Vesti

16. 01. 2014.

Autor: Antonela Riha Izvor: NIN

Ubici sam videla lice, to nije Kurak

Gledala sam ga u lice. Bio je savršeno miran, savršeno koncentrisan. Ta hladnoća, taj mir nekog ko oduzima život, to pamtim

Nije me iznenadila najava hapšenja, sve se to zna veoma dugo i sve je kao iz bajke: „car je go“, priča Branka Prpa dok su pred nama na stolu naslovne strane sa imenima organizatora i ubice Slavka Ćuruvije. „Jedino što ne smatram pravim načinom je medijsko obznanjivanje detalja istrage, čak i hapšenja. To je krivično delo. Ja sam u Okružnom sudu polagala zakletvu o ćutanju, a sada imamo špansku, tursku seriju preko medija, a ne podatke od nadležog organa a to je Tužilaštvo. Kada obznanite da će neko biti uhapšen, vi toj osobi dajete vreme da hapšenje izbegne“.

 

Reagujući na informaciju da je svedočenje Milorada Ulemeka Legije dovelo da novih dokaza u istrazi, Prpa kaže da do sada nije povezivala JSO ni na koji način sa ubistvom jer je „beogradski centar SDB-a rukovodio operacijom Ćuran“.

„Ipak to je jedna te ista služba i valjda i on zna neke podatke, mada koliko se ja sećam JSO je u to vreme bila na Kosovu. Ne mogu da komentarišem njegovo svedočenje, ne mogu da znam da li je u pravu, ja tu količinu znanja nemam. Za sve nas će sigurno u daljoj istrazi još biti iznenađenja.“

Imena koja se pominju su i ranije dovođena u vezu sa ubistvom. Šta vam je novo?

Jedna od najzanimljivijih stvari je Milan Radonjić, šef beogradske Službe državne bezbednosti u vreme Radeta Markovića koji direktno, rukovodi operacijom. Involviran je u razna druga politička ubistva i atentate, a do sada nije procesuiran za Slavkovo ubistvo. To je bilo apsolutno nedopustivo.

 Mediji navode i da je ubica Miroslav Kurak.

Za mene je to novo ime, ali on nije pucao u Slavka. Ne liči mi na tu osobu. Drugog koji je mene sa leđa udario pištoljem po glavi nisam videla.

Videli ste ubicu?

Gledala sam ga u lice. Bio je savršeno miran, savršeno koncentrisan, nijedan nervozni pokret nije napravio. Jedino po čemu se eventualno moglo zaključiti da to što radi iziskuje napor, moralni očigledno ne, nego neki drugi, jeste da je bio izuzetno bled. Hladnijeg ubicu čovek ne može da zamisli. Mlad, imao je crnu kapu i bio obučen u crno. Ta hladnoća, taj mir nekog ko oduzima život, to pamtim.

Šta je dosadašnja istraga utvrdila?

Mene je prvi put policija pozvala u novembru 2000. Dali su mi fotografije da pokušam da rekonstruišem, da prepoznam. Prošlo je 19 meseci od ubistva kada su mi prvi put dali na uvid bilo kakve fotografije i tada su pokušali da urade foto-robota.

Da li je foto-robot dobio i ime?

Bilo je raznih manipulacija i u štampi, zato sam vrlo oprezna. Objavljen je foto-robot potencijalnog ubice koji se meni posle javio iz Finske. To su sve bile nameštaljke, policajci takvo puštanje u javnost raznih dezinformacija zovu „zečevi“. I to traje do danas. Znate, svedok je osoba koja nikada ne može stoprocentno biti sigurna. Kod identifikovanja koje je radio tužilac Prijić rekla sam da sam sigurna 60 odsto. Nije moguće više od toga, to je bio trenutak magnovenja, užasan trenutak, morate nekog da poznajete da biste tvrdili stoprocentno. Morate biti odgovorni i oprezni da nekog nevinog ne optužite.

Kako je do sada tekla istraga?

Prve istražne radnje koje su vodili ljudi iz UBPOK-a i tužilac Prijić, dovele su do izvesnih rezultata. Kada je nakon akcije „Sablja“ došla Koštuničina vlada, poništeni su prethodni rezultati i krenulo se, makar kako su mene obavestili, iz početka.

S kojim obrazloženjem?

Bez obrazloženja, manje-više. Dokumente i saznanja do kojih se došlo u prve tri godine oni su stavili ad akta i počeli nekakvu novu istragu. Ministar unutrašnjih poslova bio je Dragan Jočić i ta istraga je naprosto zamrla. Ja sam i u njoj učestvovala kao i u ovim prethodnim. U januaru 2007. u Okružnom sudu sam svedočila kao svedok ubistva, a sada smo evo u 2014. i od tada nije bilo ničeg vrednog pomena, niti su sa mnom više kontaktirali.

Vi ste sve vreme optuživali državu i vlast da je nespremna ili da ne želi da razotkrije pozadinu ubistva. Šta je tada nedostajalo kao dokaz da se uhapse ljudi koji se i sada pominju kao glavni organizatori ubistva?

Još su specijalni tužilac Prijić i tadašnji ministar Dušan Mihajlović vodili niz razgovora sa Radetom Markovićem, nudeći mu ne znam šta sve ne da bi progovorio. U jednom trenutku, kako su me obavestili, on se pokolebao, hteo je da govori a onda je naglo zaćutao. Dakle, sve vreme imate strah potencijalnih svedoka jer znaju da je ako progovore ulog veliki, uključujući i njihove sopstvene glave. Jedna služba je ostala potpuno van bilo kakvog razmatranja, a to je KOS. Slavko i ja smo zajedno bili u Vašingtonu decembra 1998. i onaj tekst „Ćuruvija dočekao bombe NATO pakta” se između ostalog pozivao na taj boravak u SAD koji ga je, po njima, teretio kao izdajnika. Dušan Mihajlović je pokušavao i od KOS-a da dobije informacije ali i oni su bili „francuske sobarice”, ni oni nisu ništa znali. Ne treba zaboraviti da je to vreme vanrednog stanja i da su u vlasti isprepleteni civilni i vojni organi koji zajednički kontrolišu situaciju u zemlji i učestvuju u svemu.

Spominje se Olivera Antonić koja je bila operaterka, čiji je iskaz sada navodno doveo do pomaka u istrazi, iako je iskaz dala i 2001.

Bio je još jedan svedok od devetorice agenata koje je Radonjić povukao kod restorana „Lipa“ sa objašnjenjem da ulazi nova ekipa, zapravo ekipa ubica. Jedan od njih je produžio ulicom tako da je video ubistvo. On je svedočio, ali koliko znam više nije živ. Ne znam njegovo ime, jer po prirodi stvari u istrazi štitite svedoka.

Hoćete da kažete da iskaz tog svedoka nije bio dovoljan za optužnicu?

Ne znam. Nije mene specijalni tužilac obaveštavao o svemu, normalno je da se takve informacije ne plasiraju javno.

Kako tumačite da se od 2007. do 2014. ne događa ništa a sada se hapse?

Ono što mene čini jako rezervisanom jeste što je cela ova priča vrsta političke igre. Najpre od načina na koji je formirana Komisija za istragu ubistva novinara, koju nije formirao parlament nego izvršna vlast i čovek koji je sam bio kao ministar informisanja involviran u medijski prostor kad je Slavko ubijen. Način na koji je to počelo da se odvija meni se učinio potpuno parainstitucionalnim.

 

Zar nije prirodno, mada možda i paradoksalno, da upravo ljudi koji su tada bili na vlasti a i sada su, uspevaju da otkriju ubice?

Nije to baš tako jednostavno. Recimo, Šešelj je tokom 1998. pretio Slavku da će ga ubiti, lično. U parlamentu je govorio o “Dnevnom telegrafu” kao o toalet-papiru. Tomislav Nikolić je javno izjavio da mu nije žao što je Slavko ubijen, a Vučić je bio sekretar te iste partije. Bizarno je i teško poverovati da se desilo biblijsko preobraćenje i moralno čišćenje i da su oni sada ti koji sprovode pravdu.

Ono što je zajedničko u svim političkim ubistvima iz 90-ih, jeste da nedostaju nalogodavci.

Mira Marković i Milošević, niko drugi. Ne zaboravite seriju suđenja, najpre zabranu „Dnevnog telegrafa“, pa u oktobru prvu kaznu kad je izašao Zakon o javnom informisanju u „Evropljaninu“, tri suđenja „Dnevnom telegrafu“ i na kraju presudu Slavku kaznom zatvora po Bojićevoj tužbi na pet ili šest meseci. Uključujući i tekst u “Politici ekspres” gde se novinar pozivao na stav Mire Marković sedam dana pred ubistvo, jasno je da je ubistvo mogao da naruči samo politički vrh Srbije.

Da li je istraga uopšte išla u tom pravcu u bilo kom momentu?

Mislim da jeste, ali je ona u suštini bila onemogućena opet zbog institucionalnog sistema u kojem se ljudi međusobno štite. Mira Marković je i fizički napustila zemlju, a Milošević je bio u haškom zatvoru. Znate, to je ritualno ubistvo. Slavko i ja smo se tog dana šetali uz Dunavski kej koji je bio potpuno pust. Mogli su tu da ga ubiju. Ali ne, ubistvo je izvršeno na ritualan način pošto je celokupna metodologija bila poruka. Možemo vas ubiti bilo kad, bilo gde, ispred kuće, ispred žene, ispred svih, ne možete da nam pobegnete i ne možete nam ništa. U Slavkovom slučaju ubice su žladno odšetale.

Skoro 15 godina je prošlo, da li ste imali velika očekivanja od istrage, kako ste prevazilazili razočaranja?

Nisam imala velika očekivanja, kako da ih imam? Znate, tog dana kada je Slavko ubijen, a ja se vratila iz Urgentnog centra, u kući sam, pored ljudi koji su došli, a došao je i Zoran Đinđić, zatekla i Službu koja je već počela pretres. Pazite, to je stan žrtve i ja sam rekla „izvinite, a gde vam je sudski nalog“. Sutradan ujutru u 9 sati su došli sa sudskim nalogom i uzeli kućište kompjutera i sve što im se činilo zanimljivim. I ovo sad prvi put pričam, bila sam povređena, za mnom je trčao komšiluk i stavljali su mi peškire na glavu jer sam jako krvarila, dve osobe sam zvala telefonom, dok je Slavko ležao dole, a ja nisam znala još da je mrtav. Zvala sam Gordanu Sušu da javi svim novinarima i Danicu Drašković da zove Hitnu pomoć jer smo iz prethodnih ubistava znali da Hitna pomoć ne dolazi po 45 minuta. Brzo je došla policija, došao je i jedan inspektor u civilu koga smo Slavko i ja znali. Ne pita on, naravno, šta se dogodilo i na moje pitanje da li je došla hitna pomoć on mi kaže: „Branka, nema potrebe, mrtav je”. Ja znam da sam tad kriknula najstrašnije, a on me privukao u zagrljaj i rekao mi: „Branka, slušajte me pažljivo, od izuzetne je važnosti da budete pribrani, je li vam jasno?” I tog trenutka sam se skamenila i tako sam i ostala svih ovih 15 godina, jer je bilo strašno važno da budem pribrana, da pamtim samo ubistvo, što je najteže jer čovek takve užasne stvari ne želi da pamti i potiskuje ih. Teško je neprekidno proživljavati taj događaj, imati te slike pred očima, jer od vašeg sećanja zavisi satisfakcija žrtve. To je bio strašni period mog života u kom sam znala da mi je život ugrožen, u kom su oni neprestano pokušavali da doznaju šta ja to znam.

Kako je izgledao taj pritisak?

Za prvu istragu, koja je počela 2001. godine, bila su određena trojica ljudi i niko drugi u Odeljenju nije znao ništa, radilo se u potpunoj tajnosti. Tajnost je bila tolika da mi je na novogodišnjem prijemu u Skupštini grada Zoran Đinđić rekao: „Branka, ti znaš da ja sve radim vezano za istragu Slavkovog ubistva, ali oni kažu da ti nećeš da sarađuješ”. Ja sam mu rekla: „Zorane, ako ti kao premijer ne znaš da ja sarađujem sa policijom već dve godine, onda smo i ti i ja u gadnom problemu”. Tako da sam neprestano imala svest da sam svedok jednog od najbrutalnijih političkih ubistava u Srbiji u istoriji modernog doba.

Govorite o satisfakciji žrtve. Da li će se hapšenjem, suđenjem to desiti? Imate li osećaj zadovoljenja pravde?

Ne. Ostvarenje pravde je da oni koji su izvršili i naložili to ubistvo moraju da odgovaraju po zakonu. U tome je jedan nivo satisfakcije žrtve, ali drugi ne manje važan je pitanje i odgovor za šta je Slavko izgubio život? A on je zaista izgubio život u ime slobodnog novinarstva u Srbiji. Ta žrtva je bila uzaludna jer mi ni danas nismo uspeli da stvorimo instituciju medija kao potpuno nezavisan segment, kao poslednju kontrolu i saveznika demokratije u borbi protiv totalitarne bolesti. To se u Srbiji nažalost nije dogodilo.

Kakvo je danas vaše lično, intimno osećanje?

Znate šta, Slavko je izgubio život u 49. godini, imao je intenzivnu svest i o opasnosti i o razlogu zbog čega sve radi i verovao je da to radi za budućnost Srbije. Zaista je verovao. Ono što danas vidite kao ostvarenje te budućnosti koju smo mi sanjali pre 15 godina, koju smo hteli da stvorimo i sopstvenim žrtvama i angažovanjem, daleko je od onog što smo pretpostavljali da je moguće. Potpuno je bizarno da su akteri tog vremena i oni koji su bili direktno u progonu Slavka Ćuruvije ljudi koji otkrivaju to ubistvo i treba da mu daju tu vrstu satisfakcije. A ta satisfakcija može biti potpuna i jedina ako i sami progovore istinu o tome, i o sebi samima. To je suština postupka kojim se ljudsko biće duboko motivisano moralnim razlogom uvodi u katarzu, moralno čišćenje.