Vesti

30. 09. 2014.

Autor: Lj. Z. Tomić Izvor: Ilustrovana politika

Dva puta sam se uplašila

Poznata novinarka ponovo stiže na male ekrane sa svojom emisijom “Da, možda, ne” i objašnjava kako uspeva da traje toliko dugo, a da političari koje propituje i ne shvate šta im se dogodilo

 

Ukoliko vam padne na pamet da pretražujete ili „guglate“ o gradu Zrenjaninu, na listi poznatih, pored čuvenog slikara i pisca Đure Jakšića, vrhunskih sportista Vladimira i Nikole Grbića, Ivane Španović, Dejana Bodiroge, videćete i ime novinarke RTS-a Olivere Kovačević (47).

Kako je kao diplomirani sociolog karijeru počela u „Politici“ nije ni čudo što je politika postala jedna od najznačajnijih tema u njenim emisijama. Osam godina provedenih u ovoj medijskoj kući doneli su joj „malu maturu“ u novinarskoj školi Aleksandra Tijanića pa su je s pravom nazivali jednom od njegovih „beba“. Doduše, u pravu novinarsku „Klopku“ upala je na TV Pinku i tu stekla široku medijsku popularnost, a Televizija BK bila joj je još jedna od stepenica ka vrtoglavom uspehu koji je postigla. U njenoj biografiji možete pročitati da „veruje da je moguće realizovati svoje potencijale ako ste snažno motivisani i imate viziju“.

Izgleda da je njena motivacija u njenom uspehu i da joj je uspeh motivacija a njene vizije dopiru daleko ispred ostalih. Zato je „Da, možda, ne“ postala kultna emisija, kao i prethodno „Klopka“, iako na našem televizijskom tržištu postoji „mali milion“ tok šou-programa sa sličnom tematikom. Oliveru od drugih plavuša sa malih ekrana izdvajaju i njen istančani humor, ironija koja je često na ivici sarkazma, drskost u pravom trenutku i emocija onda kada je očigledno „potrebna“.

O Oliverinom emotivnom životu može se samo nagađati jer godinama ga krije, uspešnije nego zmija noge. Nekoliko političara našlo se u „medijskoj“ opciji, a brakovi sa njima bili su najavljivani iako to ni sama Olivera nije znala. Možda i jeste, ali je dobro odglumila, jer prošle godine je pokazala da je dobra i u toj sferi, pojavivši se u dokumentarnoj pozorišnoj predstavi „Sedam“ posvećenoj borbi protiv nasilja nad ženama.

Da joj fotografisanje i gluma idu setiće se oni koji su kupili prvi broj srpskog „Plejboja“ pre deset godina. Na naslovnoj strani bila je upravo Olja. Od tada do danas samo su godine prošle, a sve ostalo je stalo, kao slika Dorijana Greja.

Kada je upitana zašto godinama ne menja boju kose koja je i njen zaštini znak, Olja je odgovorila da „žene više vole plavuše“ i jasno stavila do znanja da je taj deo njenog imidža „nedodirljiv“.

I u novoj sezoni koja uskoro kreće na RTS-u četvrtkom u 21 čas, Olivera Kovačević će nekoga uvesti u klopku „Da, možda, ne“. Ko će izaći kao pobednik, a ko podleći novinarskim čarima harizmatične voditeljke videćemo.

Autorski rad na četiri domaća TV kanala su ujedno i četiri različita iskustva. Kakva su ona bila, u čemu slična, u čemu različita?

- Svako za sebe. To su bila različita vremena, različiti ljudi, teme. Rad na TV Politika su obeležile napetosti devedesetih, od hiperinflacije do bombardovanja. Na Pinku je nastala „Klopka“, emisija u kojoj su se slikali novi politički procesi, otvaranje Srbije ka svetu i entuzijazam vlade Zorana Đinđića. Period koji sam provela na BK televiziji obeležilo je suočavanje našeg društva sa zločinima i teškom saradnjom sa Haškim tribunalom. To su bile dominantne teme u periodu mandata Vojislava Koštunice. Od svih televizija, najduže sam na RTS-u. Zajedničko je da sam se uvek trudila da razumem, a zatim i predstavim Srbiju onakvom kakva ona jeste. Različiti su bili pritisci, ljudi, uređivačke politike, ali je ista želja i potreba da novinar brani svoj poziv.

Da li su te promene TV stanica protekle onako kako ste želeli ili su bile bolnije nego što je to iz vašeg ugla moglo da se predvidi? 

- Imala sam sreću da sam uvek prelazila na bolje. Veću TV stanicu i bolje uslove rada. Jedino je rad na BK televiziji prekinut, da tako kažem, „nasilno“ jer je RRA, sa Nenadom Cekićem na čelu, ugasila možda najbolju televiziju na kojoj sam radila. Sreća je bila u tome što me je nakon toga Tijanić pozvao da radim na RTS-u. Najteže je bilo prvi put. Ostavljala sam kuću u kojoj sam stasala kao novinar i iz čije redakcije sam ponela prijateljstva za ceo život.

Da li danas posle jedne TV emisije postoji osećaj da nešto može da se promeni u našoj svakodnevici?

- Promene su vidljive, ali sa određene vremenske distance. Nekada su išle nabolje, a nekada nagore. Recimo, nismo mogli pretpostaviti pre deset godina da će srpsko obrazovanje danas izgledati ovako haotično i da će Mića Jovanović biti najpoznatiji rektor u Srbiji. Ko je mogao zamisliti da ćemo i dalje tući strance, da će nam opasti standard i da ćemo se ponovo porediti sa devedesetim.

Novinari loši vojnici

Smatrate li sebe dovoljno uticajnom u oblastima kojima se bavi vaša TV emisija?

- Ponekad pomislite da možete i planinu da pomerite, a onda se desi da se samo vrtite u krug. Taman kad poverujete da ništa nema smisla i da nije moguća nikakva promena nabolje, neki čovek ili neka institucija vam saopšte koliko je vaš rad uticao na njih. Problem ovog posla i zanata je što ne možete objektivno izmeriti učinak, osim trenutne gledanosti. Ono što vas vodi mora isključivo biti vaš lični uvid i stavovi kompetentnih kritičara. Poraženi novinari dozvolili su da mediji Srbiji učine veliku štetu. Tako je sve postalo relativno, ne postoje granice između pristojnosti i prostote i nema više ni zbog čega stida. Mediji su kasarne loše plaćenih vojnika.

Koga više nikada ne biste voleli da ugostite u studiju i zašto?

- Kada bih se vodila tim ko mi je mio i drag, malo bih ljudi imala na raspolaganju. Lična distanca je neophodna jer se sagovornici biraju prema znanju, autoritetu ili funkciji koju obavljaju, kao i prema tome da li su učesnici u nekim važnim društvenim ili političkim događajima.

Ko je, za vas kao novinara, najzahvalnija ličnost sa kojom ste razgovarali pred TV kamerama?

- Sa ove distance mogu da kažem da je gostovanje pokojnog generala Milorada Prelevića 1997. na TV Politika dobilo svoj odjek tek petnaest godina kasnije. On je tada ispričao kako je Milunka Savić sahranjena uz ogradu Novog groblja bez posebnih državnih počasti. Kada smo radili „Da, možda, ne“ 2009, setila sam se tih njegovih reči. Kolega Dragan Stanojević snimio je njen grob, čime smo skrenuli pažnju javnosti da ona nije u Aleji velikana, kao što je pisalo na „Vikipediji“ i drugim mestima. Tako smo zakotrljali interesovanje javnosti  i uticali na akciju odgovornih da se ta istorijska nepravda ispravi.

Postoji li ličnost koju biste voleli da vidite u vašoj emisiji, a za to vam se još nije ukazala prilika?

- Uvek aktuelna situacija iznedri atraktivnog sagovornika. Mi smo uvek u potrazi za zanimljivim ljudima, koji mogu ispred kamere jasno izgovoriti ono što ljudi misle. Nema mnogo pametnih, obrazovanih i zanimljivih ljudi zbog kojih će se čekati neka emisija. Previše je, ali baš previše, onih koji su glupošću i banalnošću trenutno poznati. I oko njihovih besmislica pletu se medijske priče.

Pretpostavljamo da je Aleksandar Tijanić imao posebno mesto u razvoju vaše karijere? Koliko i na koji način?

- Na prvom mestu zbog toga što me je 1993/94. primio na audiciji za novinare na TV Politika između 4.500 kandidata. Pružio mi je priliku da budem novinar i skupštinski izveštač. Međutim, samo dve godine je ostao direktor televizije. Ponovo smo se sreli 2006. kada me je pozvao na RTS, mada je imao udela i u mom prelasku sa Pinka na BK televiziju 2004. godine. Sve ono što nas je učio nekada u novinarskoj školi u kojoj su predavali najznačajniji novinari, od Slavoljuba Đukića do Bogdana Tirnanića i jezičkog maga Drage Jonaš, kasnije smo koristili i protiv njega, kada je pokušavao da nas disciplinuje.

Da li postoji neko ko bi danas mogao da zauzme Tijanićevo mesto kod vas u savetodavnom smislu?  

- Uvek sam imala kolege koji su bili moji savetodavci i kritičari. Na njih se i danas oslanjam. Međutim, ljudi iz drugih svetova mogu vam biti podrška ili inspiracija. Stevo Žigon je umeo da me pozove posle emisije, kojom nisam bila najzadovoljnija, i da mi iz svog ugla, velikog umetnika, objasni šta je tu dobro.

Naravno da nije normalno

Put od rodnog Zrenjanina do studija u Beogradu je bio težak ili lak, baš kao što su to i prelasci sa jedne na drugu TV stanicu?

- Ništa nije lako. Ni studije na Filozofskom fakultetu nisu lake. Ni novinarski posao. Nije bilo lako živeti u Srbiji devedesetih. Moja prva plata iznosila je četiri marke. Uostalom, niko nije ni obećao da će biti lako. Trud i rad, i proces samonadrastanja, činili su sve godine i poslove smislenim. 

Da li ste se nekada uplašili na radnom mestu?

- Da, dva puta. Kada sam sa balkona Skupštine Jugoslavije gledala smenu guvernera Dragoslava Avramovića i drugi put kada je stigla vest da je ubijen Zoran Đinđić. Bila sam uplašena za naše društvo, za težinu koja je padala na naše živote.

Da li je normalno da voditeljku političkog tok-šoa posle svake emisije redovno povezuju sa ličnošću koju je ugostila u studiju? Uopšte, gde je u tome svemu neka istina? 

- Naravno da nije normalno. Iskreno, takve priče ćete čuti o sebi, kao plod mistifikacije poziva. Nekada je to otpor prema ženi u toj profesiji, nekada je zavist, a nekada politički obračun, a najčešće samo prostakluk.

Postoji li nešto što ne znamo da vam se dogodilo tokom snimanja TV serije „Bela lađa“, u epizodama u kojima ste se pojavljivali, i kako je do toga došlo?

- Nije se dogodilo ništa dramatično ili neobično, osim što mi je bilo zadovoljstvo kada me je pozvao urednik Sloba Terzić da u ovoj seriji, na neki način, glumim sebe. Bilo je smeha i prekidanja snimanja, ali moram vam reći da komičari nisu nimalo zabavni dok se ne uključe kamere.

Učešće u pozorišnoj predstavi „Sedam“ je za vas, verujemo, jedno posebno iskustvo? Kakvo?

- Bilo je važno kao prilika da iznesete svoj stav, da kažete da je nasilje gadna strana našeg društva i apsolutno neprihvatljivo. Uvek sam se angažovala u građanskim akcijama u koje sam verovala. Pozvali su me iz Inicijative mladih za ljudska prava jer su procenili da bih mogla doprineti ovom poduhvatu. Ta predstava je odigrana pet puta, preciznije, čitani su tekstovi koji govore o sudbinama sedam žena sa raznih kontinenata, koje su na različite načine doživele nasilje. Ja verujem u građanske inicijative jer one društvo čine boljim. Kod nas se o nasilju nedovoljno govori i ono se suštinski ne razume. Zbog toga ćete u tabloidima videti i nasilnike kako se hvale i promovišu. Da je društvo dovoljno osvešćeno i da se na nasilje gleda sa osudom, nikada jedan pevač koji je priznao da je istukao svoju ženu ne bi mogao da ima publiku. Ni u jednom klubu, ni na jednom mestu.

„Klopka“, „Oko“, „Da, možda, ne“... Koja vam je bila najdraža emisija od svih koje ste radili?  

- Kada sa određene vremenske distance pogledate unazad, neke stvari vam izgledaju smešno, neki stavovi, koliko ste bili informisani i slično. Tako da ne mogu izdvojiti najdražu emisiju već samo osećaj da su poslednje uvek bolje od prethodnih.

 
Najveće razočaranje

Često u emisijama ističete i svoj stav. Da li je to neophodno?

- Najgora teza koju sam čula je da novinari nisu pozvani da imaju svoj stav, već samo da prenesu informaciju ili daju reč svojim sagovornicima. Dakle, za svakog novinara je neophodno da ima stav i to posebno vrednosni stav prema određenim društvenim pitanjima i da ga jasno i glasno iskazuje na svakom mestu. Naročito je dužan da to radi u svom mediju. Ne možete dozvoliti, pod plaštom slobode mišljenja, da neko, na primer, govori „Gejeve treba pobiti“, „Srebrenica je laž“ ili „Žene same  izazivaju silovanje“, a da vi ne reagujete. Takvi sigurno nikad nisu čitali, ni čuli, reči koje je rekao Hrist.

Nova sezona „Da, možda, ne“ je počela: jesu li gosti i koncept stari ili spremate nešto sasvim drugačije?

- Nova sezona „Da, možda, ne“ počinje u oktobru. Koncept je relativno nov, jer smo sa njim startovali u januaru ove godine. Više tema, više sagovornika, a i gosti su na neki način novi. Kada vidite ko su sve bili relevantni sagovornici pre samo deset godina, primetite da je ostalo malo starih lica, uprkos utisku da se u Srbiji ništa u tom smislu ne menja.

Pratite dešavanja u državi, pitate, istražujete. Šta je to što vas ne može iznenaditi u Srbiji, šta vam je donelo najveće razočaranje, a zbog čega ste se obradovali i bili ponosni na to što ste Srpkinja?

- Moje najveće iznenađenje i razočaranje je saznanje koliko je naše društvo dubinski, u svakoj pori, korumpirano. Koliko je onih koji su zauzeli mesta sposobnim, obrazovanim i pristojnim ljudima. Raduje me svaki uspeh, bilo kog sugrađanina, a posebno kada se na svetskom nivou sa nekim meri.

Kažu da je Olivera Kovačević jedna od najduhovitijih i najbritkijih novinarki i kad pita i kad odgovara. Da li je to došlo "prirodnim putem" ili ste s godinama stekli tu dozu blagog cinizma, ironije i duhovitosti koje čine Olju Klopku onakvom kakva jeste?

- Na početku mog novinarskog posla, uspela sam da se oslobodim straha od institucija i njihove mistifikacije. Shvatila sam da su i veliki ljudi pristupačni. Inače, ironija i duhovitost služe tome da ne budete direktni, da ne zaboli mnogo.

Jeste li ikada imali "problema" sa muškarcima u smislu straha od jake žene?

- Takvi ljudi ne mogu privući moju pažnju, a naročito ne poznajem disciplinu odvikavanja od straha.

Da li je ikada u vašem životu postojao neki muškarac za kojim ste zažalili? Recimo, da je bio onakav kakvog ste oduvek zamišljali a niste sa njime ostvarili vezu, neki koji će vam biti "tiha patnja" čitavog života?

- Možda su takvi hodali planetom, ali ih u ovom životu nisam sretala.

Šta nikada ne biste oprostili osobama do kojih vam je stalo?

- Poltronstvo. Ni prema meni, ni prema drugima.