Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
22. 08. 2009.
Mala vlast malo kvari, a velika mnogo
Da izmene Zakona o Informisanju za Srbiju znače medijski mrak, ne misle samo u opoziciji, već i među časnim članovima i simpatizerima DSa, najveće vladajuće stranke što potvrđuju i reči Jovana Ćirilova: „To što predlažu je strašno!"
Kao svestrana stvaralačka figura, Ćirilov je godinama medijski prisutan u raznim listovima i tekstovima kroz koje je nastojao da utiče na sveukupnu pamet nacije. Kolumne direktora Bitef teatra u Ninu i Blicu opominjale su nas da vodeći računa o jeziku i načinu izražavanja čuvamo vlastito dostojanstvo. Tim mu, kaže, teže pada što su srpski političari, uz časne izuzetke, boreći se za vlast sveli javnu komunikaciju na najprimitivniji nivo, ne vodeći često računa ni o dignitetu najvišeg predstavničkog tela.
Kako gledate na izmene i dopune Zakona o informisanju?
Ako bi taj Zakon sprečio da „žuta štampa" živi od laži, onda bi to bilo odlično, ali ako su neka ograničenja koja proizilaze iz toga i iz tog mehanizma takva da ograničavajudemokratiju, onda to ne valja. Tekst Zakona nisam detaljno proučio niti se previše razumem u to, ali to mi je osnovno stanovište.
Ključno u tim izmenama je da se ni o kome ne može pisati ni tvrditi išta za šta ne postoji pravnosnažna sudska presuda?
To je onda kraj novinarstva. Zamislite da se čeka na naše sudstvo koje je toliko sporo, znam to iz ličnog iskustva i iz slučajeva nekih mojih prijatelja. To je onda kočenje svakog živog novinarstva.
Još jedan detalj. Tamo su i drastične novčane kazne, kao i minimum od 50 hiljada evra osnivačkog kapitala za pokretanje novina. Vi, kao kolumnista vezan sa redakcijama listova, znate kako te kuće miterijalno stoje?
Da, podsetili ste me i na to. To je stvarno Damoklov mač novinarstva i to potpuno razumem. Samim tim taj Zakon je i antievropski, jer ni u Evropi nema takvih stvari. Zato i ne razumem te promene.
Imamo prozamašnu Vladu koja je došla na vlast pružajući nam toliko nade. Međutim, reforme nisu preduzete, a spšnjeje na granici haosa?
Iskreno govoreći, ja sam jedan rođeni optimista i mislim da ka demokratiji mi idemo ipak u jednom dobrom pravcu, kroz sve teškoće tranzicije. Ima ona formula da je „tranzicija prelaz od savršenog komunizma ka savršenom kapitalizmu". Pokazalo se da je ipak bolji kapitalizam, jer u svom jezgru ima filozofiju jedne ekonomske demokratije, a sa ekonomskom demokratijom dolazi i sloboda. Moj otac je bio Davidovićevski demokrata i imao je teškoća sa nekim desničarima, čak izgubio službu. Taj nesavršeni kapitalizam sam dakle video i pre rata, ali sve je posle toga bilo gore, nešto najgore što čoveku može da se desi i ja to govorim mladim generacijama koje to ne pamte. Jedva smo sad došli do novih principa i mislim da stvari idu na bolje.
Prepoznajete li komunističko nasleđe i metode i u vladanju onih koji su sada na čelu države?
Znam na šta mislite. Gledano antropološki, stvari ostaju iste - čim dođeš do vlasti u opasnosti si, ne svi, zbog privilegija i materijalne koristi. I komunisti su živeli na daleko većoj nozi nego ceo narod, a tako je i sada. Vidim, ima najvulgarnijih krađa svake vrste. To je ono što kažu došla vlast malo kvari, velika kvari mnogo".
Da li zamerate vašem kolegi Nebojši Bradiću što je u takvom kolu?
Nema nikakvih dokaza da se on okoristio, on je samo otvorio „malo suviše" frontova, sa Narodnim pozorištem, itd. On se bori i trudi koliko god može. Nemam ništa da mu zamerim, a sigurno je njemu teže nego što mislimo.
Ipak, iz njegovog ministarstva je došao taj Zakon o informisanju?
On se sam ograđuje i kaže da nije on pisao taj nacrt. Da, tačno je ga postoje dileme u javnosti oko toga ko je pisao. To ne znam, niti me interesuje, ali interesuje me suština, a to je ono o čemu smo govorili. A kako je došlo do toga... Bili ste, kako ste jednom sami rekli, „na pravoj strani", a protiv Miloševića. Mhogo je vremena prošlo, svi smo očekivali više.
Da li ste razočarani?
Ja mogu samo da odgovorim filozofski, prema onoj Branka Miljkovića: „Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj". Naravno da su mnogi, kada su tamo protestovali protiv Miloševića i cupkali na zimi, zamišljali da će sve biti rešeno. Ja ću u principu uvek biti za demokratiju, pa ću da vidim gde su njene granice i gde je ono za šta sam se borio. Ne može biti dobro kada znamo koliko je ljudi bez posla, koliko ih je otpušteno, koliko ih štrajkuje, sve do toga da seku prste. Socijalna situacija jeste strašna, tranzicija je takva i imamo na stotine hiljada slučajeva koji su posledica tog nesavršenog kapitalizma. Da sam na vlasti, mogao bih samo da se trudim, kao što vidim da se neki trude da stvari poprave. Recimo Rasim Ljajić, kao pripadnik jedne manjine, sa toliko hrabrosti se hvata sa problemima i osećam da je on neko ko pravilno misli. Svima nama ostaje da radimo tako, čak i ovaj vaš intervju i vaš list Pravda kada insistira na tome, pokušaj je da popravimo stvari. Zadesila nas je ova ekonomska kriza, ali je naša dužnost da pokušamo da je rešimo.
Iz te političke sfere stiže nam neukus, primitivizam, blaćenje. Sve se to odozgo spušta među ljude? Vidite i sami šta se sve i na koji način pojavljuje u javnom govoru, a vi ste se toliko trudili da uljudite ovaj svet?
To jeste najstrašnije, kada kažu „ljudi su takvi, onda možemo i mi da budemo takvi". To jeste tačno da se u narodu odslikava ono što rade ovi na vlasti. Naša publika srećom i u najvećoj krizi devedesetih nije išla za glupom zabavom, sem možda na televiziji. Idući u pozorište, ljudi su tražili neke odgovore na pitanja krize. Izgledaće pretenciozno, ali ja imam nešto od onoga prosvetiteljskog (a iz Banata je i sam Dositej), te mislim da je važno vratiti se prosvetiteljstvu, a ne da filozofi i naučnici grabe vlast umesto da vaspitavaju narod i neguju duhovne vrednosti, koje je ovaj narod pod najtežim okolnostima sačuvao. Učilo se u manastirima, u sred Austrougarske osnivana su pozorišta, svaku pukotinu prosvetitelji su koristili. Treba iskoristiti veliku odgovornost intelektualaca, za koju ne mislim da je do kraja iskorišćena.
Osećate li se na neki način zakinutim?
Ne, ne osećam s zakinutim, ja to ne volim da čujem. Ja to gledam u filozofski. Baš sada sam pisao jedan članak: „Razmišljanja jednog neizlečivog optimiste". Uprkos ovim okolnostima, bolje je da imamo optimizam, da ga sačuvamo, jer još imamo sjajnih mogućnosti čak i sa smanjenim materijalnim uslovima.
Antrfile : Kada LDP-ovci trpe Čedu, što bi meni smetao
Bili ste 2003. godine na listi Demokratske alternative Nebojše Čovića. Razmišljate li da se politički aktivirate ako bi uskoro bilo vanrednih izbora?
Ne. Mislim da je prošlo to vreme. Čović je kao gradonačelnik jako mnogo pomogao Bitefu i smatrao sam svojom dužnošću da se odazovem. Najbliži sam Demokratskoj stranci, ali nisam član. Najbliža mi je, zapravo, ta filozofija demokratije, celi taj levi centar. Važna je ta kritičnost levog centra Čedomira Jovanovića, a mnogo realističnija je ova koja je na vlasti.
Kada već spominjete lidera LDPa, ne čini li vam se da bi te ideje levog centra lakše našle put do ljudi kada im na putu ne bi stajalo liderstvo Jovanovića i kada ne bi bile personifikovane ujednoj tako kontroverznoj ličnosti?
Pa kada njima ne smeta, koji su u toj stranci, što bi meni smetalo. Ima tamo ljudi velikih vrednosti moje generacije, pa kada oni to trpe što bih se ja uzbuđivao. Pravo da vam kažem baš me briga. Čeda je mlad čovek, ima energije i smeo je. A bio bi ništa da mu se odseku krila.
D. B.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.