Vesti

31. 07. 2023.

Autor: Blic Izvor: Blic

Kolege se opraštaju od Vladimira Lojanice: Nedostajaćeš, naš dobri Lojo

Kolege iz "Blica" se opraštaju od svog dugogodišnjeg prijatelja i reportera "Blica" Vladimira Lojanice koji je iznenada preminuo u Užicu u 47. godini.

"Magla se spustila na tvoje Užice"

Gluv je dan bez ljudi. Danas je gluva nedelja. Lenja i oduvek nevoljena. Nedelja je dan kada svi ćute i svi samo mrsko odbrojavaju sate i minute od doručka do ručka, pa do još dosadnijeg popodneva i na kraju večere, kad sve počinje da se steže u želucu što je sutra taj ponedeljak, dan kada točak ponovo počinje da se bezobzirno okreće.

Danas je nedelja u kojoj smo izgubili tebe, Lojo. Taj točak vremena, točak života je danas stao, a ti si bio život sam. Bio si zapravo hiljadu života u jednom čoveku. Hiljadu sudbina zapisanih, hiljadu ispričanih. Ti si bio jedini glas onih koje ne čujemo ni nedeljom, ni ponedeljkom, ni utorkom. I šta čovek da kaže? Da ispričam anegdotu? Da prepričam neku tvoju reportažu i zazvučim pametno kako si to samo ti umeo? Da nabrajam tvoje nagrade ili priče sa pecanja, sa tribina, iz voza kojim si jurio da gledaš Partizan, dok sam ja prevrtala očima, a ti me razumeo, jer: "Mala, znam, u Kninu svi navijaju za Zvezdu"?

Nikada manje reči na raspolaganju, nikada više ne steže u želucu. Volela bih nekada da sam te više čula kao što si ti beskompromisno slušao sve one zaboravljene ljude.

Magla se spustila na tvoje Užice. Gluv je dan bez ljudi, rekao si ti to moj Lojo, a ovaj je i gluv i nem i sakat zauvek, jer te nikada više nećemo čuti.

(Nikolina Govoruša)

"E što imam dobru priču"

“Lojanica je na terenu, traga za nekom pričom, imaćemo dobru reportažu, sigurno". Tako smo na jutarnjem kolegijumu najavljivali njegove priče.

Nismo znali gde ide, koja je tema, o kojim ljudima će pisati... Samo smo znali da će biti dobra priča. Pitka, emotivna, ljudska, napisana iz duše, ona koja se čita u dahu, od koje ti srce zaigra, često i suza krene. Napisana onako kako samo on ume.

Nedostajaće ono njegovo: "E, što imam dobru priču!". Nedostajaće jedan dobar čovek. Nedostajaće jedan izvanredni reporter koji je unosio sebe u svaku sudbinu kojoj je posvetio svoje redove.

Dragi Lojanica, nedostajaćeš.

(Natalija Živanović Popović)

"Ostavio si nam čistu dušu"

Nemam ni blizu toliki literarni dar (kao ti) da rečima opišem koliko me vest o tvom preranom odlasku dotukla. Tvoje priče se ne čitaju, one se osećaju, one golicaju, smeju se, peku, bole... To si ostavio čitaocima koji te, barem većina njih, nisu poznavali. To si ostavio hartiji, istoriji, ostavio si "Blicu"...

Nama, koji smo te poznavali, ostavio si dušu. Čistu, dečju, pravednu, strastvenu. Baš kao što si i sve radio strastveno - pisao, pecao, navijao za Partizan, odobravao i negodovao... Samo si sad otišao tiho, bez ikakvog upozorenja, ne ostavivši nam šansu da se sa time strastveno ne složimo.

Nedostajaćeš, dragi druže...

(Milana Pejić)

"Uvek na strani običnog čoveka"

Kada sam počela da pišem u "Blicu", tadašnji urednik nam je slao Vladine tekstove i rekao da se ugledamo na njega. Tada sam prvi put čula za Vladimira Lojanicu. Obožavala sam njegove reportaže, te velike priče malih, nepoznatih ljudi ispričane na najoriginalniji način. Uvek na strani običnog čoveka, kojeg je znao u dušu, čije je muke i uspehe razumeo i opisivao. Govorila sam da bih volela da umem bar upola tako dobro da pišem. Vlada je bio pisac među novinarima, i bez preterivanja njegove reportaže bi trebalo da uđu u udžbenike. Često sam govorila da je najbolji novinar "Blica". Bio je moj uzor, i, kako sam u šali znala da kažem, bio je na trećem mestu najboljih novinara na ovim prostorima, odmah posle Dade Vujasinović i Miloša Vasića

(Suzana Luković)

"Umeo si da nas ostaviš bez reči"

Retko ko je umeo kao ti da napiše tekst, da kroz reči osetiš muku i nepravdu nanetu malom običnom čoveku koji su upravo kroz tvoje tekstove imali prilike da ispričaju svoju patnju, bol i ožiljke. Danas je jako teško nabrojati takve novinare, na šaku jedne ruke gotovo. Posvećene, predane i uvek spremne da tragaju za pričom, bez da je čekaju za stolom. Umeo si sve da nas ostaviš bez reči po čitanju, često sa knedlom u grlu i ćutanjem. Tako je i sad, nakon vesti da više nisi sa nama. Srpsko novinarstvo je ostalo bez jednog od najboljih novinara ikada, i to je praznina koju će retko ko umeti da popuni. Još jednom si nas ostavio bez reči, Lojanice. Ovaj put, nažalost, zauvek.

Počivaj u miru, saučešće porodici.

(Stevica Rajčetić)

"Mirno ti more, saborče"

Dragi Vlado, baš si me iznenadio prošle nedelje kada si me pozvao “tek onako”… Lepo smo se ispričali… a šta je ovo danas? Zašto nas rastužuješ i podsećaš da smo svi ovde samo privremeno? Mirno ti more saborče, nećemo te zaboraviti…

(Ivana Anđelković)

"Preostali dani biće gluvi"

”Trebalo mi je vremena da sastavim ovo slovo. Ne zato što nisam znao šta valjano napisati o delu brata Vladimira Vlada Lojanice, lako je to jer je veliko i sjajno njegovo reportersko delo, no zato što je vazda najveća muka pisati o boljima od sebe“, napisao je u predgovoru Vladine knjige “Gluv je dan bez ljudi“ Mihailo Medenica, i dok pokušavam da švatim da nas je Vlada napustio zauvek, zaista mi treba vremena da sastavim slovo, i ne zato što ne bih umela o njegovom delu pisati lepo, to bi bilo suviše lako s obzirom koliko je univerzalno i dobro, no, upravo kako je Medenica napisao, najveća je muka pisati o boljima od sebe.

Teško mi je da poverujem da je otišao zauvek, Lojo, jedan od najboljih novinara, i pre svega – čovek! Dragi kolega, šaljivdžija, britko pero, umetnik na tastaturi. Ponosna sam što je bio moj kolega i drugar, čovek koji je pisao kao retko ko reportaže o malim ljudima i životnim mukama običnih ljudi. Kada mi je na kućnu adresu stigla njegova knjiga sa posvetom, i kada smo se čuli, bilo mi je jasno da je zaista čovek velikog srca koji živi za ono što radi, i ne zaboravlja nikada da je i najmanji gest pažnje velika stvar. Knjigu sam pročitala u dahu, a zatim sam je ponela i na odmor.

Drugo čitanje Vladinih priča, koje je “ispričao na stranicama “Blica“, od 2008. do danas...“ značilo mi je mnogo zbog rečenica kojima je savršeno, a tako jednostavno i pitko opisao svoje junake i život! Želela sam to da mu kažem kada se budemo sreli u Beogradu, na redakcijskoj proslavi u septembru. Mnogo sam tužna što neću imati tu priliku. Nije fer! U glavi mi odzvanjaju njegove rečenice i “Gluv je dan bez ljudi, posve najgluvlji, mene taj muk najviše tišti...“. Da... bez Vladinih reportaža i tekstova, bez njegove priče o pecanju i navijačke strasti, preostali dani biće gluvi!

Počivaj u miru dragi kolega! Putuj s anđelima!

(Biljana Vučković)

"Vest koja nikada nije trebalo da bude napisana"

Vest, koja nikada nije trebalo da bude napisana, pronašla me je 1.300 kilometara daleko. Tako je to sa najgorim vestima. Ne biraju ni mesto, ni vreme. I ostavljaju te nemog, bez reči. Umeo si sa njima. Pronalazio im pravo i mesto i vreme. Pravio nestvarne slike od njih. Njima činio da mali ljudi postanu veliki. I tako su tvoje reči bile tvoja dela. Velika i dobra. Dugujemo ti takve reči. Neće prestati da se pišu. Nikada, ni posle ove vesti koja nikada nije trebala da bude napisana.

(Predrag Vujanac)

"Išao je svuda srcem za onim što voli"

"Grobarko moja, imam potvrđenu informaciju, Željko dolazi u Partizan, ali nemoj još nikome da kažeš", reče mi on sa takvim žarom i uzbuđenjem tog dana...

Pričali smo o svemu, ali najviše o Partizanu. Nervirali se, kidali živce, delili "insajd informacije", slavili, psovali, smejali se... Kroz Partizan sam imala prilike i da ga upoznam, kao i način na koji je živeo. "Švercovao sam se u teretnom vozu do Titograda, u vinogradu sa pšenicom u sedmom razredu, ćale me ubio od batina, a ja otišao na utakmicu". To je ukratko bio on. Išao je svuda srcem i za onim što voli. Dolazio je do takvih...priča i od njih pravio poeziju. Znao je da piše i to kako...da te svojim tekstom, ostavi bez teksta. Eto tako.

Živeo je za svoju porodicu, prijatelje, ribolov i naravno za Partizan i u svemu je davao sto odsto sebe. A on je znao da tako treba i mora, kada nešto voliš.

"Idemo li na onu utakmicu?" "Ne mogu na ovu, ali sledeću sigurno..." Kako god ovo zvučalo, ja znam kako bi tebi zvučalo...Svaku utakmicu koju Partizan dobije, dobiće je za tebe. I dalje sam bez reči, tako da i ovo malo reči ne može opisati tu prazninu koju si ostavio. Ti bi svakako znao i maestralno odradio, ali ja više od ovoga ne mogu i ne umem...

(Jovana Dimitrijević)

"Kolega koji će učiniti sve da ti pomogne"

Novinar čije reportaže čitaš uz suze ili smeh, jer pisao je o životu koga to upravo čini. Kolega koji će učiniti sve da ti pomogne, ali i da ti kaže u lice kada grešiš. Ponosni otac koji se dičio više dobrom ocenom ili uspehom ćerki nego sopstvenim nagradama, a toliko ih je. Prijatelj, zbog koga moraš da svratiš u Užice na kafu na putu do mora. Brat, bez koga će dani biti gluvi. Lojo, počivaj u miru.

(Ivana Preković)

"Neponovljivi lik"

Dobri moj Lojo, drug i legenda, veliki Čovek.

Tvoj odlazak je nepravičan, nagao i nefer. Sve ono što nisi ti. Ali znam te. Lakše je tebi da nas sve iznenadiš, nego da i dan izdržiš da se neko zbog tebe brine, sekira. Čovek. Ljudina. Neponovljiv lik.

Mislim na sve te ljude čija si srca ugrejao - bukvalno svojom pojavom - kad im iznebuha staneš pred vrata na koja niko nije pokucao godinama. Kako ti nije mrsko da se javiš iz neke mećave i kad znaš da te zovem samo "da se pitamo". Kako me zoveš pred porođaj jer ti se, eto, javilo da će sad. I kako smo se poslednjih puta čuli da se radujemo uspesima tvojih predivnih ćera na koje si tako dirljivo ponosan. S razlogom. Nek tvoja dobrota nastavi da živi u njima i od tebe dosta, moj Lojo. A mi koji ostajemo iza tebe i tvojih reči možemo da budemo sigurni da neće moći niko da te zameni, takav kao Loja je jedan. Ti ćeš se igrati rečima na boljem mestu. Ko zna, možda već sad lutaš nebeskim putevima, čuo si ima tamo jedan čovek, ma samo da ga vidiš kako mu je... Nezadrživ, moj dobri Loja. Večiti dečak.

Hvala ti, moj dobri Lojo, za svaku reč. Lutaj srećno nebeskim putevima.

(Marina Jovandić)

"Razumeo je malog, običnog čoveka"

Divan je bio Lojo. Kreativan, maštovit, duhovit, znao je da sluša i razume, znao je da ispriča priču kao malo ko. Razumeo je malog, običnog čoveka i umeo je da mu da glas da ga čuje ceo svet.

Partizanovac, kolega, ljudina a pre svega divan tajo svojoj deci.

(Ana Lađarević)

"Kakvo si pero bio izlišno je i pričati"

Duša me boli, Lojanice... ljuta sam, kuda si tako rano posao?! Sve naše razgovore zauvek ću pamtiti. Brinuo si o meni nekada više i od najrođenijih, pa si me zapitkivao, pa me zbog toga nervirao, pa me zasmejavao. Sve ove godine za mene si bio tu, uvek podrška i uvek lepa reč. S kakvom si ljubavlju pričao o svojoj supruzi i ćerkama... Nadam se da znaju koliko si na njih bio ponosan. Kakav si novinar bio, kakvo si pero, oko i dušu imao izlišno je i pričati. Ova profesija i naša redakcija ostale su bez jednog od najboljih... A ja, održaću obećanje, ne brini.

(Marija Kosanović)

"Bio si sinonim za glas narod, glas malih ljudi"

"Dobra moja, je li gužva", teško mi je poverovati da sam u petak poslednji put to čula. Uvek je bilo nekih tvojih neobjavljenih priča, toplih ljudskih, jer si bio sinonim za glas naroda, za glas malih ljudi. Svojim reportažama znao si da dočaraš i tuđu muku i sreću, uvek u službi naroda. I u petak smo se čuli, poslednji put, da me podsetiš da je "čovek bez krova nad glavom", da objavimo, da bi valjalo pomoći... l ode i ta poslednja tvoja reportaža. Zoveš me, zadovoljan, jer "možda ćemo pomoći"...

"Sve smo pustili", rekao si, "znaš li kakvu priču imam za sledeću nedelju, ne bi verovala"... I evo nedelja, sledeću nisi dočekao, a ne verujem kakvu si nam priču priredio...

Putuj dobri moj, zabacuj nebeske udice, bistro ti bilo gde god bio! Gluvi će biti dani bez tebe, dobri naš...

(Jovana Jovanović Kulaš)

"Prestalo je da kuca srce veliko kao Zlatibor"

Dobri moj Vlado, imao si srce veliko kao planina, kao tvoj Zlatibor. Toliko veliko da u njemu utočište nađu sudbine hiljade ljudi o kojima si pisao tokom protekle dve decenije. Zato si tako nepogrešivo - filigranski tačno - uspevao da osetiš sve njihove životne drame i da na papir preneseš sva njihova osećanja. Samo je čovek sa tolikim srcem mogao da ih razume na pravi način.

Tvoje reportaže, objedinjene u knjizi “Gluv je dan bez ljudi”, nisu samo štivo iz kojeg bi mogli da uče i student žurnalistike i već svršeni novinari, već i svojevrsni atlas ljudskih sudbina. Način na koji si ti pripovedao o “običnim” ljudima, otkrivao je u svakome o njih crte neobičnih heroja. Ostali smo nemi od tuge danas kada nas je presekla vest da je tvoje veliko srce prestalo da kuca. Gluve će nam biti godine bez tebe!

Počivaj u miru druže moj, svojim si radom ostavio neizbrisivi trag. Tvoje reportaže zauvek čuvaju sećanje na novinara sa srcem velikim kao Zlatibor!

(Branko Janačković)

"Rekla bih da nije pošteno da tako odeš"

Teško je kad treba da napišeš nešto o čoveku čije smo tekstove svi sa uživanjem čitali, čije su reči završile u školskim udžbenicima i pred čijim su reportažama čak i oni najtvrđeg srca krišom suze brisali... Dobri naš Lojo... Rekla bih da nije pošteno da tako odeš, da je život tek trebalo da živiš, da uživaš u odrastanju svojih ćerki na koje si tako bio ponosan.. rekla bih, ali verujem da si imao razlog što si nas ovako napustio. Mirnu vodu punu ribe ti želim, odmori, i pošalji koje slovo ako ugrabiš vreme. Nedostajaćeš i dani će zaista postati gluvi.

(Andriana Ranković)

"Otišao si prerano"

Teško je bilo šta reći u ovom trenutku, otišao si iznenada i prerano. Tuga je velika. Dopisnici smo iz različitih mesta, pa nismo često sarađivali, ali i ono par puta što smo se čuli, bio si uvek spreman da pomogneš, da saslušaš. Iza tebe ostaće tvoje divne reportaže, priče o ljudima, koje su svi rado voleli da čitaju. Nadam se da si na nekom lepšem i boljem mestu. Putuj sa anđelima!

(Dejana Kecić)

"Bićemo tu da čuvamo uspomenu"

Pisati priče kakve je naš Lojanica pisao ne može se naučiti. Sa takvim se talentom čovek mora roditi a pride i srca, ljubavi i empatije prema onim malim, većini nas nevidljivim, ljudima imati pa sve to u pisanu reč pretvoriti. Nagrade i priznanja koja je dobijao za tekstove služiće kao svedočanstvo kakav je novinar bio a mi iz "Blica" bićemo tu da čuvamo uspomenu na jednog od najboljih među nama, kolegu i prijatelja.

Niko nam ga neće moći zameniti i mi to znamo a onaj ko dođe na njegovo mesto imaće se barem na koga ugledati i na njegovim tekstovima učiti kao i mnogi od nas kolega, i mlađih i starijih.

Dragi moj Lojo, ostalo je iza tebe mnogo neispričanih priča i to je jedino što se zatečen i tužan zbog tvog odlaska usuđujem zameriti ti. Zato, neka ti anđeli sada pero počnu oštriti i molim te nastavi i gore pisati. Siguran sam da će se tvoje priče i tamo negde rado čitati.

(Zlatko Čonkaš)

"Prijatelj među kolegama"

Prijatelj među kolegama. Literalni genije među novinarima. Teško mi je da poverujem da mi više neće zazvoniti telefon i da nećeš zvati da se ispričamo. Od kako sam čula, kroz misli mi se vrti naš poslednji razgovor, a nižu se sećanja i na prethodne. Samo nekako ne na one u kojima si mi govorio šta se dešava vezano za neku priču, već za sve one druge u kojima smo razgovarali o našim porodicama, pecanju, životu, pravdi i nepravdi. Uvek si nalazio vremena za te pozive, a oni su možda najbolji pokazatelj tvoje veličine u ovom vremenu kada se često učini da dan prekratko traje. Nedostajaćeš Lojo, predobri čoveče.

(Ema Korica Grubiša)

”Najlošija vest koju si nam priredio”

"Kad ponovo budeš prolazila, da svratiš, da te vodim da vidiš moj Zlatibor, onaj pravi"... I rekla sam da hoću, i htela sam, ali si nam zauvek poremetio planove.

Tužan dan, tužna vest, bez najave, da nas još jednom iznenadiš, kao što si činio sa svojim pričama. Na neke smo puštali suzu, na ovu plačemo bez zadrške. Najlošija je koju si priredio dragi Lojo.

Odmori dušu, i pecaj do mile volje nebeskim rekama i morima.

(Lana Gedošević)