Novinarsko ćoše
25. 12. 2015.
Vuk i Srđan Cvijić: Poslednji pozdrav našem ocu Zoranu
Sinovi kolege Zorana M. Cvijića, stariji, Vuk, koji je novinar i mlađi, Srđan, napisali su nakon očeve smrti oproštajni govor. Tekst je na komemoraciji u UNS-u pročitao Cvijićev školski drug i kolega Dejan Đurović, a mi ga objavljujemo u celosti.
Od kako je umro razmišljamo kako da se oprostimo od našeg oca Zorana M. Cvijića, odakle da počnemo, od početka ili od kraja, odlučili smo se za drugo da bi što pre završili priču o bolesti i govorili o njemu kakav je uvek bio i kakvog ga se svi sećaju: hiperaktivan, radoznao, zafrkant (ponekad po malo i provokator), mladić u telu starijeg čoveka (nikako ne smemo da koristimo reč „deda“ ili „starac“ jer nas sigurno čuje i ljutio bi se), ali pre svega slobodoljubiv i zaljubljenik u život i svet.
Kada smo saznali da boluje od raka i čuli za famoznu „kubansku vakcinu“, prva reakcija mu je bila „ja ne verujem njima“ misleći na režim u Kubi, ali „mogu da probam da odem i u nekom baru u Havani odigram salsu sa nekom kubanskom lepoticom“.
Zoran, kako je više voleo da ga zovemo, rodio se u Beogradu 1938. Drugi svetski rat proveo je sa roditeljima u Koraćici na Kosmaju, gde je, kako je šaleći se govorio, bio pripadnik jednog od dva pokreta otpora. Da je bio nešto stariji, znajući ga, verovatno bi završio kao Velizar, lik iz jedne od njegovih priča „Cokule“, koji kao tata nije znao da ćuti pa ga je to odvelo prvo u zatvor na Banjici, pa u nemački logor, a posle rata pravo u Brozovu Sremsku Mitrovicu, sve to zbog jedne nepromišljene rečenice izgovorene na Bajlonijevoj pijaci.
Posle rata imao je bezbrižno detinjstvo na Dorćolu, išao je u osnovnu školu „Kralj Petar“, potom u Prvu mušku a po spajanju dve gimnazije u Četvrtu žensku. Uvek je želeo da bude novinar ili pisac, ali po sugestiji oca Milorada, elektromašinskog inženjera da je bolje imati zanat u rukama završio je Elektrotehnički fakultet. Paralelno, studirao je i svetsku književnost.
Za vreme studija pisao je za jedan tadašnji omladinski list o svom putovanju u Italiju. Preterano lepi opisi „kapitalističke Italije“, freske Crkve Santa Maria Novela, Koloseum u Rimu, a iznad svega duh slobode koji se osećao u svakoj rečenici u tekstu, nisu se dopali uredniku, tražio je da izmeni članak a Zoran ga je samo zgužvao i izašao da bi se u novinarstvo vratio ponovo 1990tih.
Kao i sve što je radio, Zoran je studije elektrotehnike završio na vreme i uspešno. Sledeći svog prijatelja i kasnije kuma Dikicu Krsmanovića, otišao je u Pariz. U „njegovoj Francuskoj“ proveo je čitavo desetleće radeći u projektnom birou ali mnogo više je voleo da priča o francuskoj muzici, knjigama, filmovima o 1968-oj, devojkama.
Svoj boravak u Francuskoj prekinuo je krajem 60-tih zbog povratka u Jugoslaviju radi odsluženja vojnog roka, što nas je čudilo zbog njegovog izrazitog antiratnog stava. Objasnio nam je da je to učinio zbog tradicije i nespremnosti da prekine sve veze sa kućom, a uz osmeh dodavao, i zbog njegove babe, naše prababe, koja je govorila „Muško nije muško ako ne služi vojsku“.
Vraća se u Beograd gde ubrzo zasniva porodicu, zapošljava se prvo u IBM, pa u Energoprojektu preko koga odlazi u Alžir, potom postaje Ekspert za tehničku pomoć Organizacije ujedinjenih nacija.
Osamdesetih, iako nije bio tužan zbog Brozove smrti, bio je zabrinut i vrlo brzo shvatio šta će se desiti. Odmah je prozreo Miloševića i bio protiv njegove politike. Dolaskom višestranačja, zbog porodične tradicije učlanuje se u Narodnu radikalnu stranku Veljka Guberine i u njoj ostaje do njenog raspada a potom prilazi Srpskoj liberalnoj stranci. Aktivnu stranačku politiku napušta negde oko studentskih protesta 1996/1997. ali ne prestaje da se bori za slobodu mišljenja i govora, pravdu, bolji život.
Politika ga suštinski nije zanimala, vlast ama baš nikako. Uvek je pravio oštru razliku između pravde i jednakosti i totalitarnog režima. Zoran je bio ubeđeni Evropljanin. Još devedestih okačio je na terasu malu zastavicu Evropske Unije. Eno je još tamo, u medjuvrmenu je sva izbledela.
Poslednje dve decenije života posvećuje pisanju za « Danas ». Piše polemičke članke, dopisnice, priče. Zalaže se za učvršćivanje veza između Srbije i Francuske. Postaje aktivni član, a kasnije i predsednik Udruženja frankofonih novinara. Vreme provodi između svog Beograda, a isto tako i svog Žuan Le Pena na jugu Francuske, ali i Brisela gde u dva navrata sa suprugom ostaje duže vreme gde čuva unuke ali i šalje članke o Evropskoj uniji.
Bio je zaljubljenik u jedriličarstvo. Sa njim smo preplovili Jadransko more, obišli skoro svako ostrvo. Sa prijateljem Žilom preplovio je Dunav, Crno More, Istanbul, celu Grčku i dovezao jedrilicu u Dubrovnik. Potom plovi mediteranom pored Italije i Francuske. Maštao je da, kao Žak Brel, provede poslednje dane na brodu negde na Karipskom moru.
Tatin život i smrt dobro opisuje jedna rečenica iz Brelove pesme o smrti: Smrt me čeka kao princeza, na sahrani moje mladosti (La mort m'attend comme une princesse. A l'enterrement de ma jeunesse)
Tako je i bilo. Zoranova mladost je trajala do njegove 77. godine. Do pre nekoliko godina je trčao po keju kod Hotela Jugoslavije, a sve do avgusta, ovaj nekadašnji vaterpolista, plivao je preko 1km dnevno, što u bazenu « Gale Muškatirović » (ispravljao bi nas kada bi nam se omaklo « 25. Maj »), što u moru na francuskoj mediteranskoj obali. Tada je i prvi put osetio da ga bole leđa. Poslednjih nedelja, kad se već jedva držao na nogama, insistirao je da ga vodimo u ¨Muhu¨ kod Knez Mihajlove gde je sedeo subotom sa svojim drugovima Dejanom, Čkiljom i Đorđem. Sedeli su, šalili se i smejali se. Takav je bio naš Zoran.
Hteo je da uradi puno stvari u životu, da preplovi Atlantik, da ponovo ode do Alžira i prodje automobilom kroz Saharu, da objavi svoje priče…Mnoge planove, neželeći da zapostavi porodicu nije uspeo da realizuje.
Voleo je da priča kako je za njega najlepša smrt «u 90. godini, od srčanog udara, pridržavajući se za banderu, vraćajući se od posete ljubavnici ». Ako ne to, onda onako mirno, u snu. Tako je skoro i bilo.
Ono što najbolje opisuje Zorana, našeg oca, nije bilo ni novinarstvo, ni pisanje, ni inženjerska karijera. Jednom nam je rekao da kada pogleda unazad i razmisli o tome šta je u životu postigao da smo mu najveći uspeh : nas dvojica i brak sa njegovom Gordanom.
Poslednji pozdrav dragi tata i ništa ne brini. Mirno more.
Vuk i Srđan
Komentari (1)
ostavi komentar25.12.
2015.
Драгом колеги
Волео је да путује и био је добар новинар ...Враћајући се са путовања приповедао нам је о свету тамо далеко и волели смо преко њега да сазнамо како живот тече ван Србије,,,А могли смо и да га опишемо ...БИО ЈЕ ГОСПОДИН НОВИНАР И МАЈСТОР СВОГ ЗАНАТА...А сада као да је отпутовао на још једно путовање и тамо ће имати заслужени одмор...Почивај мирно а ми ћемо чувати сећање...
Odgovori