Вести

11. 04. 2024.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Цензоловка

Убиство у улици Славка Ћурувије

Овај текст говори о томе како је убиство Славка Ћурувије извитоперило живот његове ћерке Јелене.

Настао је у октобру 2019. године, непосредно након прве пресуде бившим припадницима Ресора државне безбедности, које је недавно Апелациони суд коначно и дефинитивно ослободио. На 25. годишњицу Славкове смрти, додаћемо само још Јеленине речи: „Овом пресудом је послата застрашујућа порука новинарима и грађанима – можемо да вас уништимо, па можда и убијемо, буквално да вас више нема и за то нико неће одговарати.“

На сам Ускрс, 11. априла 1999. године, по дивном сунчаном дану, док је НАТО бомбардовао Србију, Славко Ћурувија, власник Дневног телеграфа и Европљанина, београдских листова који су отворено и оштро критиковали диктатуру Слободана Милошевића, његове ратове и национализам, враћао се из шетње држећи за руку Бранку Прпу, своју партнерку. Када су ушли у хаустор зграде, неко је Бранку снажно ударио по глави и док је падала, како је стајало у првобитној оптужници, испалио је у Славка неколико рафала из „шкорпиона” са пригушивачем, а затим му пришао и „оверио” га. Његова ћерка Јелена Ћурувија је из позоришта у истој улици отишла пар сати раније код маме на ручак.

Славкове новине су, иако забрањене, све до бомбардовања штампане у Црној Гори, а онда буквално шверцоване у Србију као поштански пакети, у камионима испод парадајза, у поштанским пакетима, гепецима аутомобила… На све начине. Продавале су се тајно по београдским кафанама, „испод руке” и са освртањем – полиција је заплењивала примерке и покушавала да сазна од кога су их добили, како би прекинула канале „дистрибуције”. Просторије редакције су биле запечаћене, опрема одузета, двојица колега у затвору, Славко је такође имао пресуду на пет месеци „због узнемиравања јавности”.

Драконске финансијске казне изрицане по сулудом новом закону (министар информисања је био садашњи председник Александар Вучић, чија је странка и предложила закон) испразниле су му рачуне, за кредите и казне је још дуговао. Одлучио је да не штампа новине док траје ратна цензура, а пословно гледано, и боље му је било. Није било начина да не губи новац, који и тако више није имао.

Славко се, међутим, гласно супротстављао самоубилачкој политици режима, у Србији и иностранству, обратио се и Конгресу САД. Док су долетали „томахавци” и враћали Србију у средњи век уништавајући привреду и инфраструктуру, Експрес политика је објавила текст под насловом „Ћурувија дочекао бомбе”, оптужујући га да се залагао за бомбардовање Србије. Текст је прочитан у централној информативној емисији државне телевизије. Пет дана касније, Славко је примио 14 метака и заувек престао да узнемирава диктатора.

Хиљаде људи одлучиле су да игноришу сирене за ваздушни напад које су језиво завијале над Славковим спроводом. „Ко је следећи”, сви су се питали.

Годину и по након убиства, стровалио се и диктаторски режим у уличној револуцији која, међутим, није имала снаге да размонтира криминализоване тајне службе. Трагови њихових злочина су неометано уништавани, истраге обесмишљаване, сведоци застрашивани. Тек шеснаест година после убиства, под притиском међународне заједнице, подигнута је нова оптужница, готово идентична првој. Само што је овог пута тужилаштву било допуштено да ради са оним што је преостало. Бар на почетку.

Готово тачно двадесет година након убиства, 2019. године, први човек тајне службе из времена убиства, Радомир Марковић, већ у затвору због низа убистава и других злочина, иронично је махао главом док је слушао како добија још 30 година за Славково убиство. Са њим су непомично стајала и двојица водећих људи београдског центра тајне службе, Милан Радоњић и Ратко Ромић, и слушали како добијају по 20 и 30 година. Сам извршилац, Мирослав Курак, такође је осуђен, али у бекству. Последњи пут је виђен пре неколико година на Фејсбуку, као професионални ловац у Африци.

Страшно је тешко питати Јелену Ћурувију, Славкову ћерку, како се осећа, иако је прошло пар месеци од пресуде. Тешко је распиривати јој осећања, пропитивати је о поразу овог друштва за чију је наду, бар у привид нормалности, њен отац дао живот. Тешко је тражити од ње да прича о свом оцу, зато што се све завршило овако како су то урадиле ове судије Апелационог суда. То је, међутим, посао којем се Јеленин отац посветио, чију је судбину желела да ово друштво упамти и о чему се мора разговарати, управо како ову страшну причу не би прогутала општа ентропија у којој живимо.

Тата

Некада давно, међутим, породица Ћурувија се враћала с мора. Пут је кривудао планинама, а мршава девојчица на задњем седишту је непрестано повраћала и истински се мучила. Када је дошло време за повратак у Београд, требало је поново возити истим путем.

– Он је рекао: „Нема шансе да опет пролазиш кроз ово. Идите ви остали колима, нас двоје ћемо возом.” И тако смо отишли до Загреба. Док смо чекали воз за Београд, повео ме је у шетњу, показао ми где је стан у којем је рођен, јели смо колаче… Загреб је диван, али мени је највише значило то што мој тата није дозволио да опет повраћам и мучим се. Био је брижан. Чинило ми се да ме је осећао. Кад си дете у проблему, а нећеш то да делиш ни са ким, супер је кад осетиш да то неко препознаје и каже: „Еј! Шта је било? Шта се дешава? Ајмо у шетњу!” Често је то радио, само дође и каже: „Еј, ‘ајмо ти и ја.” Па ме кроз шетњу мало испита где сам, шта сам, шта ми се мота по глави… Малу девојчицу.

Славко је Јелени постављао питања, слушао је, показивао поштовање за њено мишљење.

– Једном сам се, доста касније, наљутила на најбољу другарицу што није била спремна да учествује у протестима због Дневног телеграфа и што није хтела да нам да да објавимо неку важну информацију до које је дошла. „Немој то да радиш”, рекао ми је. “Свако има свој капацитет, разлоге и мотиве. Немој да их осуђујеш.” Имам, ето, неке супер реченице које памтим и које су ми биле путоказ. Стварно је његов живот био путоказ. За мене је то и дан-данас.

Мислила сам да ништа не може да му се деси

– Живео је новинарство, оно је било већи део његове личности, то га је ложило, он је то волео, цео тај драјв. „Идемо на митинг испред скупштине”, рекао би ми и повео ме. Имала сам дванаест или тринаест година. Провукао ме је тамо где су новинари, одмах код говорнице. Он је ту нешто хватао људе да му дају изјаву, причао са колегама… Схватала сам да је важно што он у томе учествује, што је видео већу слику, што није имао мали ум фокусиран само на себе. Није он само видео већу слику, него је био и део ње и трудио се да је мења својим деловањем, својим писањем. Кад се коначно ‘сместио’ у Дневном телеграфу, направио је такву атмосферу у редакцији да су људи долазили и кад нису имали посла. Људи су се дружили, причали, расправљали, свађали, а онда изађу новине и – одједном сви седну и читају. Не само уредници, него и новинари и клинци курири, сви. Дневни телеграф је био центар света тим људима. Мој тата је то направио. Била сам јако поносна.

Када се лист размахао, преживео разноврсне нападе и постао тиражан и утицајан, режим је покренуо своју деструктивну машинерију.

– Изгледао ми је јак. Био је висок човек и ходао је некако усправно. Имао је ту харизму, кад се појави – био је центар догађаја. Мислила сам да не може ништа да му се деси. Поготово што је он стварно пружао отпор, не само вербално, него је деловао. Ишао је у Европу, држао говоре, виђао се са амбасадорима, у Вашингтону држао говор пред Конгресом… Трудио се да одбрани не само себе, него и свој начин мишљења и бављења том професијом. Схватала сам добро да је фрка. Отишла сам на факултет и рекла професору да мислим да ми је место поред оца. Он је рекао: „Апсолутно.” Тако сам буквално од октобра 1998. па до краја била с њим. Ишли смо на серију трибина „Није српски ћутати” по Србији и некако преузела улогу неког малог телохранитеља. Тако сам ја себе видела – да сам увек иза њега и само посматрам и покушавам да лоцирам опасност. Извештила сам се да препознајем „дебеовце” у маси. Било ми је јако важно да будем поред њега и веровала сам да могу својим присуством на неки начин да га заштитим.

Затим је политичка криза досегла кулминацију. Крах преговора о Косову покренуо је ваздушне нападе на Србију. Уведено је ванредно стање, регрутација, рационисање, замрачење градова… Свакога дана у исто време са Бранком је шетао од свог стана у Светогорској улици до Калемегдана и назад, уз пут срећући познанике и пријатеље. Сви су га питали зашто и он, као многи опозициони политичари и угледни новинари, не оде у Црну Гору, где је било безбедно. Питала га је и Јелена. Одговорио јој је да капетан свој брод не напушта.

– Живео је као лик из неког романа. Нема пуно таквих људи. Знаш, та реченица: Капетан не напушта свој брод – то је нешто што је рекао и – учинио. Како каже, тако и живи. Рекао је ‘нећу обезбеђење’, и кад је шетао улицом, није га ни имао. Био је поносан, није хтео да прави компромисе и тамо негде, дубоко у свести, мислим да је био спреман на све последице. Али ми се чини да није знао, да није могао да замисли да ће крајем двадесетог века неко стварно да га убије усред бела дана. Очекивао је да иде у затвор, да ће да му униште новине, али мислим да на крају дана ипак не би могао да поверује да ће га убити.

април 1999.

– Била сам у Атељеу 212, пошто је био Ускрс и звали су нас да учествујемо у прослави. Када је кренуо у шетњу, свратио је, па смо се видели на пар минута и растали се, као: “Јел’ се видимо, да, видимо се касније, договорићемо се…” Онда сам била код маме на ручку и отишла код најбоље другарице. Мама је звала.

– Дођи брзо, нешто се десило са татом.

– Шта?

– Пуцали су у њега.

– Јел’ жив?

– Не знам.

Одјурила сам код маме и звала брата. Почео је да плаче.

– Убили су га.

Од почетка разговора, први пут, ћерка човека који је одбијао да се погне пред Милошевићем и његовим помахниталим службама, Јелена Ћурувија није успела да не заплаче.

– И то је било то. Знаш, изгураш ти то на почетку, у том периоду шока треба да се деси та нека оператива, та нека сахрана, неко треба да иде да га идентификује, одлази мој ујак јер ми не можемо… Сахрана је била, ако се тако може рећи, величанствена, јер се дешавала под узбуном за бомбардовање, а дошле су хиљаде и хиљаде људи. Упркос свему. То је стварно било дирљиво. Тужно. И свечано.

Сахране се, међутим, заврше, а онда породица оде кући и ускоро остане сама.

– У мени је настао… мрак. Некако баш евидентан мрак. Дуг, дуг период у којем је све било бесмислено. Јер, у ствари, знаш, кад имаш такву визију свог родитеља, великог човека пуног самопоуздања који говори свима шта мисли и не боји се никога, просто не можеш да појмиш да неко у ствари може да га сломи. Да га убије и да га нема. То је био баш мрак. Буквално. Али после тога иде један дуг период схватања да га нема и то је у ствари најгоре. У једном тренутку просто схватиш да ти ту особу више нећеш видети никада. И то је то.

Највећа борба

Јелена и Раде нису имали много времена за патњу. Јелена је прво схватила да тајна служба и њу прати, што јој је касније више упућених људи потврдило, а сведоци на суђењу су потврдили и да су их прислушкивали. Банке од којих је Славко узимао кредите тражиле су свој новац и хтеле да им одузму кућу. Бранка Прпа је тужила Славкову ћерку и сина, сматрајући се ванбрачном супругом и тражила имовину, пре свега стан. Новинари Дневног телеграфа су почели да траже да се новине обнове, али тако да им Јелена и Раде препусте предузеће. Када је Јелена оклевала, окренули су се против ње и почели да траже углове за уцену, како би је на то натерали.

– Имала сам 22-23 године. Борим се сваког дана са бесмислом, мраком који је остао иза татиног убиства, а месеци ми пролазе у мучним састанцима на којима сви ти људи који могу да ми буду родитељи од мене нешто траже. А онда, увече… Око мене су се окупили моји млади пријатељи, увече бих била с њима. Били су добронамерни, али онако, прилично бесвесни. Ту су због мене, пружају ми подршку, али нису могли потпуно да схвате шта ми се дешава, јер немају то искуство. Тачно се сећам када сам једне такве ноћи са пријатељима помислила, врло јасно: „Нећу да постанем као сви ти људи са којима се преко дана борим!” Одлучила сам да по сваку цену останем добра и честита особа и да, кад стигнем у њихове године, будем нормална и да све што радим, радим из добрих, чистих мотива. И веруј ми, јако дуго ми је то била главна амбиција у животу. Буквално главна. Важнија и од каријере.

Кредите су некако средили са банком, која је одустала од одузимања куће. Судски процес са Бранком Прпом завршио се у корист Јелене и Радета, дугих девет година након убиства. Разни људи су још дуго покушавали да стекну бренд Дневног телеграфа. Све су их одбили, па и једну врло „непристојну понуду” од „британских пословних људи”, за које се испоставило да су заправо врло из Србије. За Славком су се још ваљали велики таласи на којима је Јелена некако јахала. Провести тако младост, међутим, има цену.

– У свим тим годинама осећала сам се доста усамљено. Није било никога, апсолутно никога ко би нам помогао. И никога није било брига. Многи су мислили да то што Бранка прича није истина, да то што ти новинари раде није ОК, али нико није хтео тиме да се бави. Године су пролазиле. Ја сам водила свој живот. Завршила академију, почела да се бавим глумом, Раде је врло брзо отишао из земље и данас живи у Америци, јер није могао то да издржи. У међувремену сам се и удала. Али, од свега овога, можда ми је најтеже пало што је цео тај стрес и све што ми се дешавало учинио да дуго нисам могла да имам дете. То је, у ствари, моја највећа борба. Добро, коначно се и то добро завршило, дуго, дуго сам се борила, дванаест година, да добијем дете. За моју дијагнозу се не зна шта је изазива, али сви су доктори заједно са мном дошли до закључка да је то од количине стреса који годинама скупљам. Али, ето, и у тој борби је дошла победа. Родила сам своју девојчицу. Свих ових двадесет година је било доста мучно. Било ми је потребно доста снаге само да останем нормална. Али сам чула једну реченицу: „Дато ти је да носиш колико можеш да издржиш.” Изгледа да је стварно тако.

У међувремену, помоћу снажне иницијативе свеже основане Комисије за истраге убиства новинара, политичке околности су изродиле оптужницу за Славково убиство. Јелена је са братом већ основала и Славко Ћурувија фондацију. Један од пројеката Фондације, веб-сајт Цензоловка, помогао је да судски процес добије и већу видљивост.

Грчка трагедија – очи у очи са очевим убицама

– Позвали су ме у суд у истражном поступку. Ушла сам у неку просторију и ту су били тужилац, неке две особе са стране, ја у средини, адвокати… Адвокати су ћаскали: „У, види што ти је добар сат!” „Да, купио сам га ту-и-ту…” Тако нека дневна прича, јутро је било, неко мало даље седи и чита новине… Однос према разлогу због којег смо ту био ми је језив. Као да је све то небитно – ето још један, било који неки правни поступак. Онда су ушли оптужени. Опуштени, као да то ту никоме ништа не значи. Ја сам их тада први пут видела у животу. Прошли су буквално метар поред мене и сели ми иза леђа. Нема зида, стакла, ничега. Мени иза леђа. Тата је убијен слеђа. Ужасно непријатан осећај. То је било ужасно стресно. Нисам могла да се опоравим више од месец дана. После тога сам први пут у животу отишла код психијатра. Нисам знала шта с тим да радим, то је као грчка трагедија – сретнеш се очи у очи са убицама свог оца.

Одговорила је на сва питања и отишла, озбиљно уздрмана, да се прибере. Много касније, међутим, Јеленин адвокат је замолио да дође на суђење да сведочи, али и да присуством ојача њихов наступ.

– Седела сам у судници. Од троје судија, једино је (педседавајућа трочланог судског већа) Снежана Јовановић била присутна. У смислу заинтересованости. Други судија је био на телефону, трећи на компјутеру и чак мало и одспавао у једном тренутку. Апсолутно их није занимало шта се дешава. Сведочио је старији човек из ДБ-а који је прислушкивао наш стан. Схватила сам да је слушао све моје разговоре. То је тај. Он све зна. Ужасно је чудно када видиш ту особу. Имаш ти то у свести, тата је рекао да пазимо шта причамо, али… Био је толико уплашен да је све време муцао. Када су сви други завршили са питањима, и оптужени су добили прилику. Изашли су из оне своје собице и Радоњић је дошао, стао право ту, буквално поред мене. Узео је наш микрофон, а онда је тако наступио према том сведоку да му је у ствари држањем и начином говора све време претио: „Јесам ли ја икада теби дао налог да радиш нешто што није у оквиру твог посла”, а овај каже, муцајући још више од страха: „Ниси, шефе, ниси.” Значи он је и даље њему шеф. А шеф се и даље на њега дере. Е, то је била атмосфера. Била сам толико љута да ми је дошло да на крају узмем микрофон и кажем: „Срам вас све било! Ово је нељудски. Ово је бахато, безобразно, ово је…” Полудела сам. Осећања су ми говорила да све то толико омаловажава тату да је то неподношљиво. Када сам изашла, мој адвокат ме је добро погледао и рекао: „Можда би било боље да више не долазиш.” „Да, мислим да би било боље да не долазим.”

Убиство и последице

У априлу 2019, петогодишње суђење се довукло до најзначајније вододелнице. Током година истражног поступка, подизања оптужног предлога, па оптужнице, привођења осумњичених, бројних рочишта, застрашујућих момената као када је суд два пута одустајао од података са базних станица мобилне телефоније као доказа, па их апелациони суд враћао у поступак и тако спасао читав процес – стигли смо до изрицања пресуда. Постојала је реална шанса, као у ранијим случајевима, да ће се убице извући и оставити Славкову смрт као неки необјашњени догађај који се може тумачити и овако и онако. Шта више, ослобађајућа пресуда за људе који су очигледно пратили Славка, физички, са неколико екипа до пред егзекуцију, када су сви добили панично наређење да се одмах повлаче, па се неки и неспретно погубили и пријавили да виде Славка како улази у пролаз у коме је пар секунди касније убијен, била би потпуни пораз свега чиме су се сви искрени, професионални новинари у Србији бавили свих тих страшних година.

Истог јутра, негде у Београду, снимана је последња сцена криминалистичке серије за државну телевизију…

– Устала сам у пола седам ујутро и пошла на снимање. Стигнем тамо, изађем из кола и кажем: „Мени треба да јаве пресуду. У десет сати скидам костим и идем.” Е сад, у сцени долазим до те ‘моје’ куће колима и, пошто су ми дали нека набуџена са аутоматским мењачем који не знам да користим, седнем да их мало провозам, да увежбам. Погледам дисплеј и видим да ми ГПС каже да је та ‘моја’ кућа, што ја стварно нисам знала, у Улици Славка Ћурувије.

Јелена прави малу паузу.

– Изађем из кола, долази каскадер који, наравно, изгледа као прави убица и креће да ми објашњава и показује пиштољем, са све пригушивачем: „Сад ћу ја да те убијем и погодићу те ту, ту и ту. Ти ћеш да одреагујеш овако, па овако, па овако и онда падаш, а ја ти приђем, нагнем се над тебе и ‘оверим’ те. ОК?” И ја кажем: „Добро.” Шта да кажем?

Још једна пауза.

– Радимо. Ми то све онда пробамо, буде добро и – снимамо. Довезем се ја тако Улицом Славка Ћурувије. Уђем у стан. За мном уђе мој љубавник. Појављује се убица. Убије прво њега. Онда ме погоди, ту, ту и ту. Ја реагујем и паднем. Онда се он нагне над мене и ‘овери’ ме. „Па ти си феноменална!”, виче каскадер, „ти ово радиш генијално!” Знаш, ја се већ смејем. То је сад већ толико бизарно да не можеш другачије да реагујеш. Али добро, снимимо ми то, ови буду одушевљени, ја седам у своја кола и крећем у моје позориште, имам пробу. Нико ме не зове. Гледам у телефон. Нико ме не зове. Скоро већ стижем, нико ме не зове. Шта се дешава? Зашто ме нико не зове? Како сам стала на паркинг позоришта, зову из Фондације: „Криви су.” Ја кажем: „Добро”, она: „Идем назад унутра да чујем колико су добили.” Спуштам телефон и добијам – мини нервни слом.

Трећа пауза. Јелена се бори да поново постане способна да говори.

– Седим у колима и ридам. Ридам! Значи, нисам могла да се дозовем пола сата све заједно. Јер сам, ваљда, издушила двадесет година у том ауту. Плакала сам, плакала и плакала, и онда ме колегиница из Фондације поново звала и рекла ми пресуду.

Четврта пауза.

– Рекла сам: „Добро, ОК”, прибрала се, обрисала лице, дисала дубоко, смирила се, изашла из аута, ушла у позориште, где ме чекају глумци: „Проба, идемо!” Кажем: „Дајте ми само пет минута, да се мало дозовем себи.” Ови из фондације зову, кажу: „Шаљи изјаву!” Кажем: „Добро, изјаву.” Редитељка каже: „Ајмо на сцену, радимо мизансцен.” Кажем: „Добро, добро”, идем по сцени, радим по њеним упутствима кретање и позиције и махнито куцам по телефону изјаву. Остали ме у чуду гледају шта радим, ја успевам да пошаљем готову изјаву и пет минута касније колега ми прилази и каже: „Е, ево изашла ти изјава на Блицу.” Кажем: „Знам, то је ово што куцам овде петнаест минута.” Он каже: „О, што ти је хаос данас…” Погледам га и кажем им свима: „Јао, људи… немате појма”.

Београд, октобар 2019.