Vesti

28. 08. 2014.

Autor: Miša Brkić Izvor: Novi magazin

EMA Privatizacija, poslednji put

Male šanse da neko preživi

U narednih dva meseca odlučiće se sudbina 100.000 radnika koji su državu koštali 750 miliona evra godišnje i čije su firme državi dužne 2,4 milijarde evra. Iako je novi Zakon o privatizaciji ponudio nove modele promene vlasništva, za većinu od 502 preduzeća male su šanse da ih neko kupi ili da se pojavi strateški partner.

Sprem`te se sprem`te radnici, silna će borba da bude...

E, taj slogan više ne važi. Nema više bitke samo za radnička prava, sad će da ima više obaveza – ko hoće da njegovo preduzeće preživi, a ne da ode u stečaj, moraće da radi i da se dokazuje na tržištu.

Taj ”pakt” nedavno su ”parafirali” premijer Aleksandar Vučić i sindikalni lider Ljubisav Orbović: ”Saglasni smo da do sada nije baš uvek postojala želja da se radi”. Premijer je to, da ne bude zabune, i slikovito objasnio: ”Išli smo 15-20 godina u pogrešnom smeru, kad upecamo ribicu damo je čoveku da je pojede za dan, a nikad ga nismo naučili da peca. Sada će neke firme koje su naučile da pecaju opstati”.

To je poruka i novog Zakona o privatizaciji radnicima koji ”rade” u još neprivatizovanim preduzećima, a nisu naučili ”da pecaju ribicu”. Ako ih do sada ništa nije ”osvestilo”, onda bi to sada morao da bude Javni poziv Agencije za privatizaciju potencijalnim kupcima da ”iskažu zainteresovanost” za neko od 502 preduzeća koja su još u društvenom (ustavno nepostojećem) vlasništvu.

Već u septembru, a naročito u oktobru, biće ”i ćoravima” jasno, ako do sada nije bilo, koja preduzeća imaju šansu da prežive i perspektivu da opstanu na tržištu, a za koja nema spasa i čiji će radnici morati da potraže novo radno mesto ili nauče neku novu veštinu s kojom bi mogli da zarade platu.

Istina, nerestrukturiranim/neprivatizovanim preduzećima jeste ostavljen rok do kraja iduće godine da promene vlasničku strukturu, ali izgleda da država koja im je do sada bila finansijer (uglavnom za plate i obrtni kapital) nema više strpljenja i nije više u mogućnosti da godišnje za te namene odvaja 750-800 miliona evra, pa će zato mnoga od tih preduzeća mnogo ranije morati da zaključaju kapiju ako ne nađu novi proizvod koji tržište traži i/ili novog vlasnika.

Primera radi, ukupni gubici tih firmi bili su prošle godine 720 miliona evra, njihova imovina procenjena je na 6,8 milijardi evra (što znači da i ne mora da je tolika), obaveze su im 6,6 milijardi evra. Podaci pokazuju da samo nekoliko njih ostvaruje dobit.

Za tridesetak preduzeća se zna da im nema spasa – Agencija je već donela odluku da ih likvidira jer nemaju ni radnike ni posao (biznis). Ali, to nije kraj – sredinom oktobra kreće drugi krug likvidacionog pakla i tako do ”devetog kruga pakla” zakazanog za kraj iduće godine.

Situacija će biti mnogo jasnija već 15. septembra, do kada je Agencija propisala rok za dostavljanje Pisma o zainteresovanosti potencijalnih kupaca društvenih preduzeća. Agencija će posle tog datuma, a u roku od 45 dana, dostaviti Ministarstvu privrede predloge modela i metoda privatizacije za svako od preduzeća pojedinačno.

Za sada se u javnosti još pričaju bajke o opstanku preduzeća i radnih mesta, a političari i sindikalne vođe bespotrebno se ”junače”. Tako, recimo, ministar za rad Aleksandar Vulin tvrdi da ”niko od 44.000 zaposlenih koji rade u njima neće ostati na ulici”, a predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović optimistički najavljuje da bi neka od tih preduzeća ”mogla da budu uzor i pokretač domaće privrede”, potrebno je samo da im ”država obezbedi obrtna sredstva da bi počela da rade, a ako ne dođu strateški partneri onda da država spreči da te firme odu u stečaj”.

Premijer Vučić misli (ali nije potpuno uveren) da je moguće naći rešenje za 40 firmi u restrukturiranju, da se nazire rešenje za FAP i Ikarbus i da bi svi bili srećni ako se nađe rešenje za Azotaru, MSK Kikinda, PKB, PIK Bečej, „14. oktobar”, Petoletku i Fabriku vagona. Premijer smatra da bi bilo sjajno ako se reše slučajevi Železare (koja nije obuhvaćena Javnim pozivom Agencije) i hemijski kompleks (Azotara-Petrohemija-MSK Kikinda), jer je to ukupno dva odsto srpskog BDP-a.

Zbog nekih ”usijanih glava” direktorka Agencije za privatizaciju Marijana Radovanović bila je primorana da ih poliva ”ledom”: ”Sve govori da je reč o preduzećima za koja se kupac ne nalazi lako. Likvidacija je scenario za sve firme koje ne rade ništa a gomilaju troškove”.

Premijer je započeo seriju ”okruglih stolova” sa sindikatima na kojima traži podršku za bolne posledice završetka privatizacije – gašenje stotina preduzeća i gubljenje na desetine hiljada fiktivnih radnih mesta. Vučić kaže da je za njega ”ključno što je od sindikata tražio i dobio podršku da se u tim preduzećima ne tretira sve kao imovina”, a Orbović nevoljno i prvi put javno priznaje kako je ”sasvim izvesno da ne mogu sva preduzeća preživeti proces restrukturiranja”.

Primer premijerovog ”okruglog stola” sledi i Agencija za privatizaciju. Zato sada umesto uličnog prepucavanje države i sindikata ”započinje ciklus intenzivnih sastanaka sa predstavnicima menadžmenta i sindikata preduzeća, u cilju pronalaženja najboljeg modela za privatizaciju. Rukovodstva i sindikati preduzeća pozvani su da iznesu svoja mišljenja i predloge i da aktivno učestvuju u izboru privatizacionih rešenja, što je novina od kada se sprovodi privatizacija u Srbiji”, obaveštava Agencija za privatizaciju 22. avgusta i objašnjava da to konkretno znači ”da su već dogovoreni sastanci od 25. do 28. avgusta sa predstavnicima 65 preduzeća (RTB Bor, Magnohrom, IMR, Budimka...)”.

Sve je to lepo s modelima, ali ključno pitanje je ima li kupaca za sva ta preduzeća.

Ko ima šansu da preživi privatizaciju?

Orbović govori o 46 firmi, Vučić misli da za 40 (od 153 u restrukturiranju) ima nade, Marijana Radovanović govori o samo nekoliko firmi koje ostvaruju dobit: ”Šansu imaju prvenstveno preduzeća iz sektora poljoprivrede i prerađivačke industrije. Građevinske firme imaju velike dugove i mnogo hipoteka i tu je najrealnija prodaja imovine. Metalski kompleks je najveća rana jer je reč o velikim sistemima, poput Prve petoletke”.

Da bi se pokazalo sa čime će se suočiti neke od firmi u privatizaciji, uzeli smo u razmatranje tri slučaja – radiodifuznog preduzeća Studio B, Zavoda za izdavanje udžbenika i PKB-a/Simpa.

Slučaj prvi – STUDIO B

U vlasništvu svih Beograđana

Ukoliko se ne nađe kupac ili strateški partner, rešenje za popularnu stanicu je da ponudi svim Beograđanima da kupe akcije Studija B i tako postanu njegovi stvarni vlasnici

Poslanici Skupštine Srbije sa 182 glasa ”za” usvojili su Zakon o javnom informisanju i medijima, koji predviđa da se postupak privatizacije medija završi do 1. jula naredne godine. Novi Zakon ponovo, posle skoro deset godina, ”izbacuje” državu-lokalne samouprave iz vlasništva medija. Ukoliko mediji ne budu privatizovani do tog datuma, njihov kapital biće prenet zaposlenima i to bez naknade.

Pre neki dan (21. avgust) Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) ukazalo je na neobičnu pojavu. Naime, NUNS je zatražio od Agencije za privatizaciju objašnjenje odluke o prekidu privatizacije brojnih regionalnih i lokalnih medija.

Na spisku preduzeća u oblasti informisanja i komunikacija, objavljenom na sajtu Agencije za privatizaciju uz “Javni poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti za subjekte privatizacije” 20. avgusta, uz nazive brojnih državnih medijskih kuća pojavila se napomena ”prekid privatizacije”, primetio je NUNS. Tako je prekid privatizacije označen za: RTV Kragujevac, RTV Pančevo, RTV Šabac, Niška TV, RTV Kruševac, TV Smederevo, TV Novi Pazar, TV Apolo – Novi Sad, RTV Vranje, RTV Bačka Palanka, RTV Pruga – Lajkovac, RTV Caribrod, TV Tutin i RTV Trstenik. Među medijima za koje je prekinut postupak privatizacije su i radio-stanice: Radio Subotica, Radio Bačka – Bač, Šumadija – Aranđelovac, Radio Zrenjanin, Radio Požarevac, Radio Lazarevac, Radio Šid, Radio Novi Bečej, Radio Raška, JP Sečanj, JP Bačka Topola i Radio Medveđa.

Privatizacija je prekinuta i kod lokalnih državnih informativnih preduzeća: Reč radnika – Aleksinac, BC Info – Bela Crkva, Cink – Novi Kneževac, JP Paraćin, IC Kikinda, Terra film – Novi Sad, JP Petrovac na Mlavi, JP Vrbas i Novi put – Jagodina.

Odmah zatim usledilo je objašnjenje Agencije za privatizaciju u kojem se kaže da

Agencija nije prekinula postupak privatizacije medija: ”U pitanju je greška na našem sajtu i naša IT služba radi na otklanjanju ove greške. Dakle, nema nikakvih promena – 73 medija, odnosno društava čija je registrovana delatnost informisanje i komunikacije, i dalje su obuhvaćena Javnim pozivom za prikupljanje pisama zainteresovanosti koji traje do 15. septembra”.

Na spisku ”greškom prekinute privatizacije” nema omiljene beogradske radio i TV stanice Studio B. Inače, stranica Javnog poziva za privatizaciju Studija B veoma je štura, gotovo prazna. Kaže se samo da je to javno radiodifuzno preduzeće u stoprocentnom vlasništvu Beograda, sa 243 zaposlena i tri podatka koja govore o pogoršanju poslovanja 2013. u odnosu na 2012. godinu: obrtna imovina smanjena je sa 71.115.000 na 51.854.000 dinara, stalna imovina sa 81.936.000 na 70.534.000 dinara i ukupna aktiva sa 153.051.000 na 124.296.000 dinara. Ni reči o kratkoročnim i dugoročnim obavezama, ukupnom kapitalu, poslovnim prihodima i rashodima, dobiti ili gubitku.

Već nekoliko godina zaposleni u ovoj medijskoj kući strahuju za sudbinu firme u kojoj rade i često ističu kako je Beogradu potreban takav javni informativni servis kao što je Studio B, pa zato i treba da ostane u vlasništvu Grada. Inače, radio Studio B osnovan je 1. aprila 1979. godine i tada je predstavljao prvu stanicu u SFRJ koja je bila izvan sistema elektronskih državnih medija.

Na osnovu Javnog poziva Agencije za privatizaciju teško da će se naći kupac ili strateški investitor zainteresovan za Studio B. Zaposleni imaju dve mogućnosti: 1) da sačekaju 1. jul naredne godine i besplatno dobiju u vlasništvo popularnu radio i TV stanicu, ili 2) da u dogovoru sa rukovodstvom Grada pokrenu projekat-akciju da Studio B zaista postane vlasništvo svih Beograđana (kako se inače ta stanica često reklamira). Mogao bi, na primer, da se formira akcionarski fond za Studio B, da taj fond emituje akcije (deonice) koje mogu da kupe da svi Beograđani (maloletni i punoletni) i da Studio B od 1. jula iduće godine posluje kao akcionarsko društvo čiji su vlasnici stanovnici glavnog grada. Akcije bi, primera radi, vredele 5, 10, 20 i 50 evra. Naravno, to akcionarsko društvo imalo bi bord menadžera koji bi polagao račune upravnom-nadzornom odboru u Skupštini akcionara, koji bi bili ovlašćeni da na Beogradskoj berzi prikupljaju novac (dokapitalizacija) potreban za nove projekte te radio i TV stanice. Mogao bi da postoji i uređivački odbor koji bi brinuo da uređivačka politika brine o svim grupama građana u glavnom gradu Srbije. Ukoliko Beograđani ne pokažu interes za takvim medijskim servisom, onda će svako drugo rešenje značiti da Studio B služi partiji ili koaliciji partija koja je pobedila na izborima da sebe promovišu. Ali, to nisu svi Beograđani.

Slučaj drugi – Zavod za udžbenike

Monopolista sa gubicima

Za samo nekoliko godina Zavod se od ”zlatne koke” pretvorio u gubitaša, a konkurencija je to iskoristila i zauzela značajan deo tržišta

Zavod za udžbenike postao je odlukom Vlade javno preduzeće 1. maja 1993. godine. Ta izdavačka kuća u stoprocentnom je vlasništvu Republike, ima 262 zaposlena, a prvi put na tenderu je bila 17. aprila 2007. godine. Tada se prodavalo samo 25 odsto državnog kapitala, a mediji se izveštavali da su za kupovinu zainteresovani ”mnogi domaći izdavači i kupci”. Bilo je predviđeno da se privatizacija obavi u dve faze. Prvo, da se na tenderu proda jedna četvrtina kapitala, a zatim u kasnijoj fazi još jedan paket. U planu je bilo i da država zadrži udeo u tom preduzeću. Zavod od vrednosti ima dve upravne zgrade, pet knjižara u Beogradu, dve u Novom Sadu i po jednu u Nišu i Kosovskoj Mitrovici. U to vreme nisu objavljeni precizniji podaci o tržišnom učešću Zavoda i procenjenoj vrednosti kapitala, a mediji su to objašnjavali besmislenim razlogom ”čuvanja od konkurencije”, jer im je neko rekao da je reč o ”zlatnoj koki” zato što je to preduzeće bilo među prvih pet vodećih izdavača u Srbiji koje ima 40 odsto tržišta.

Ali, već u jesen 2007. odustalo se od privatizacije zbog, kako je navelo Ministarstvo ekonomije, (ma šta to značilo), ”sveukupnog značaja” Zavoda za udžbenike za izdavačku delatnost u Srbiji.

Prema nepotvrđenim ali pouzdanim informacijama, četvrtina Zavoda trebalo je da bude prodata poznatim košarkašima Vladi Divcu i Dejanu Bodirogi, a direktor Zavoda Radoš Ljušić priznao je (pri primopredaji dužnosti) da su pregovori s tim kupcima propali. Šta je posle značio eufemizam ”sveukupni značaj” videlo se godinu dana kasnije, kad je za direktora izabran Miloljub Albijanić, kadar partije G17 plus, čiji je predsednik Mlađan Dinkić bio ministar ekonomije. Ministru i njegovoj partiji nije bilo svejedno da nekome prepuste, kako se tada izračunalo, tržište udžbenika i nastavnih sredstava od 50 miliona evra i godišnju zaradu Zavoda od četiri miliona evra. Ali, kad je Albijanić zamenio Ljušića značajno se promenila tržišna situacija jer tada je već na tržištu bilo 27 izdavača udžbenika (što je naročito rasplakalo Ljušića).

Od neuspele privatizacije do nedavnog Javnog poziva Agencije za privatizaciju Zavod se nije mnogo spominjao u javnosti, osim vesti da je za njegovog novog direktora izabran Dragoljub Kojčić iz SNS-a. Početkom 2011. tadašnji pomoćnik generalnog direktora Zavoda Dejan Jovanović, koji je istovremeno bio i prinudni upravnik u izdavačkim preduzećima Prosveta i Rad, spomenuo je da bi Vlada Srbije mogla da prenese imovinu tih preduzeća u Zavod i faktički sprovede spajanje ta tri preduzeća. To se ipak nije dogodilo.

Zavod, posmatrano od 2011, beleži sve slabije poslovne rezultate: smanjila mu se obrtna imovina sa 3,5 na 3,3 miliona dinara, manji su i prihodi od prodaje (od 970 na 611 miliona dinara) ali je zato poslovni gubitak sa 5,1 miliona dinara (u 2011) skočio na 144,4 miliona dinara u 2013. godini. Što se tiče neto gubitka, prošle godine je zabeležen totalni sunovrat – gubitak od 233 miliona dinara, mada je godinu dana ranije iskazan neto dobitak od 191 milion dinara.

SWOT analiza (alat za upoznavanje situacije u preduzeću) pokazuje da Zavod ima prednosti jer je poznato ime i ima licencu, da je šansa Zavoda u promenama pravilnika o niskotiražnim izdanjima i Zakona o udžbenicima, da su nedostaci – obaveza izdavanja neprofitnih naslova i nemogućnost samostalnog donošenja odluka, a da je opasnost u povećanju snage konkurentskih firmi.

Ko bi mogao da kupi Zavod za udžbenike ili da postane njegov strateški partner?

Verovatno samo neka od konkurentskih firmi, pod uslovom da država oslobodi Zavod dugova.

Slučaj treći – PKB

Dobar samo uz državne subvencije

Prednostje blizina tržišta Beograda, a mana nasleđena obaveza iz prethodnih godina

Oko privatizacije Poljoprivrednog kombinata Beograd u javnosti se ponovo lome koplja, iako je Agencija za privatizaciju stavila PKB na listu preduzeća koja se prodaju.

Kao i pre nekoliko godina, opet su najglasniji protivnici privatizacije i zagovornici državnog vlasništva – radnici i pojedini eksperti. A ako baš mora da se privatizuje, onda PKB, smatraju oni, treba zaštititi od rasparčavanja imovine. Kao najčešće spominjani argumenti protiv svojinske transformacije navode se prethodne „stresne“ privatizacije, „veliki potencijali i rekordna proizvodnja“. Tako Milisav Đorđević, predsednik Samostalnog sindikata PKB-a, kaže da ta firma „redovno plaća poreze, doprinose, struju i sve obaveze i može opstati i kao državno preduzeće, uz povećanje broja zaposlenih“. Nikola Lazić, predsednik Nezavisnog sindikata radnika PKB-a, smatra da privatizacija nije potrebna jer bi ova korporacija mogla da se otarasi svih dugova kad bi prodala svega delić od 22.000 hektara koje obrađuje i dodaje: „Ne razumem stoga zašto moramo da se privatizujemo“. A agroekonomski analitičar Milan Prostran smatra da je rano za prodaju PKB-a, jer bi ovo preduzeće za nekoliko godina moglo da izađe na tržište bez pomoći budžeta Srbije.

Bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas ostaće upamćen kao političar koji je „preveo“ PKB iz društvenog u državno vlasništvo Grada Beograda. Na novinarsko pitanje šta će Beogradu da bude vlasnik Poljoprivrednog kombinata i da proizvodi hranu, Đilas je 2010. godine odgovorio: „Da dokažem da država, ako radi pošteno i sa pravim menadžmentom, može da ima uspešno preduzeće. A hoću da razvijemo taj biznis u okolini Beograda i da na kraju nađem strateškog partnera, pošto ne verujem u ideju da država treba trajno da bude menadžer“.

A država (Grad Beograd) je i dalje vlasnik i menadžer PKB-a i Dragan Đilas i danas tvrdi da „država treba da zadrži PKB i postavi profesionalni menadžment koji će naći strateškog partnera“.

Iako se sindikati hvale „uspešnim poslovanjem i rekordnom proizvodnjom“, podaci koje je Agencija za privatizaciju „okačila“ uz Javni poziv govore nešto drugačije. Na primer, ostvarena proizvodnja sirovog mleka 2011. godine bila je 63.142.000 litara, a 2013 – 58.197.000 litara. Pšenice je 2011. proizvedeno 24.063 tona, a 2013. – 21.607 tona i kukuruza 20.921 tona, odnosno 15.719 tona.

Kad se pogleda finansijsko stanje, PKB-ove odložene poreske obaveze bile su 2011. godine – 2.230.095.000, a 2012. – 3.606.846.000 dinara i 2013. – 3.598.088.000 dinara.

Mnogi su spremni da ukažu kako PKB pozitivno posluje, ali se zaboravlja važna činjenica – PKB obrađuje 22.000 hektara zemlje, a od toga je prema podacima Agencije za privatizaciju samo 6.654 hektara u vlasništvu firme (od toga 1.368 hektara pod hipotekom), a preostalih 15.500 hektara je državna zemlja za čije korišćenje PKB – ne plaća zakup (cena zakupa po hektaru je nešto iznad 100 evra).

U Javnom pozivu Agencija za privatizaciju upozorava potencijalne kupce da PKB nema sertifikat standarda kontrole kvaliteta ISO 90001 i ne ispunjava sve zakonom predviđene ekološke uslove.

Za kraj, nije na odmet pogledati SWOT analizu Agencije za privatizaciju. Prednosti su: blizina tržišta Beograda, delatnost agrara koja je u ekspanziji i proizvodni portfolio sačinjen od izuzetno atraktivnih proizvoda. Šanse su: značajno povećanje radne efikasnosti, povećanje produktivnosti proizvodnje po hektaru zbog ulaganja u novu mehanizaciju i primena nove tehnologije u uzgoju muznih krava. Opasnosti su: neizvesnost i promenljivost subvencija za agrarnu proizvodnju. A nedostaci su: dugačak period za potpunu modernizaciju proizvodnje, procedura donošenja odluka i nasleđena obaveza iz prethodnih godina (iznos i struktura).

Da se nije istrošio i zadužio na kupovinu slovenačkog trgovca Merkator, idealan foto-robot kupca PKB-a bio bi – hrvatski biznismen Ivica Todorić, vlasnik kompanije Agrokor.

Otpremnine iz Svetske banke

Olakšavajuća je okolnost da će rešavanje ovog balasta iz prošlosti pomoći i Svetska banka kreditom za budžet od 250 miliona dolara, što će biti iskorišćeno za isplatu otpremnina radnicima koji ostanu bez posle.

Modeli

Zakon o privatizaciji obezbeđuje fleksibilnije metode i modele privatizacije zasnovane na realnim tržišnim uslovima koji će sam postupak učiniti efikasnijim. Zakon o privatizaciji predviđa privatizaciju putem modela:

- prodaja kapitala,

- prodaja imovine,

- prenos kapitala bez naknade i strateško partnerstvo,

- metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem, odnosno javnim prikupljanjem ponuda.

Kandidati

Na spisku Agencije za privatizaciju su: PKB, Galenika, Studio B, RTB Bor, PEU Resavica, Vršački vinogradi, Zorka Šabac, Prva petoletka, Goša, MIN, HIP Petrohemija, Azotara, Simpo, Kablovi, 14. oktobar, FAP, IMT, Lola, FAM, Trajal, IMR, Fabrika vagona Kraljevo, Jumko, Magnohrom, MSK Kikinda, Lasta, Termoelektrane Kosovo-Obilić, PIM, Preduzeće za puteve Beograd, Mostogradnja, Hidrotehnika, Partizanski put, Janko Lisjak, Progres, Lasta, Institut za rehabilitaciju Beograd – organizacioni deo Vrmac, Slavija hoteli, Dnevnik, Politika, Zavod za udžbenike, Prosveta, Zastava vozila, DMB, Prva iskra Barič, IHP Prahovo, MIN Niš, Šamot, Dvorana doma sindikata, RTV Pančevo, Pančevac, BIP, Ikarbus, Jat Tehnika, Utva, Sloboda Čačak, Prvi maj Pirot, Minel transformatori, Rafinerija nafte Beograd, Rudnik Kovin, Beogradski sajam, specijalna bolnica Čigota, Ribarska banja, Merkur u Vrnjačkoj Banji, Specijalna bolnica Zlatar, banja Žubor, Specijalna bolnica Gejzer, Mataruška i Bogutovačka banja, Specijalna bolnica Banja Koviljača i bolnica u Sokobanji.