Vesti
23. 08. 2023.
Lektira povodom 65 godina RTS-a
Sećanja Radivoja Lole Đukića na početke televizije u Srbiji: Oh, oh, dođe i ta televizija!
Povodom stogodišnjice od rođenja pionira i utemeljivača naše kuće Radivoja Lole Đukića (1923–1995) i šezdeset pet od početka emitovanja programa Televizije Beograd, RTS izdavaštvo je ponovo objavilo njegovu autobiografsku knjigu „Sklerotični memoari“, a redakcija Istoriografije pripremila specijalnu igrano-dokumentarnu emisiju u režiji Ivane Stivens pod naslovom „Oh, oh, dođe i ta televizija!“, ekranizaciju poglavlja iz Đukićevih „Sklerotičnih memoara“, u kome on iznosi svoja sećanja na godine 1956-1958, period pripreme i osnivanja Televizije Beograd u kojima je i sam učestvovao.
Preporučujući čitaocima „Sklerotične memoare“ a gledaocima emisiju „Oh, oh, dođe i ta televizija!“, koje će biti emitovana u sredu 23. avgusta na RTS 2 u 22.20, donosimo odlomak iz Đukićevih živopisnih sećanja na prve korake Radio-televizije Srbije.
|
Vek Lole Đukića Radivoje Lola Đukić, filmski i televizijski reditelj, humorista, pisac i scenarista; rodio se 3. aprila 1923. u Smederevu. Studirao je slikarstvo i filmsku režiju, bio urednik Dečjeg i Dramskog programa i odgovorni urednik Zabavnog programa Radio-Beograda, osnivač Humorističkog pozorišta u Beogradu a potom i jedan od utemeljivača televizije u Srbiji, na kojoj je bio glavni i odgovorni urednik Kulturnog programa, direktor proizvodnje i umetnički direktor. Ipak, najveću popularnost stekao je u prvoj deceniji rada beogradske televizije, kao pisac i reditelj brojnih humorističkih serija. Ostaće upamćen kao čovek koji je zabavljao celu zemlju, zbog čijih serija su prodavane stotine televizora, a za vreme njihovog emitovanja, kafane se zatvarale a ulice bile prazne. Scenarija je uvek pisao sam ili udružen sa Novakom Novakom. Sve svoje tekstove režirao je lično, osim serije „Sačulatac“ koju je poverio reditelju Arsi Miloševiću. Njegova poslednja serija „Nevidljivi čovek“ emitovana je 1976. Od najavljene tri epizode realizovana je samo jedna, posle koje je, zbog kritičkog sadržaja serije, Đukić otišao u prevremenu penziju. Od 200 epizoda humorističko-satiričnih serija snimljenih tokom 18 godina njegovog rada na televiziji sačuvana je tek poneka, delom zato što su prve serije emitovane samo uživo, a delom zbog nedostatka magnetoskopskih traka, zbog čega su neke emisije brisane da bi se napravilo mesta za nove. Radivoje Lola Đukić, bard jugoslovenske televizije i osnivač beogradske humorističke TV škole, preminuo je 7. septembra 1995. Kao svestrani stvaralac, ostavio je za sobom brojna ostvarenja: na televiziji, u pozorištu, na filmu, slikarstvu, publicistici. Svoja sećanja na rad na televiziji zapisao je u knjizi „Sklerotični memoari“, prvi put objavljenoj 1987, koju je povodom stogodišnjice Đukićevog rođenja upravo objavilo RTS izdavaštvo. Iz ove knjige donosimo odlomak u kojima on govori o godinama pripreme i osnivanja Televizije Beograd u čemu je i sam učestvovao. |
OH, OH, DOĐE I TA TELEVIZIJA!
... Kako je TV medijum bio kod nas potpuno nepoznat i neosvojen, nije se ni mogao zamisliti bez – mene. Jer ja sam stalno nešto počinjao, svuda sebe tražio, a televizija je toliko svaštarska ... pardon: zadirala je u sve oblasti kulture, umetnosti i informacija, da je za nju bio neophodan čovek poput mene. Uspelo, ili neuspelo – sve drugo sam dosad probao.
Računao sam: pola života mi je prošlo u mladenačkim uzaludnostima – druga, zrela polovina, biće ono zašta sam predodređen. Tako sam ja mislio!
Nove, mlade generacije ne pamte Njen prvi dolazak...
Ja pamtim.
1939. godina. Beše kraj leta, ili početak jeseni – onda kada pada lišće i pare na panađurima, vašarima i sajmovima.
Sećanja Lole Đukiće u izdanju RTS Izdavaštva
Preko Save se nije prelazilo novim mostom u Novi Beograd, nego starim mostom na Staro Sajmište. A to Sajmište je bilo dobro za zabavu: bilo je lepe robe za gospođice, bilo je lepih gospođica za gospodu, bilo je ringišpila i zidova smrti za klince, a za nas dečake (jer tinejdžera tada na Balkanu nije bilo) na sred Sajma se dizao visoki toranj sa koga si za dva dinara mogao da skočiš padobranom.
Za istoriju Televizije sigurno nije bitno ko se sve od mojih drugova popeo sa mnom na toranj, da doživi taj divni strah skakanja u 30 metara duboko ništa, ali moj skok je bio vrlo značajan – da ne kažem presudan – za razvoj tog budućeg medijuma!
Popeo sam se, dakle, te 1939. godine na taj toranj, vezali su mi taj čudesni padobran, zakačen sajlom za čekrk i rekli:
– Skači!
Pogledam dole – strašno! Nisam lud da skačem! Ali pošto i drugi čekaju da za dva dinara dožive strah, dežurni gurač me munu u leđa i ja, sa očajničkim vriskom, poleteh na zemlju.
Taj vrisak je bio sudbonosan i najavljuje moj susret sa Televizijom. Jer kad se dočepah čvrstog tla pod nogama sunuh u prvi šator preko puta. Dadoh još dinar samo da pobegnem od daljih padanja i nadoh se oči u oči sa – Njom!
Nasred mračnog, memljivog šatora, na nekom povisokom sanduku prekrivenom tamnim platnom zbog finoće i lepog izgleda, stajala je Ona, okružena grupom vašarski raspoloženih posetilaca. A Ona tada baš i nije bila naročito ugledna: mala gvozdena kutija sa staklenim prozorčetom u kome je treperila neka zelena slika ...
Jedan blagoglagoljivi čovek objašnjavao je narodu, koji je patrijarhalno grickao semenke i stezao rukama kupljenu robu da je neko u mračnom TV šatoru ne zdipi, da je to Televizija, čudo tehnike koje će preporoditi ovaj nesavršeni svet!...
Vek Lole Đukića - Oh, oh dođe i ta Televizija!
Proleće 1956.
Moja TV sudbina počela je naglo.
U proleće 1956. godine brinuo sam radijske humorističko-zabavne brige kada me pozva generalni direktor Mirko Tepavac – Beli.
– Ti si se do sada bavio raznim glupostima – reče mi osećajno čim sam kročio u njegov kabinet. – Sada ćeš da radiš nešto ozbiljno.
– Nemojte, druže direktore – zavapim ja. – U kinematografiji sam napravio prvu domaću filmsko-političku aferu, iz rođenog pozorišta sam pobegao zbog sopstvenog naopakog samoupravnog rukovođenja, nisam ja za ozbiljne poslove.
– Pa nisi, majkoviću, valjda toliki baksuz da uvek sve upropastiš – poče da me teši direktor. – Znaš kako se kaže: treća sreća! A ti si nam najpogodniji: član si kolegijuma, viđen čovek, svaštar, a i ne mogu, brate, da odvojim nekog boljeg za to. Potrebni su mi za radio-program.
– A šta to treba da radim? – upitah, a neka čudna nada ščepa me za grlo kao gorušica. Možda me je kadrovska komisija predložila za ministra za kulturu, pomislio sam i ispravio se koliko mi je dozvoljavala spondiloza. Već dovoljno i znam, a dovoljno i ne znam za tu funkciju.
– Pripremaćeš televizijski program – odgovori mirno direktor.
– Prelazim u Zagreb?
– Zašto? Uvešćemo i mi Televiziju.
(U istoriji je zabeleženo da je Zagreb već emitovao program za nekoliko TV prijemnika i kružio je vic da emisije počinju najavom: – Dobro veče, Druže Bakariću!)
Bila je, rekoh, 1956. godina posle Hrista i 33. mog ličnog života.
Da sam neskroman, kao što Novak Novak govori da jesam, pomislio bih na čudnu koincidenciju: i Isus je u 33. počeo da propoveda novu veru, koja je fascinirala nišče duhom i koja ga je dovela do krsta. Ja, istina, neću biti baš tvorac nove vere i Medijumov najmiliji sin, ali ću propovedati kao jedan od proroka i biti razapet na antenu – i to više puta, u skladu sa razvojem i usavršavanjem našeg modernog društva.
Pošto sam po prirodi skroman, preskočiću takve misli i vratiti se faktografiji. U direktorovom Kabinetu saznao sam da je neko ko je odlučio o tom istorijskom rađanju beogradske Televizije odredio i ostale zamorčiće za porođajni eksperiment: inženjera Rođu Žižića, da priprema tehniku i Duška Vučkovića, da smišlja organizaciju.
Tako je formiran trijumvirat, istina bez ikakve vlasti i bilo kakvog znanja, ali sa vrlo ambicioznim zadacima. Srećom – otkriven je na radiju i čovek koji je još kao student elektrotehnike sam napravio TV kameru, pa smo sa tim osvedočenim stručnjakom Zoranom Manojlovićem od tria prerasli u kvartet. Prvih dana, naravno, uopšte nismo znali šta treba da radimo, a onda nas je čista logika izvela na pravi put:
a) Da bi jedan kvartet, recimo gudački, mogao da muzicira, mora da zna note.
b) Da bi kvartet znao note – mora da ih nauči.
v) Od koga?
Naša glavna nevolja je bila u tome što smo morali da putujemo čak u inostranstvo da bismo tu Televiziju naučili.
Direktor je shvatio naše muke.
– Uskoro će – reče – krenuti jedna delegacija na jugoslovenskom nivou da ošacuje čija je TV tehnika najzgodnija za kupovinu, pa krenite i vi da upoznate organizaciju i programske probleme.
– U koje zemlje? – zapitasmo složno i počesmo da se prisećamo koje jezike smo učili u kom razredu gimnazije. Ja sam već unapred bio očajan: najbolje mi je išao latinski, a ti stari Rimljani su odlučili da izumru mnogo godina pre televizije.
– Idete u SSSR, Češku, Francusku, Nemačku, Italiju… ali za 28 dana da vas vidim ovde! Proučite, naučite, odlučite! Niste valjda glupi pa da vam treba mnogo vremena da shvatite tu Televiziju?!
Tako je, bar po mojim nesigurnim sećanjima, stvorena prva zajednička jugoslovenska TV delegacija. U stvari, bila je krnja, jer su išli predstavnici (delegatski sistem uveden je kasnije) samo iz tri buduća studija: Ljubljane, Zagreba i Beograda. Tek mnogo kasnije Televizija je usavršila svoju organizaciju, pa za svaku utakmicu u inostranstvu šalje komentatore za svaki jezik, područje i za svaki studio. To je još uvek bilo vreme naše sirotinje. Putovanje u inostranstvo bilo je događaj, kao kad je Pepeljugu vodila maćeha na bal kod Princa. Čarobni svet nas je čekao. Imali smo i dnevnice (umanjene za 75 posto, jer smo bili gosti), a po gradovima Evrope bilo je i prelepih krpica i suvenira za rođake i prijatelje, koji su nam uzbuđeno mahali na ispraćaju.
Krenuli smo jednog popodneva malim „Iljušinom“ za Moskvu.
A u Moskvi...
Avion prazan. To jest, samo smo mi u njemu. Nekolicina lete prvi put avionom i užasno se plaše. Mi, iskusniji, smejemo se njihovom strahu i igramo preferans.
Slećemo u Budimpeštu i tu nam se pridružuje neki mađarski general u pratnji dva viša oficira.
Avion stari, sa sedištima od otrcanog mebl štofa, nema ni pojaseve za vezivanje, ali na zidu prema pilotskoj kabini ima visinomer, tako da putnici mogu da uživaju u saznanju na kojoj su ličnoj visini.
Rusija! Vaspitavana na Tolstoju i Dostojevskom, na Čehovu i Turgenjevu, doučavana Majakovskim, Ostrovskim i Gorkim, moja generacija je očekivala u šta će da sleti…
Negde iznad Kijeva pojavi se stjuardesa i reče:
– Vot Kiev, stoljica Ukraini… (Ovo ću da vam prevedem jer sam razumeo: evo Kijeva, prestonice Ukrajine.) Mi pogledamo kroz prozor i dole, kroz pocepane oblake, zaista vidimo neki grad. Pogledamo na visinomer: 4.500 metara. U tom trenutku pilot, da ne bi mnogo kružio i gubio vreme u spuštanju, prevrne avion na krilo i sunovrati ga kroz jedan oblačni procep – pravo na aerodrom!
Pošto postoje gravitacione i centrifugalne sile i još neke fizičke gluposti, mi se svi odjednom nađemo zalepljeni po plafonu kao muve. Zajedno sa kartama od preferansa u rukama i strahom u očima. Sad su oni, neiskusni, hladnokrvno očekivali da se stropoštaju natrag u sedišta, misleći da se tako uvek spušta avion, a mi, sa dugogodišnjim stažom, cijukali smo na plafonu, opraštajući se u mislima od svojih dragih i nedragih rođaka i prijatelja…
Za divno čudo, avion slete na pistu… Pojavi se jedan ćosavi, rumeni pilot, sav srećan što je tako uspešno primenio svoje znanje iz ratnog vazduhoplovstva.
Počeci televizije u Jugoslaviji
Prve reči koje sam rekao kada sam prvi put stao na tle SSSR-a bile su:
– Ja dalje idem peške!
Odmah tu, na pisti, delegacija je održala i prvi sastanak sa jednom jedinom tačkom dnevnog reda:
„Da li se odmah vratiti vozom i sačuvati sopstvene živote, koji su pregurali Drugi svetski rat, ili nastaviti avionom pa, ako baš treba, dati i život za Televiziju?“
Pobedila je Televizija većinom glasova. Ja sam bio protiv. Ne zbog straha, nego zbog principa, ali moj glas ni tada, a ni kasnije nije bio odlučujući.
Uđosmo u prostoriju gde graničari pregledaju pasoše. Jedan stari oficir izdvoji iz gomile moj pasoš, ustade kao oparen i viknu drhtavim glasom:
Video: Jutjub kanal "Aktivista neumereni"
– Tavariš Džukič!
Ja priđoh.
On preblede kad me sagleda, oštro me pozdravi i dade znak i onom mađarskom generalu. I on stade mirno, sa rukom uz šapku. Počast je, očigledno, bila na najvišem nivou i ja osetih uzbuđenje što se u toj velikoj zemlji toliko cene umetnici.
– Vi i vaša deljegacija… – poče predstavnik graničnih vlasti, ali se skromno umeša Rođa:
– Izvinite, ja sam šef delegacije.
– Vi?… – oficir se prezrivo smešio gledajući Rođu i njegov pasoš. Kao da je hteo da kaže: znam za jadac! Jer i njegov i svi ostali pasoši bili su obični – crveni. Samo sam ja pre puta kupio divnu smeđu futrolu od kože, sa ogromnim zlatnim grbom i pasoš mi je zaista izgledao impozantno. Nije se moglo ni pretpostaviti da čovek sa tako lepim kožnim pasošem nije bar ministar!
Tako sam već na samom početku našeg televizijskog rada shvatio da je forma važnija od sadržaja i mnogo pre uvođenja kolor programa uvideo da šarena ambalaža dobro prodaje robu.
Ako niste bili u Moskvi verujte mi na reč da je to čudesan grad. Naročito ako ste član neke „deljegacije“. Tamo je već stvoren komunizam (bar deljegacijski) i sve je besplatno: banketi, „zisovi“ sa šoferima, šišanje, cigarete, čišćenje cipela…
Arhitekta Bratislav Stojanović i ja mnogo više smo se divili crkvi Vasilija Blaženog na Crvenom trgu nego televizijskom centru na Šabolovki. Satima smo sedeli pred njom, obilazili je sa svih strana i nepobitno utvrdili da nikad niko nije sagradio ništa lepše. To je odmah uvideo i car Ivan pa je oslepeo graditelje: zašto da se muče i zidaju takvu lepotu i drugima? Vi sigurno znate tu crkvu, bar sa razglednica: ne postoje dva ista kubeta, dva ista prozora, ili detalja. Kao da se neko genijalno dete igralo kockicama, lukovima, bojama… Istini za volju: unutrašnjost crkve je nefunkcionalna, sa mnogo sitnih oltarčića, sobica, prolaza.
Sama Televizija nije nas naročito impresionirala. Radilo se tada još uvek crno-belo, bez magnetoskopa i sa svega tri studijske kamere. Sve je bilo dosta primitivno i mi smo, kao inteligentni ljudi, sve shvatili za tri dana i otišli u Lenjingrad. U Lenjingradu, sada već kao iskusni, razumeli smo i bez prevodioca i „bele noći“ i „Ermitaž“… i vratili se u Moskvu.
Pošto smo svi mi bili predratni đaci niko nije znao ruski, ali to, verujte, nije nikakva prepreka, jer su nam jezici vrlo bliski. To smo uvideli već na prvoj moskovskoj večeri. Gledamo jelovnik od tridesetak stranica, uredno potpisan od direktora hotela i overen od Ministarstva ugostiteljstva sa nekoliko pečata i nikako da se odlučimo. Razumemo šta piše, ćirilica je – nije gotica, ali ne znamo kakvog su ukusa ta „Cepljata tabaka“, „Kijevski kotleti“, ili „Borščevi“. Zato Rođa reče:
– Ama šta da mislim, uzeću ono što znam šta je. Molim vas: pečenje!
– Pečenje? – upita kelner.
– Pečenje.
– I još?
– Šta će mi više, vidite da sam ja vitak čovek?!
Pojedosmo mi naša nepoznata jela, a Rođa još čeka pečenje…
Najzad dolazi lično rukovodilac kelnera i svečano nosi kutiju uvijenu u belu hartiju i zavezanu šarenom, lepo ukrašenom trakom.
– Što eta? – upita sad Rođa kobajagi na ruskom.
– Pečenje – pokloni se rukovoditelj i spusti mu kutiju u tanjir. Uslužni domaćini pekli su mu dvopek, iliti pečenje, puna dva sata, pakovali i ukrašavali trakicama.
Zbog tog „pečenja“ šef Rođa je na zvaničnim razgovorima sa zamenikom ministra ipak govorio preko prevodioca. Srećom, razgovori nisu dugo trajali. Drug zamenik nam je pokazao planove za TV centar, kakav će nam izgraditi u Beogradu, a kakav su već podigli u Pekingu, objasnio nam je koliko ćemo imati studija, kamera, pomoćnih prostorija, ljudi itd.
– I pošto su kod vas kamerni lanci, pošto masteri, telekina i tako te stvari? – upita ga Rođa stručno.
– Kako pošto? – zaprepasti se zamenik. – Mi ćemo to vama sve besplatno izgraditi, kao našu pomoć bratskoj jugoslovenskoj televiziji.
– Hvala, imamo mi pare – reče Rođa autoritativno, kao bogati Amerikanac. – Mi sada putujemo po svetu, gledamo kvalitet i cene, pa što nam se dopadne – kupićemo.
– Onda ste u pogrešnom ministarstvu – reče ljubazno zamenik i pozdravi se sa nama. – Ja sam zadužen za pomoć, a vi izvolite kod trgovaca, ako uopšte ima nešto za prodaju, jer i nama treba puno toga.
Dobili smo po bocu divnog gruzijskog konjaka, seli u „zisove“ i pošli na aerodrom.
– Zašto već idete? – žalio se jedan simpatični krnjonosi momak koji nas je vodao tih dana. – Kakva je to deljegacija koja sedi samo sedam dana?
Bratislav mu je mirno odgovorio na „ruskom“:
– Znate tovariš, nas u Beogradu već psujut što se nismo vratili!
(...)
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.