Vesti
18. 02. 2014.
Sumrak medija
Bezmalo smo pregrmeli, sa velikom mukom, polovinu užasne medijske torture.
Mislim, naravski, na ovu takozvanu predizbornu kampanju. U startu beše, do svakog detalja, predvidivog ishoda, pa, dakle, i dosadna, pritom potpuno bezidejna, često ispod podnošljivog minimuma elementarnog dostojanstva.
A, trebalo je da stvori utisak spektakularnog, drugačijeg, neizvesnog...
Kreiranje iluzija, gradnja nekakvog čardaka ni na nebu ni na zemlji, bio je u poslednje tri sedmice do jauka intenzivno, osnovni dobro plaćeni zadatak ovdašnjih proizvođača političkih vesti. Potpuno mi je neprihvatljivo da za ogromnu većinu tih i takvih koristim izraz - novinari. Nisu to oni, na sreću, malog broja časnih i poštenih među novinarskim zanatlijama, raritetnih primeraka zapravo, a jesu, na nesreću, za svakodnevne korisnike najgorih splačina, izmuljanih od spodoba, precizno raspoređenih po prostorijama koje - oni, takvi - teško zloupotrebljavajući taj naziv - zovu novinarskim redakcijama.
Uverili smo se bezbroj puta da su domaći mediji, ili makar pojedinci u njima pokušavali, ne retko i uspevali, da najbolja, najsvetlija, u svakom smislu vanserijska ostvarenja, ona postignuća ovdašnjeg uma i dela ovdašnjih ruku koja apsolutno iskaču iz okvira koje može da ponudi svakodnevna Srbija, premažu svakojakim ljudskim izlučevinama.
Niko, međutim, pa ni domaći medijski đubretari, ma koliko se trudili, nisu uspeli da od tih istih svojih izlučevina načine nešto dobro, lepo ili korisno.
Od govana se, avaj, pita ne pravi, kazali su davno naši stari...
(In)direktno sam - nekada potpuno insajderski, nekada kao posmatrač - (is)pratio sve naše predizborne kampanje. Ova u toku me najviše podseća na onu prvu, u jesen devedesete godine prošlog veka. Mnogo je sličnosti: Vučić je obožavan kao onda Milošević; on i njegova stranka, poput Miloševića tada, prisutni su u medijima onoliko koliko zažele; opozicija je opet razjedinjena, više međusobno nakostrešena nego li usredsređena na glavnog protivnika...
Ali ima i ogromnih razlika: Milošević i njegovi najbliži se nisu preterano potresali u ratu sa neistomišljenicima. Taj su prljavi posao obavljale su one slugeranjarske džukele, takozvani novinari, kampanjski, svakodnevno blateći i etiketirajući ljude koji su drugačije mislili i delali. Štaviše, Milošević je, recimo, prostor u medijima predviđen za sučeljavanje sa opozicijom u tim predizbornim danima, velikodušno, svestan sopstvene snage i moći, prepuštao protivnicima, i tako slao jasnu poruku narodu u smislu ko je ko i koliko vredi i može.
Aktuelnim režimlijama, međutim, nikada nije dosta promocije. Svaki dan bi nešto da toroču u njima vazda dobrodošlim novinama i na televiziji. Ako im se učini da strogo kontrolisani mediji nisu dovoljno ispljuvali protivnike, onda će se sami oglasiti, satanizujući na sva usta političke rivale. Usput, stravično ih nervira kada neko drugi od učesnika u kampanji dobije makar minimalan prostor u javnim glasilima za eventualni kontranapad. Tada kreću bezočno i besprizorno da klevetaju te retke medije koji su se usudili da se drznu i pokušaju da stvore svima jednake preduslove u predizbornoj trci.
Naivno sam verovao da se vreme Borisa Tadića i onolike kontrole medija i onolikih rojeva njegovih podguznih novinarskih muva nikada neće ponoviti. Hoće.
Jeste! Pičimo žestoko u kontrasmeru. Četvrt veka unazad.
Ovo je sumrak medija u Srbiji. A tek sledi noć...
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.