Vesti
10. 11. 2014.
Nema fraternizacije sa neprijateljem
Tako bi otprilike glasio moj savet urednicima, nezavisno od toga da li rade u „privatnim“ ili „državnim“ medijima. Reč neprijatelj treba uzeti figurativno, mada ratni žargon i nije tako neprimeren kad je reč o odnosu vlasti i novinara.
Kod nas se odomaćila ona paralela sa vrelom furunom, kojoj ne smeš biti ni previše blizu ni previše dalek, ali imam i jedan dobar primer iz istorije: odnos Šarla De Gola i Ibera Bev-Merija, to jest osnivača francuske Pete republike i legendarnog prvog urednika pariškog Monda.
General De Gol je odmah po oslobođenju Pariza lično izabrao Bev-Merija za glavnog urednika koji će državnim parama da započne novi, nezavisni dnevni list, kao prvi korak na putu duhovnog i moralnog ozdravljenja nacije koja je kolaborirala sa Hitlerom u porobljavanju Francuske. General i novinar su bili prijatelji pre nego što su, po prirodi posla kojim su se bavili, postali protivnici. Bev-Mery je voleo da razmišlja u nijansama, general nije trpeo nijanse već je tražio bezuslovnu podršku za svoju politiku.
Nije zapravo ni bitno oko kojih su se tačno političkih poslova razišla ova dvojica koje je povezivala slična strast prema domovini i državi. (Bev-Meri je kao pripadnik Pokreta otpora na dan iskrcavanja u Normandiji već pisao: “Amerikanci za Francusku predstavljaju stvarnu opasnost...Njihov materijalizam nema tragičnu veličinu materijalizma totalitarnih režima...”).
Antagonizam između političara i novinara je neizbežan: to predaju čak i na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, smer novinarstva. Ono što se ne predaje je nužnost održavanja čak i fizičke distance između urednika i političara, iako je profesionalcima suđeno da se po prirodi posla redovno susreću. Svejedno mislim da urednici moraju da izbegavaju bliskost sa ljudima na vlasti.
Isto mislim i o opozicionim političarima, poučena iskustvom režima Slobodana Miloševića, kada su opozicioni novinari poverovali da su sa opozicionim političarima u nekoj vrsti borbenog bratstva, da ih povezuju istovetni interesi - želja za slobodom govora, mišljenja i političkog povezivanja, na primer.
Skupo smo platili tu iluziju kada su naša „braća po oružju“ posle petog oktobra došla na vlast: gledali smo im kroz prste toliko dugo da javnost posle više nije umela da razlikuje propagandiste od političara, konfabulatore od izveštača. Da bi onda prestala da veruje i jednima i drugima. Nama da se borimo za slobodu govora, a njima da se bore za bilo koga sem sebe samih.
Taj gubitak kredibiliteta, ta svest da nas građani vide kao spodobe tek za nijansu poštenije od političara, morao bi da deluje otrežnjujuće na one među nama koji žele da ostare u novinarstvu.
Ako vam je novinarstvo poziv a ne karijerna stepenica, prvi korak mora da bude uspostavljanje fizičkog rastojanja. Urednici ne bi smeli da prijateljuju sa političarima, da se sa njima redovno viđaju u kontekstu koji nije profesionalni.
I iznad svega, ne bi smeli da ih savetuju, ni da od njih traže savete; ne bi smeli da im traže usluge, ni da ih pružaju. Treba se čuvati svake prisnosti, ne zato što rađa prezir, kako kaže stara engleska poslovica (familiarity breeds contempt), već zato što je izuzetno teško sačuvati kritičku distancu prema prijateljima i ljudima kojim nešto duguješ, odnosno onima koji tebi nešto duguju.
Moje kolege često i nehotice daju javne savete političarima. Iz načina njihovog govora u javnim nastupima jasno je da je taj način mišljenja – šta je najbolje za nosioca javne funkcije – nešto sa čime su se zaživeli. Kada se raspadala Demokratska stranka, njen bivši predsednik Boris Tadić pozivao je viđenije urednike da se posavetuje sa njima, a kamere su zabeležile njihove dolaske i odlaske u Krunsku.
To što Tadić tada više nije bio na vlasti nije moglo da popravi loš utisak koji su ove konsultacije ostavljale na građane, kojim se i inače čini da novinari premalo brinu o javnom interesu, a previše o tome šta će političari da misle. Uostalom, dok je bio predsednik, Tadić je pozvao urednike da se sa njima „konsultuje“ oko toga da li da „skrati“ svoj predsednički mandat. Epilog: sva srpska štampa je horski nazvala njegovu ostavku „skraćenjem mandata“. A to je bilo ono što je i želeo da postigne „konsultacijama“ sa urednicima.
Moje mišljenje o novinarima koji savetuju ljude na vlasti nije ništa povoljnije ni kad to rade kolege u Londonu ili Vašingtonu. Tamo ima još više licemerstva nego ovde. Nedavno je američki predsednik Barak Obama pozvao vodeće američke kolumniste i urednike na „konsultacije“ o strategiji borbe protiv islamista u Iraku i Siriji. Kakva besmislica. Obama nije hteo da čuje šta oni misle, on je hteo da pridobije vodeća američka pera za politiku za koju se odlučio.
A ta politika, to su bombe koje već uveliko padaju kako na vojne, tako i na civilne ciljeve na teritoriji koja se naziva Islamskom državom Iraka i Sirije. Zašto su američki novinari pristali da postanu suodgovorni za te bombe?
Zato što je teško odoleti pozivu predsednika, i jer im je polaskao „lider slobodnog sveta“ kog, eto, zanima njihovo mišljenje. Ali idealno bi bilo da on to mišljenje sazna iz njihovih kolumni, zajedno sa ostalim građanima koji plaćaju zadovoljstvo da ih čitaju.
U državnim medijima je za očuvanje uređivačke autonomije dovoljno da se držite po strani od vlasti i da se rukovodite sopstvenim procenama. U privatnim medijima je to malo teže, jer gazde ne moraju da strahuju da će izgubiti naklonost birača ako pokažu da nisu toliko privrženi slobodi štampe kao što tvrde da jesu. Ali uredničku autonomiju će i u privatnim, i u državnim medijima lako očuvati svaki urednik kom je do te autonomije stalo.
Ono što možda neće sačuvati je radno mesto. Ali nisam primetila da su urednici u privatnim medijima skloniji da, figurativno rečeno, poginu za slobodu štampe od onih drugih.
Naprotiv.
Tekst je objavljen u najnovijem broju "Linka": "Država i mediji"
Komentari (1)
ostavi komentar11.11.
2014.
zauvek
Dobar tekst i važi za sva vremena.
OdgovoriSadašnja vremena su takva da je prava sreća kad ovakav tekst ima ko da objavi.
A vremena čine ljudi.
Dopala mi se, a ujedno me i rastužila rečenica..."nama koji želimo da ostarimo u novinarstvu"...
Ne znam ni da li je to više moguće .