Vesti
14. 11. 2014.
Moj dnevnik - Velimir Ćurguz Kazimir
Građa za Muzej melanholije
Već tridesetak godina se nakanjujem da počnem da pišem dnevnik. Nekoliko puta sam i počeo i izdržao nedelju, dve. Onda su se desile neke stvari koje su naprosto progutale sve što je ličilo na kreativnu rutinu i pretvorile život u beskrajni red dana prepunih obaveza koje su apsorbovale skoro sve.
Ne kažem da se danas situacija bitno promenila, čak ni odlazak u penziju nije uklonio najveći deo posla vezan za golo preživljavanje. Pre bih rekao da su se okolnosti promenile u pogledu novostečenih prijatelja koji su me poslednjih godina, svesno ili nesvesno, gurali da se latim ovog obespokojavajućeg i mukotrpnog zadatka.
Pisati dnevnik koji će biti odmah predstavljan javnosti predstavlja rizik pre svega na ličnom planu jer iskrenost, bez koje dnevnik nije dnevnik već trivijalno “pismo urednika”, može da pokvari mnogo toga. Biti iskren uvek je bilo opasno, danas pogtovo.
Da krenem u ovu avanturu pomogla je i tehnologija. Po prvi put pisac može sam sve da radi – ne samo da piše nego i da distribuira, čita, objašnjava, ilustruje i komunicira sa svima koje zanima ono o čemu dnevnik svedoči. Jer, svaki je dnevnik svojevrsno svedočanstvo ne samo o vremenu u kojem se piše nego i onom prethodnom.
U mom će Dnevniku biti dosta zapisa iz devedesetih, iz onog zlosrećnog vremena ratova i siromaštva kad je osećanje solidarnosti i zajedništva bilo mnogo snažnije i življe nego što je to danas slučaj. Ovo, naravno, nisu političke analize ili komentari o onome pre i onome sada, ali ukoliko bude bilo povoda, ukoliko mi nešto “dirne živac”, ja ću svakako reagovati.
Želeo bih da ono što napišem, i ne samo napišem, već i fotografišem, naslikam ili snimim kao audio sadržaj, jednog dana bude deo budućeg Muzeja melanholije koji sam zamislio 2013. godine.
Napravio sam projekat za jedan sasvim beogradski Muzej melanholije koji bi bio otvoren za sve one koji o tome imaju šta da kažu ili da “smeste” u niše ovog virtuelnog Muzeja. (Sadržaji ne moraju biti striktno vezani za Beograd baš kao što ni donatori ne moraju biti Beograđani.) Zbog toga se ovaj Dnevnik može tretirati kao svojevrsna građa na budući Muzej melanholije. (Izabrana zgrada Muzeja nalazi se u Crnogorskoj ulici.)
Nisam predvideo mogućnost komentarisanja Dnevnika iz vrlo jednostavnog razloga: ovo je rad u nastajanju. Pretpostavljam da će posle određenog vremena Dnevnik biti kompletiran ili prekinut nekim neočekivanim događajem.
Tada, po mome mišljanju, nastupa trenutak za komentarisanje. Uostalom, postoji hiljadu mesta – od sajtova i klasičnih medija do društvenih grupa – gde se do mile volje komentariše sve i svašta. Nema razloga da svoje pisanje, i svoju muku ili užitak, izlažem javnim komentarima u samom Dnevniku.
Moguće je, naravno, komunicrati sa mnom preko uobičajenog “kontakta”. Nadam se da će oni koji budu razumeli smisao ovog Dnevnika slati svoju ličnu “građu” za budući Muzej melanholije. Moguće je da me neki dopis, podatak, fotografija ili podsećanje potaknu da budu tema u Dnevniku. U tom sam pogledu veoma otvoren i krajnje radoznao u vezi sa reakcijama ljudi koji budu pratili moj Dnevnik.
Dnevnik neće biti pisan iz dana u dan već onom gustinom koju diktiraju spoljni i unutrašnji događaji, odnosno povodi. Neki delovi Dnevnika, a posebno pesme, snimaću i u audio formatu.
Pokušaću uz pomoć fotografija i audio snimaka zvuka ulica, razgovora, muzike… da obnovim sećanje na neka mesta u Beogradu gde sam proveo detinjstvo i mladost. U tom smislu je ovaj Dnevnik veoma lokal patriotski.
Molim prijatelje i poznanike da se ljute ako im ne budem mogao odmah da odgovorim.
Osećam ogromnu zahvalnost Nebojši Babiću i njegovoj Galeriji “O3on”, kao i vrednim ljudima iz Studija Orange, bez čije pomoći nikada ne bih uspeo da započnem ovaj uzbudljiv i izazovan projekat.
Komentari (1)
ostavi komentar17.11.
2014.
novi stari prijatelji
Cula sam Kazino ime cesto. Spominjala ga je moja cerka Milica i mnogi nasi zajednicki prijatelji. Cak sam, po malo, bila i ljubomorna "kako toda ga ja ne poznajem".
OdgovoriBila je kasna jesen ili rana zima 1996te. Zove me moja drugarica Gordana Logar, u naspj kuci poznata kao Mala, na veceru kod nje. Ona zivi na Novom Beogradu. Ja tada jos vozim Juga i pitam da li treba nekog da dovezem. Tako saznam da dolaze i Curguzi i da su oni moje komsije i ponudim se da ih odvezem. Silazim pred soliter a Sasa i Kazase igraju s lokalnim mackama. Tad smo se upoznali. Bilo je to pre 17 godina a ja jos mislim da su mi oni novi prijatelji.
Medjutim, toliko nas je zivot isprepletao da imam utisak da sui oni prijatelji oduvek odnosno stari novi prijatelji.
Na povratku odGordane ja se zalim kako Milica nema posao i kako je trudna. Sutradan stize Kaza i dodnosi joj knjigu na prevvodjenje.
Rodilase Anika i to nas je jos vise zblizilo.
Kad sam se preselila i prvi put u zivotu zivela sama redovno su me obilazili "obolazimo staracka domacinstva".
Sad shvatam da ovo nije nikakav komentar ali je pismo Kazi pa nek radi sta hoce s njim.