Vesti
18. 06. 2014.
Sloboda – u medijima i oko medija
Ovde se nekako uvrežilo mišljenje da sloboda medija važi samo za one koji rade u medijima, odnosno za novinare
U knjigama, ustavima i zakonima, konvencijama o slobodi kao vodećoj vrednosti društvenog i individualnog života nema se više šta dodati. Njene muke nastaju kada se nađe u žrvnju političke i društvene stvarnosti i kada se uveri da je od slova do dela mnogo predela.
Izdvojimo dva stalna problema teorijske i praktične prirode – 1) gde su granice individualne i grupne slobode i 2) kako sprečiti da se sloboda ne koristi kao pokriće za promovisanje strašnih oblika egoizma i nihilizma. Odgovor na prvo pitanje ostavljamo filozofskim raspravama, ali nije na odmet podsetiti učesnike debate na rečenicu jednog junaka iz romana Zli dusi da „apsolutna sloboda vodi u apsolutnu tiraniju”. Govor o slobodi morao bi da obrati pažnju i na posledice apsolutizacije ove vrednosti.
Za srpske prilike važnija je rasprava o drugom problemu – ne o slobodi apstraktno već o praktičnoj slobodi, i to slobodi medija. Za unutrašnje i spoljašnje čuvare srpskih medijskih sloboda ovo je džoker-tema. Kao ona karta koja može da zameni bilo koju drugu u igri za okruglim stolom, pod jarkim svetlom sijalice, tako naši čuvari slobode, kada treba povući uši Srbiji, dohvate probleme s medijskim slobodama, tačnije zatrube da su ove slobode ugrožene. Očekivano. Između slobode reči i dela mnogo je predela. Uvek će biti manjka slobode. A to treba iskoristiti kad zatreba.
Pogledajmo stvari izbliza. Forsira se u našoj javnosti da je problem slobode medija u ograničavanjima koja dolaze izvan medija. Uglavnom je to relacija državna vlast – nezavisni mediji. Ovaj stereotip je toliko pustio koren da se problem slobode medija automatski prebacuje na vlast u državi. Kao i svaki drugi vaniskustveni obrazac mišljenja tako i ovaj olako prelazi druga ograničenja kao što su vlasništvo, domaće i inostrano, ličnost novinara, uređivačka politika, marketinški poslovi privrednih organizacija. Nema nikakve sumnje da svi ovi društveni akteri snažno utiču na slobodu medijskog izražavanja u Srbiji baš kao i u drugim demokratskim državama. Ovim se hoće reći da mrežu oko praktične slobode medija pletu razne interesne organizacije i pojedinci.
Poziv da se „poštuju sloboda medija i da se dozvoli novinarima da postavljaju pitanja” vlastima koji dolazi iznutra i spolja, valja ispitati sa još jednog stanovišta. Sloboda medija? Šta to zapravo znači? Da li to treba razumeti kao slobodu za one koji svoju delatnost obavljaju u mediju ili i za one koji koriste medijske proizvode, dakle publiku. Ovde se nekako uvrežilo mišljenje da sloboda medija važi samo za one koji rade u medijima, odnosno za novinare.
Zašto je važno da ovu stvar raspetljamo? Ako je sloboda medija samo za medije onda ova vrednost ima instrumentalni karakter. Oni u mediju mogu slobodu da koriste na deset različitih (ne)kritičkih načina – od istine, objektivnosti, etičnosti do laži, uvreda, mržnje. Jedinstvena je prilika zaposlenih u medijima da koriste ovo sredstvo na način svoje slobode. U tom slučaju moramo da odgovorimo na pitanje – a šta je sa onima izvan medija, čitaocima i gledaocima. Gde je njihova sloboda kritike medija? Tu smo, dakle. Kritika medija je kritika imena i prezimena novinara koji slobodu profesije koristi za javno izražavanje svog viđenja stvari o kojoj izveštava. To viđenje može da kritikuje osoba ili ustanova izvan medija. Ako se to desi nije reč o kritici medija već o jednom gledištu koje je plasirano štampanim ili elektronskim sredstvima. Isto to važi i kada je reč o predstavnicima državne vlasti.
Ako zaposleni u mediju izrazi neistinu ili klevetu na račun predstavnika vlasti, sve s pozivanjem na slobodu mišljenja, tu istu slobodu može da koristi i predstavnik vlasti da uputi svoju kritiku reči zaposlenog u mediju. To bi neki dočekali kao ugrožavanje medijskih sloboda. Opet zamena teza. Bilo bi ugrožavanje sloboda ako bi se zakonom uredila ova vrsta zavisnosti medija. Ali ako zaposleni u mediju koriste slobodu da iznesu viđenje stvari na svoj način, istu slobodu mogu da koriste i predstavnici vlasti da bi odbranili svoje viđenje stvari. I onima u medijima i onima izvan medija pripada jednako pravo na zaštitu ličnog dostojanstva i utvrđivanje istinitosti, a tom pravu služi sloboda.
Sociolog, naučni savetnik
Komentari (1)
ostavi komentar19.06.
2014.
Medijska organizacija je pravno lice
U pravu je prof. dr Zoran Avramovic kada u ovom tekstu postavla pitanja i daje odgovore: "Sloboda medija? Šta to zapravo znači? Da li to treba razumeti kao slobodu za one koji svoju delatnost obavljaju u mediju ili i za one koji koriste medijske proizvode, dakle publiku. Ovde se nekako uvrežilo mišljenje da sloboda medija važi samo za one koji rade u medijima, odnosno za novinare. Zašto je važno da ovu stvar raspetljamo?" [...]
OdgovoriPo mom misljenju, odgovor je jednostavniji. Naime, prema clanu 11. stav 2. vazeceg Zakona o javnom informisanju i clanu 29. stav 3. Nacrtu zakona o javnom informisanju i medijima, javno glasilo, odnosno medij nema svojstvo pravnog lica. Medjutim, u prenesenom znacenju, preduzeca i organizacije koje proizvode vesti i zabavne sadržaje za medijije - novine i druga sredstva javnog obavestavanja - često se takodje nazivaju "mediji". Preciznije - medijske organizacije, pravna lica ili subjekti prava, jesu u nacelu slobodni - ili nisu slobodni?