Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
22. 08. 2009.
Terorisanje javnosti
U savremenim demokratijama mediji su povremeno predmet čijim se unutrašnjim poslovima bave predstavnici istraživačkog novinarstva a kod nas je to još uvek tabu tema. Nema transparentnosti. Takođe, nije uopšte nevažno ko je vlasnik medija u nerazvijenoj sredini sa oko 50 odsto funkcionalno nepismenih – kaže Neda Todorović
MEDIJSKI ŽURNALIZAM
Tretman knjige u srpskim medijima – naziv je upravo završenog istraživanja koje su sproveli studenti Master klase Novinarstvo, profesorke dr Nede Todorović na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. To je jedan od retkih primera „medijskog žurnalizma” koji podrazumeva analizu rada aktuelnih medija i ukazivanje na posledice nezavidnog statusa kulturnih rubrika u njima. To je bio povod da sa profesorkom Todorović, koja se poslednjih godina bavi fenomenima najkvalitetnijeg, elitnog, istraživačkog novinarstva i, komparativno, tabloidnim medijima, progovorimo i o aktuelnim pokušajima novog regulisanja medijske sfere, o krizi kredibiliteta i o ugroženim pravima građana u odnosu na pojedine medije.
Bilo je mnogo reakcija na predložene izmene Zakona o javnom informisanju. Predlagaču je prigovarano iz novinarskih udruženja i krugova tzv. stručne javnosti da nisu konsultovani prilikom izrade predloga, a stranački prvaci su svoje primedbe stavljali pod etikete „neevropski” i „nedemokratski”.
Neki su se pozivali na anglosaksonsko zakonodavstvo koje na ovu oblast primenjuje minimum zakonske regulative?
Čuli smo protivargumente. Najmanje smo čuli, nažalost, same novinare koji tavore u neizdržljivim uslovima niskih zarada, otpuštanja i marginalizacije profesije koja postaje puki instrument medijskog menadžmenta i marketinga. Ponajmanje smo čuli voks populi, građane, koji imaju pravo na zaštitu od često pogubnog medijskog tretmana: od surovog zadiranja u privatnost, od prejudiciranja sudskih odluka, od nepoštovanja lekarske tajne itd.
Medijska oblast je izuzetno složena, specifična. Pored države, koja po svojoj prirodi teži da je stavi pod kontrolu, i legitimnog prava medija na slobodu izražavanja (u zapadnim demokratijama oni preuzimaju ulogu psa čuvara društva od zloupotreba vlasti i kapitala), građani su onaj faktor zbog čijeg istinitog informisanja mediji postoje. U anglosaksonskom svetu minimalna zakonska regulativa medijske oblasti posledica je činjenice funkcionisanja pravne države koja drugim vrstama zakona štiti pojedinca od medijske agresije. U takvim slučajevima sasvim dovoljno je u ustavu napisati „štampa je slobodna”, ali se unapred tačno zna cena koju će platiti medij koji vas optuži da ste ubica, lopov ili prostitutka.
Kako uskladiti naše medijske zakone i praksu?
Kod nas, posle višedecenijskog jednopartijskog režima i višegodišnje diktature, tek devet godina mukotrpno začinjemo demokratiju koja podrazumeva stabilno društvo i građane čiji je standard iznad egzistencijalnog minimuma. Ona podrazumeva i funkcionisanje tri vrste vlasti na kojima počiva svako društvo (predstavničke, izvršne i sudske). Svedoci smo kako one ovde funkcionišu.
Zakon o informisanju trebalo bi da reguliše jednu izuzetno kompleksnu oblast u kojoj je teško odmeriti odnos prava i dužnosti brojnih učesnika u komunikacionom procesu. U savremenim demokratijama učestalo je pitanje a ko će kontrolisati psa čuvara da se ne otrgne sa lanca. Mediji (odnosno stanje u velikim novinskim kućama) povremeno su predmet čijim se unutrašnjim poslovima bave predstavnici istraživačkog novinarstva. Sa mnogo razloga. Kod nas je to još uvek tabu tema. Nema transparentnosti.
Istraživanja pokazuju da mediji i u svetu i ovde gube kredibilitet: građani manje nego ikad veruju u ono što mediji pišu.
Kriza poverenja u medije dugo traje i ne jenjava?
I to je posledica brojnih faktora. U sveopštoj krizi, medijima drastično opadaju prihodi od oglasa, tiraži, rejtinzi. U surovoj borbi za opstanak sredstva se sve manje biraju. Ne treba zaboraviti ni razlike među medijima: sve je manji broj kvalitetnih, elitnih medija koji neguju istraživačko novinarstvo, bave se temama od najvećeg značaja kao što su ekonomija, spoljna politika, kultura. Sve je veći broj tabloida (tu mislim i na elektronske medije) koji estradizuju kompletnu javnost i skandalizuju i senzacionalizuju svaku temu i ličnost.
I, postoji treća kategorija tzv. kvalitetnih popularnih medija koji, u zavisnosti od uređivačke politike, kombinuju elemente prethodne dve kategorije. Teško ih je staviti pod istu zakonsku kapu. A svi oni ovde funkcionišu u uslovima malog, siromašnog, zaostalog tržišta u kome je na delu surova privatizacija svega vrednog pa i medija. Velika je šteta što se olako prodaju i neki mediji koji imaju ime i tradiciju i koji gube identitet zbog koga su bili institucije od nacionalnog značaja.
Nije uopšte nevažno ko je vlasnik medija u nerazvijenoj sredini sa oko 50 odsto funkcionalno nepismenih, sa prvim generacijama u poslednjih 200 godina manje obrazovanim od svojih roditelja. A mnogim današnjim vlasnicima medija, sem profita koji im donose skandali i senzacije, obrazovna funkcija medija nije ni najmanje bitna.
Da li su i slučajevi tzv. medijskog terora nad javnošću, linča pojedinih ličnosti zaslužni za gubitak poverenja u medije?
Simptomatično je da su slučajevi takvog medijskog linča učestali posle demokratskih promena i da su upravo oni, u znatnoj meri, usporili započete demokratske procese. Sve je počelo nečuvenom medijskom hajkom na premijera Đinđića koja se završila njegovim ubistvom. Nastavilo se obračunom sa uglednim profesorima univerziteta, eskaliralo je primenom estradnih merila na uvažene umetnike, pisce, neprezanjem od zavirivanja u nedodirljive medicinske kartone, ulaženjem u intimu sve do „poverljivih podataka” o nečijoj veštačkoj ili prirodnoj oplodnji, snimanjem pokušaja samoubistva mentalnog bolesnika, identifikacijom maloletnika navođenjem imena njegovog roditelja, optuživanjem nedužnih pre izricanja sudske presude, snimanjem hapšenja i privođenja sa lisicama poznatog sportiste...
Sve je to u medijima praćeno uz upotrebu najnižeg, uličnog vokabulara i terminologije kojoj nije mesto u javnoj sferi. Kako imati poverenje u medije koji tako eklatantno krše sve važeće zakonske norme. Često se čuje konstatacija: mi zakon imamo, ali ga ne primenjujemo. To znači da je sazrelo vreme da se zakon menja, a pod tim na prvom mestu mislim da se stane na put nekažnjenom ugrožavanju sloboda građana. Ne podrazumeva sloboda štampe (medija) ugrožavanje tuđih prava. Naprotiv.
Pored zakonskih odredbi, koji su to još mehanizmi društvene kontrole nad medijima?
Pored saveta, u Evropi i Americi razvija se „medijski žurnalizam” koji podrazumeva vid samokontrole psa čuvara da ne postane sila iznad društva. To je istraživanje funkcionisanja medija iznutra, zatim postojanje nepristrasne medijske kritike koja je kod nas, sa izuzetkom „Politike”, sasvim retka. Koncipiraju se posebne rubrike u kojima se takvi tekstovi objavljuju.
Druga mera je medijski ombudsman, institucija koju poznaju sve zapadne demokratije. To je, prema definiciji Organizacije novinarskih ombudsmana (ONO), osoba koja „prima i istražuje pritužbe čitalaca, slušalaca i gledalaca o tačnosti, objektivnosti (fer tretmanu), izbalansiranosti (pravilo čuti sve strane) i dobrom ukusu u informisanju. Ono predlaže odgovarajuće mere u slučajevima narušavanja prava građana u odnosu na medije, promoviše javni dijalog o kvalitetu žurnalizma i izveštava o medijima na čije je pisanje ukazano. Ima obrazovnu funkciju. Njegova uloga je utoliko značajnija što više opada poverenje građana u medije.
Spomenuli smo istraživanje koje su sproveli studenti vaše Master klase. Njih dvadeset četvoro analiziralo je 29 medija iz ugla tretmana knjige na njihovim stranama ili u emisijama. Da li je to vid medijskog žurnalizma?
Nadamo se da jeste. U septembru ćemo javno objaviti rezultate. Činjenica je da u recesiji (manje novca od oglasa, smanjenje broja strana, otpuštanje novinara) najpre stradaju kulturne rubrike. A u ovako nerazvijenoj sredini to je pogubno. I, kontraproduktivno. Jer, ljudi koji ne čitaju knjige, neće uskoro čitati ni novine. Istraživanje je naš pokušaj da ukažemo na tu zakonomernost.
Sanja Daničić
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.