Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
09. 11. 2009.
Prenosi inostranih mečeva "sahranili" domaći sport
Imajući u vidu činjenicu da i ostale televizijske kuće u svojoj programskoj šemi imaju redovne sportske prenose moglo bi se, na prvi pogled, zaključiti da je sport izuzetno razvijen. Ipak, to je daleko od istine. Jer, većina televizijskih kanala prenosi isključivo utakmice inostranih fudbalskih liga dok se domaći sport može naći samo na SOS kanalu i povremeno na RTS-u.
Vlasnik SOS kanala Dragiša Kovačević upozorava da će stanje u srpskom sportu biti još gore ukoliko se haos na medijskoj sceni uskoro ne reguliše.
Zašto smatrate da je devet specijalizovanih sportskih kanala mnogo za medijski prostor Srbije?
- Kada sam 2006. godine na konkursu dobio frekvenciju, tada je samo SOS kanal postojao kao specijalizovana sportska televizija, čak ni na kablovskoj nije postojao ni jedan kanal posvećen isključivo sportskim dešavanjima. U Beogradu su tada bila još četiri regionalna i šest nacionalnih emitera. Iako je RRA obećala da će to biti konačan broj emitera, u međuvremenu se pojavilo još osam sportskih kanala koji bez ikakve kontrole emituju program u Srbiji. Niko nema pojma gde se te televizije nalaze, odakle emituju program, da li imaju i ko im je dao dozvolu, koja su sve prava na prenose otkupili... Ni jedan od tih kanala ne poštuje pravilo zaštićenih termina koji je UEFA donela i koji se koristi svuda u Evropi. Prema tom pravilu u terminu igranja utakmica domaćeg prvenstva ne sme se prenositi meč strane lige.
Koliko takva situacija utiče na marketinški potencijal domaćih televizija?
- Ti kanali se predstavljaju kao televizije, ali oni su zapravo, kablovski operateri koji emituju program iz inostranstva i sinhronizuju ga na srpski jezik. Dakle, niti imaju studio, niti imaju kamere, niti imaju montažu, niti režiju, niti reportažna kola, niti redakciju... Oni imaju samo jednog čoveka koji sedi u gluvoj sobi. Nemaju ni obavezu da poštuju reklamne blokove, niti Zakon o javnom informisanju... U jednoj tako nelojalnoj konkurenciji marketinški kolač, na koji sam i ja računao kada sam konkurisao za dozvolu, sada se deli na devet delova. U principu oni meni nisu konkurencija u programskom smislu. Jer, veća je ekskluziva prenos domaćih sportskih događaja, dakle ono što radi SOS kanal, nego prenosi utakmica španskog, engleskog ili nemačkog prvenstva koji se mogu videti na bilo kom kanalu.
Mogu li prenosi inostranih mečeva da ugroze poziciju domaćeg sporta?
- Oni su sahranili domaći sport i doveli u pitanje njegov opstanak. Ilustracije radi, opalo je i interesovanje dece za domaći sport. Većina od njih više ne navijaju za Zvezdu ili Partizan a njihovi ljubimci su igrači iz inostranstva. Nedavno su mi u vaterpolo klubu Partizan rekli da u večernjem terminu ne mogu da sakupe klince iz mlađih kategorija za jedan meč. Roditelji uveče žele da prate atraktivne mečeve na televiziji i jednostavno nemaju vremena da ih dovode. Želim da naglasim da nemam ništa protiv toga da se u Srbiji prenose utakmice stranih liga, ali po principu: „plati, pa gledaj“. Nigde u svetu nije moguće da deset kablovskih operatera prenosi deset različitih mečeva i to besplatno. Ne sme se dozvoliti da zbog tih televizija nestane i još ovo malo interesovanja za domaći sport.
Da li je, i u kojoj meri, situacija u medijima destimulisala velike kompanije da ulažu u domaći sport?
- Možda, ali tragično je što domaće firme sponzorišu gledanje utakmica stranih liga, a još je tragičnije što je državna televizija, koja bi trebalo da bude servis svih građana Srbije, umesto da finansira domaći sport, otkupila pravo prenosa utakmica engleske lige. Gledaoci te mečeve prate čak i u vreme kada se igraju naše utakmice. Bilo je i slučajeva da se čak i prenos nekog domaćeg meča prekida zbog preuzimanja prenosa Iz inostranstva. Takva praksa ne postoji ni u jednoj zemlji.
Antrfile :
Neiskorišćeni potencijal
Ima li šansi da se ulaganja u srpski sport povećaju?
- Ima, pod uslovom da se potencijalna sredstva ne troše neracionalno. Nada, ipak, postoji. Aktuelna ministarka sporta (Snežana Samardžić Marković - prim. aut.) shvatila je šta znači fudbal. Ako u Srbiji postoji 122.000 registrovanih fudbalera i 2.500 klubova to znači da je reč o ogromnom potencijalu. Prema tome, ako država želi da štiti svoj brend, onda to mora da radi na drugi način. Nisam za rigidne mere, ali se nadam da će doći trenutak kada će Srbija imati stadione sa reflektorima i kada će 20 časova biti zaštićeni termin. Onda više neće moći da „vršlja“ po etru kako ko hoće.
Vladimir Živanović
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.