati koristi“ i da je „sve bilo po zakonu“, o čemu je čitaoce uvek obaveštavala ista grupa ljudi, među kojima je bilo i zvaničnika, poput Predraga Bubala, ali i predstavnika Komisije za hartije od vrednosti i Agencije za privatizaciju.

Takođe, Mišković, ali i drugi vlasnici krupnog kapitala, u tom mediju se uvek prikazuju kao „patriotski privrednici“, „ljudi od poverenja“, „uspešni domaći biznismeni“,„inteligentni poslovni ljudi“, koji se promovišu kroz naslove - „Biznismeni kupuju platane“, „Kraljevo: Tri kuće od Delte“, „Delta drži reč“, „Delta osvaja i Sloveniju“, „Tri premijera u Delti“,„Dodik poželeo Delta siti“, „Biznis ne kroji politiku“, „Delta spaja Balkan“, „Privrednici su uz predsednika“,ili „Srbi iza Salforda“, „Salfordu ipak ljubljansko mleko“, „Beko: Odlaze nam najbolji“ i dr.

I ne tako davno izveštavanje TV Pink i Novosti, takođe se pretvorilo u pravi medijski rat i pokazalo kako njihovi vlasnici, Željko Mitrović i Milan Beko zloupotrebljavaju medije za ostvarivanje ličnih interesa.

Pink u februaru 2011, iznenada počeo da se bavi onime čime se ta televizija nikada nije bavila – istraživačkim novinarstvom.

Tokom nekoliko dana, ta televizija počela je da „otkriva“ ono o čemu su pojedini mediji odavno izveštavali - da je prodaja akcija Novosti obavljena nezakonito.

Finansijski uticaj državnih institucija na medije (kupovina uticaja) i uloga marketinških agencija

Državne institucije u Srbiji izdvajaju značajna budžetska sredstva na oglašavanje, čime se otvara mogućnost za ostvarivanje lične i partijske promocije u medijima.Izdvajanje državnih institucija za oglašavanje u medijima na godišnjem nivou, na uzorku za 50 najznačajnijih institucija od kojih je Savet za borbu protiv korupcije prikupio podatke, nije manje od 15 miliona evra.

Kada se tome dodaju i sredstva koja se, inače, zvanično izdvajaju za rad medija, dolazimo do iznosa od najmanje 36 miliona, pa do čak 40 miliona evra za medije iz državnih izvora. Ako to uporedimo sa ukupnim tržištem oglašavanja, koje prema nekim procenama iznosi oko 160 miliona evra, to znači da medijima od državnih institucija dolazi gotovo četvrtina prihoda.

Tako vlast dobija značajan prostor za ostvarivanje finansijskog uticaja na medije, čime se, ujedno,ostvaruje i uticaj na uređivačku politiku.

Stvarna potreba državnih ograna za oglašavanjem postoji kod različitih vidova aktivnosti namenjenih javnosti, kao što su oglasi za javne nabavke, oglasi za radna mesta,oglasi sa konkurse i sl. i takve aktivnosti su Zakonom o oglašavanju vrlo precizno definisane.

Članom 86. tog Zakona definisano je da državni organi i ogranizacije mogu da oglašavaju svoje aktivnosti i mere koje su od značaja za građane i to naročito u pet slučajeva: kao poruke za učešće na izborima ili referendumu, mere za postupanje građana u slučajevima opšte opasnosti, humanitarne akcije, konkurse i pozive, kao i ekonomske aktivnosti kao što su kupovine, otkupi i sl.

Zakonom je posebno zabranjeno da se koristi ime, lik, glas ili lično svojstvo funkcionera, kao ni da se posredno, niti neposredno može oglašavati politička organizacija.

Međutim, najviše sredstava medijima je plasirano upravo kroz različite vrste kampanja, koje najčešće nisu imale humanitarni karakter, kako to predviđa Zakon o oglašavanju, već su za cilj imala promociju rada i aktivnosti ministarstava.

Najskuplje kampanje u proteklom periodu bile su „Očistimo Srbiju“ Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, promocija startap kredita Ministarstva ekonomije, „Kosovo je Srbija“, kampanja za vakcinaciju protiv gripa A H1N1, kampanja za odvikavanje od pušenja i sl.

Nema, na primer, emisije čiju je produkciju platilo Ministarstvo u okviru kampanje „Očistimo Srbiju“, a da se u njoj kao akter ne pojavljuje ministar Oliver Dulić.

Zbog svega toga, prenošenje informacija o radu državnih institucija, poslednjih godina se pretvorilo u banalno plasiranje promotivnih informacija o radu funkcionera koji rukovode državnim institucijama, po sistemu ko je platio više, taj dobija više prostora.

Kada se uz to još medijima ponude i gotovi, pa pritom i besplatni video materijali, kao u slučaju dve vlasnički povezane firme - Infobiro i Frejm TV, čije usluge praćenja i snimanja događaja plaćaju ministarstva i druge državne institucije, a ne mediji, onda oni više uopšte ne moraju da šalju novinarske ekipe na teren.