Vesti
23. 05. 2023.
Stevan Kostić: Ne svrstavam se u fioke iako je to danas popularno u novinarstvu
Novinar RTS-ove redakcije “Oko” objašnjava zašto ga podjednako interesuju priče o četnicima i partizanima, političkoj situaciji u Crnoj Gori i Turskoj, zašto ne voli predugo da se bavi jednom temom i šta misli kada kaže da novinarstvo nije samo dnevna politika.
„Ne volim da ponavljam stvari. Kad se nečim bavim, to završim i prelazim na drugo. Mislim da je osobina da ti stvari brzo dosade dobra u novinarstvu, jer uvek postoji nešto novo, ako ste spremni da saznajete. Gruba podela bi bila ovakva: postoje novinari koji imaju unapred utvrđene stavove i sve što rade oni rade tako da bi potkrepili svoje stavove. Druga vrsta pokušava da uđe u cipele, kako kažu Amerikanci, i ne voli da se svrstava u ideološke fioke. Prva je zastupljenija, ali bi meni to bilo dosadno novinarstvo. Ljudi se iznenade da sam radio emisije i o Kristi Đorđević, kao partizanki i o Blagoju Jovoviću. Neki bi uradili samo jednu, a drugu priču bi prećutali. Ali, ja nisam taj. Trudim se da ljudima dam dovoljno informacija, pa neka o svemu sami sude. Neko misli i da ne postoji novinarstvo mimo Vučića. A ja mislim da postoji“, kaže za Bermudski trougao Stevan Kostić, novinar redakcije Oko.
S Kostićem razgovaramo o živim ideološkim raspravama unutar njegove redakcije, o kulturi sećanja, zločinu u Štrpcima i Srpskoj hali, koja je u Austriju premeštena nakon što je bila delom jednog od najvećih stradanja koje pamti njegovo rodno Kraljevo, zašto misli da je za sećanje važno ime i prezime i pojedinačna priča svake žrtve.
Gost Bermudskog trougla odgovara na pitanja o tome zašto su mu za istraživanje zanimljive manje poznate istorijske ličnosti, po čemu je takav izbor danas relevantan, da li sebi pripisuje zasluge za to što se Blagoje Jovović vratio u istoriju i popularnu kulturu kao lik koji se nosi na majicama i da li ima problem sa ideološkim okvirom u kome se taj lik danas koristi.
„Ne bih sebi pripisivao zasluge. Ljudi su ga videli kao drugog Principa ili drugog Obilića. Čak i ako izuzmemo subjektivni odnos, kao čovek čiji je narod stradao u NDH i koji je žrtva genocida, samo ideološki posmatrano - imam izražen osećaj antifašizma i za mene je to, pucati u balkanskog Hitlera, bio antifašistički čin. A moji stavovi su potpuno irelevantni za ovu stvar. Hteo sam da osvetlim lik i vreme i kontekst u kome su se te dve ličnosti, Pavelić i Jovović, srele u predgrađu Buenos Airesa.“
Kostić objašnjava zašto je odlučio da o Kristi Đorđević napiše knjigu „Gospođa“, a ne da, nakon emisije, snimi i dokumentarni film, šta mu je o knjizi o jednoj od najuticajnijih žena posleratne Jugoslavije kazao Siniša Pavić i zašto je Krista, važna karika u životima značajnih ličnosti svog vremena, poput Tita, ostala zaboravljena u eri procvata prava žena.
„Danas imamo dosta manifesne borbe za prava žena. A Krista je primer koji je suštinski promenio položaj žene u svojoj epohi. Proveo sam silno vreme u arhivima tražeći iglu u plastu sena. Ali kad se ta igla pronađe, ona deluje kao nešto mnogo veliko. Naročito kad znaš da ćeš ti biti prvi koji će to da objavi. Vreme je portreta, oni su prijemčivi za ljude i kontekst se lakše razume kroz svedoke epohe. Krista je na čudesan način bila povezana sa veoma važnim ljudima, ali je ostala manje poznata. Takve istorijske ličnosti bivaju potpuno zaboravljene, ako se o njima nešto ne napiše.“
Bivši novinar nedeljnika Vreme, autor je brojnih emisija o Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, regionu koji se danas, i pežorativno naziva srpskim svetom. Da li su mu izbori u Crnoj Gori zanimljiviji od domaćih i zašto i kako objašnjava tako vatren politički život u jednoj tako malo zemlji?
„Zanimljive su mi identitetske teme, to nije samo politika nego identitet. U Bosni, u Crnoj Gori, u Turskoj naročito. A kod takvih tema sam istovremeno izuzetno pažljiv. Nesumnjivo je politika u Crnoj Gori zanimljivija. Ne postoji jedna jaka partija nego više manjih, a to je bio slučaj i kad je DPS bio jači nego sad. Ona parola- jedan Srbin, dve partije- u Crnoj Gori važi još više. Politički dijalog u tamošnjoj skupštini je na višem nivou, kao i medijski tretman različitih strana. Ali postoji i izrazito negativna pojava koju sam primetio, a to je preveliki uticaj stranih ambasada. Ako nisu sigurni šta bi rekli, oni pozovu Gabrijela Eskobara da im to kaže.“
Sagovornik podkasta o medijima govori i o osobenostima predizborne kampanje u Turskoj, o medijskom tretmanu kandidata i stranaka, aktivistima koje političko rivalstvo ne sprečava da ćaskaju uz kafu, šta u Turskoj znači biti građanski ili prozapadno orijentisan i ideološkoj ravni, nekompatibilnoj sa zapadnoevropskom, iz koje nastaju programi turskih stranaka i njihove politike.
„Nama je to teško i razumeti, jer nemamo ličnost kakav je bio Kemal- paša Ataturk. Nemamo u celom našem okruženju. On je probudio turski nacionalni ponos, proterao Grke iz Male Azije, vratio „Tursku Turcima“, kao ratnik. To je bio turski nacionalizam. Ukinuo monarhiju, uveo republiku i promene kakve svet do tada nije video. Što je on uradio za 15 godina, drugi su radili decenijama ili za čitav vek. Proterao je islam iz društva, odnosno dominantan uticaj islama. Ukinuo feredže i fesove, uveo šešire i latinicu, novi turski jezik. Ukinuo šerijatski zakon, ženama dao pravo glasa. Takva ličnost je i danas prisutna kod njih. Retkost je da neko ko je odavno umro bude toliko prisutan u političkom životu. Stranke iz njegovog nasleđa uzimaju šta im odgovara, ali ko bi se zamerio Ataturku bio bi lud, jer bi politički u potpunosti nestao. Jedna linija podele je islamizam i sekularizam, a postoje i druge podele koje se ispoljavaju na različite načine. Prozapadni je, na primer, Kemal Kilidždaroglu, ali je i on rekao da će proterati Sirijce.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.