Vesti

03. 11. 2009.

Izvor: www.standard.rs

Kačarević, prva žrtva Dinkićevog zakona

Hapšenje uglednog novinara deo je opasne operacije u kojoj vlast namerava da potpuno ovlada javnim govorom delegitimišući i kriminalizujući sve što ispada iz tog uskog okvira

Ima trenutaka kada se moraju uključiti klikeri ili ih ne treba uključiti nikad. Ovo je taj trenutak. A stvari u njemu stoje ovako: uhapšeni Slavoljub Kačarević, novinar od ugleda, prva je žrtva Dinkićevog zakona o informisanju.

Netačno, kažu oni koji veruju da su vlast i legalizam dva lica istog džempera, pletenog od tamnih boja političke volje i svetlijih nijansi pravne argumentacije. Netačno, jer Kačarević nije uhapšen zbog onoga što je pisao, već zbog sumnje da je s Rajom Rodićem još davne 2001. godine muljao s parama.

Može biti, samo što tu ima jedan ozbiljan problem. Uz malo preterivanja, ni u Nirnberškim zakonima nije pisalo da Jevrejima treba upadati u kuće i ubijati ih, već samo da se ne mogu venčavati s Arijevcima i da ne mogu da rade u državnoj službi. A sad, što jedno povlači drugo, stvar je kreativnih tumača konteksta: jer, ako si nekog proterao iz društvenog poretka, normalno je da prema njemu nemaš više nikakvih ljudskih obzira, posle čega postaje sasvim legitimno upasti mu u kuću i pokupiti ga.

Prevedeno na srpski: kada usvojiš zakon kojim si ponizio novinarsku profesiju do granica kada taj svet tretiraš kao poluljude, kada taj zakon praviš uveren da čitave oblasti, a posebno politiku, valja zaštititi od novina, kada si još pun samopouzdanja utoliko što si takav zakon doneo uz pomoć nekih drugih novinara kojima si obećao da ćeš ih ekskluzivno tretirati kao tričetvrtljude – tada ne postoji nikakav „ugledni novinar“ Kačarević. Tada se zna: ili je ugledan ili je novinar. A kako se ni sam ne predstavlja kao ugledan, već kao novinar, to njegovo predstavljanje u širokom psihiloškom kontekstu Dinkićevog zakona gotovo da izgleda kao priznanje krivice.

Hajde da vidimo koliko je tu važna pravna argmentacija vlasti, hajde da načas pretpostavimo da je taj Kačarević stvarno muvao s parama i da nas je svojim načinom života sve skupa godinama varao, hajde da pretpostavimo da je stvarno umackan do lakata i da je za sve to vreme stvarao paralelni ugled hrabro i čestito uređujući novine. To bi, rekao bih, u ovakvoj Srbiji čak moglo biti i logično, jer skoro pa je jedino moguće pisati čestito i hrabro ako si potpuna budala, odgovorna prema javnosti koliko neodgovorna prema sopstvenoj porodici, ili ako si obezbedio da te hrani nešto drugo, recimo muljanje s Rajom.

Kada bi to bilo sasvim tačno, vlast koja još ume da oseti svoju obavezu prema medijima i javnosti, koja ima potrebu da razlikuje novinare od kriminalaca, dakle ona vlast koja još uvek može da zamisli svoj prvi dan kada više ne bude vlast - ona će tri puta da odmeri pre nego što uhapsi nekoga poput Kačarevića. Zašto ga, dakle, nisu pozvali da se sam javi u policiju, nego su mu pravili čeku pred stanom, kao da ga iznenade, da ga spreče da pobegne ili ih sve pobije; zašto se prema njemu ne odnose sa makar toliko obzira da ga ne provlače kroz mokri čvor tričetvrtljudskih medija i ne proglašavaju ga krivim pre suđenja; zašto mu takvom u hapsu pred nosom mašu papirima kojima ovaj nema pristup. Evo odgovora: zato što je Kačarević kao novinar već dovoljno delegitimisan Dinkićevim zakonom, zato što je taj zakon zapravo izdvojio tu profesiju od ostalih kao specijalno smutnu, opasnu i rđavu, i zato što je misija Mlađinog zakona da joj vratiti kredibilitet, Uz pomoć policije, dakako.

Kada je dakle usvojen Dinkićev zakon, bilo je jasno ili da će u Srbiji nastupiti kraj svakog novinarstva ili se taj zakon neće primenjivati. Rešeno je da se ne primenjuje. Ali to je otvorilo pitanje: ako se ne primenjuje, šta će im onda; zašto ga ne povuku; zašto im treba zakon po kome se ne sudi. Kačarević je dao odgovor: treba im upravo takav zakon, i nikakav drugačiji; ne treba im onakav čijim će pravnim kvalitetima ili nedostacima urediti jednu društvenu oblast, njima treba sekira nad glavom medija, što će reći da im treba isključivo psihološki okvir tog zakona. Dakle, gospodo novinari, u ovom zakonu piše sve što vlast misli o vama i što na tu temu želi da podeli sa građanima, a po kojem zakonu ćete vi biti hapšeni, privođeni i onesposobljavati, pa bar zakona i policije ima dovoljno u ovoj zemlji. Jasno?

Posle toga, svi oni novinari i redakcije kojima je širokom rukom vlasti ponuđeno da budu tretirani kao tričetvrtljudi nisu baš imali veliki prostor za razmišljanje. Osim toga, ekonomska kriza je i lakše će se preživeti sa državom nego bez nje. Oni kojima je namenjena uloga poljuljudi – a to su, gle čuda – najugledniji (Kačarević) i najveće smeće (Rodić), oni će kao takvi biti delegitimisani, izolovani i bačeni u isti koš, ćeliju, budžak, svejedno; važno je samo da su u istoj vreći i da iz nje zajedno smrde na isti način.

To je, dakle, jedna ozbiljna medijska operacija koja prevazilazi Kačarevićev slučaj i, kada ovdašnja opozicija govori da mediji nikad nisu bili ovoliko zatvoreni i neslobodni, oni naravno razumevaju problem samo onoliko koliko ih se neposredno tiče, pa tako celu priču svode na to što ih ima malo na Javnom servisu. Ova je stvar mnogo ozbiljnija, ovde je na delu, ponovo kao 2002. godine jedna politička diferencijacija najpre novinarske profesije, a zatim celokupne javnosti.

Tako Kačarević jeste žrtva Dinkićevog zakona onoliko koliko su on i Raja Rodić predati Mlađi kao znak dobre Borisove volje da ga pusti da radi s njima šta hoće, samo da, ako je moguće, baš ne islfeka sve okolo. I, naravno, da ume da ceni dar. Ali Kačarevićev slučaj i mnogo je više od toga; on je pokazao kako je taj Dinkićev zakon zapravo prvo slovo jedne opasne strategije, jednog trenutka kada je vlast, ohrabrena padom svih standarda u ekonomskoj krizi i ovoj bedi u kojoj se koprcaju srpski mediji, prešla crvenu liniju u javnoj sferi i umešala se u nju na način koji nikome neće doneti ništa dobro, čak ni njoj.

Zato ne verujem da je u pravu Ljuba Stojadinović kada kaže da je hapšenjem Kačarevića Tadićeva vlast pokazala da je „gadan strah drma“. Nju drma nešto mnogo opasnije. Tadić je čovek koji ima svest da je uspeo: zatvorio je svoj krizni budžet pozajmicama iz inostranstva; uspostavio je monolit u vlasti; pocepao je radikale; podigao pa udario Tomu Nikolića; nje se mešao Koštunici u nameru da izvrši samoubistvo; upisao je nekoliko ozbiljnih diplomatskih uspeha; bukvalno je ukrao Dmitrija Medvedeva ispred nosa naprednjacima i narodnjacima izbijajući im ispod zadnjice Pegaza na kome su videli svoj dolazak na vlast; napravio je policiju da mu hapsi. Uspeo je u svemu, ali baš u svemu. Osim jednog: od njegovih uspeha Srbija ne živi bolje. I zato su važni mediji kao jedini svedoci da vlast ovde redovno meru svog uspeha vidi kao perspektivu sopstvenog opstanka, a ne otvaranja životnih pespektiva građana, kojima jedino mediji mogu reći da se to prazno ispod pupka zove stomak.

Zato greše neznalice koje kažu kako je to Borisova doktatura; to je samo jedna situacija u kojoj se u Srbiji našla svaka vlast onog momanta kad joj se učinilo kako joj od ruke ide sve osim onoga zbog čega bi trebalo da postoji. Setite se prve tranzicione vlade: kada je 2002. godine pokazala da će pobediti i razvlastiti Koštunicu, kada joj se učinilo da joj u borbi za vlast ide sve kako treba osim društvenih reformi, koje su bile stale, upravo te godine zabeležena su njena najveća nasilja u zoni medija. Setite se zatim Koštuničine vlade, koja se cele dve godine suzdržavala od toga da pokaže kako i ona ima svog Bebu Popovića, setite se kada su oterali Bogoljuba i prodali Mobtel, kako su sebi delovali moćni i nesmenjivi, i kako su baš u to vreme počeli da zovu urednike i zahtevaju ono za šta nisu pre toga smeli ni da zamole.

Ovo je taj trenutak u Borisovoj vlasti; ovo je taj trenutak kada im sve ide kao po loju, osim što im treba lažni svedok koji će pred Srbijom svedočiti da jednako dobro ide i njoj. Kačarević se tome nije čak ni suprotstavio da bi bio kažnjen, on je odstreljen za primer svim onima koji će pomisliti kako hapšenje Raje Rodića nema veze s njima jer ne mogu da se identifikuju s Rajinim novinama. Kačarević je tu da bi se prepoznali oni koji žele da kritikuju, ali to ne bi da rade u Kuriru. E pa, onda neće raditi nigde.

Ako vas zanima ishod ove priče, ne padajte prerano pred utiscima snage vlasti koja može da kompromituje koga hoće i koja može da upregne veliki deo medijske scene u svojoj službi. Stvari poput hapšenja Kačarevića u samim medijima, među ljudima koji ih prave, stvaraju onu vrstu napetosti koja kad-tad pronađe svoj ventil, a sasvim slučajno to se desi onog trenutka kada vlast pokaže ozbiljne unutrašnje slabosti. Tada im i oni koji ih danas tako verno služe naplate za sve i za stolom za kojim je mrvila vlast i za okolnim stolovima. Tako da samo ostaje pitanje koliko će sve to trajati i ko će se u ovom mandatu zvati Beba Popović ili Aleksandar Nikitović. Haug!

Željko Cvijanović

Preuzeto sa http://standard.rs/vesti/36-politika/3307-kaarevi-prva-rtva-dinkievog-zakona.html